ПоРтАл | Сазвежђе З

ПоРтАл  | Сазвежђе З
Зидање Скадра на Бојани. СЕДМА КАПИЈА

Преведи

Претражи овај блог

ВАСЕЉЕНСКИ ЛИСТ

ВАСЕЉЕНСКИ ЛИСТ
Енигма "Заветина"?

уторак, 31. децембар 2013.

Сањам да сам жена / Зорица Јанакова



Сањам да сам жена


Сањам да сам жена
На олтару ноћи

Једна ми дојка са нама
Спава
Друга бисер
Не склапа очи

Сањам да сам жена

На уздарју ноћи
Низ бутину
Месечина
Сребро ти дланом точим

Сањам да сам жена
На олтару, о поноћи.




Не остаје те иза јутра


Не остаје те иза јутра
Без нас осванулог.

Ни до прве жеђи заједно.

У глади ни до поднева.

Непамћени низ кожу прсти
Низ тело тако лако увек поново моје.

И већ прва ноћ само за себе ме свлачи.
Из кошуљица безмирисних
Као за зверком,

Као за зверком

Само са собом заноћилом.


 
слике из мишљеновца, лето 2013, фотодокументација заветина

Преварила бих



Преварила бих небо
Са земљом
Посвађала
Облак са кишом

Твоје да окапљем име

Ветрове бих око струка
Обавила шапе

Док у недрима озимо пупи

Да наједра

Под снеговима.

И јер нема те



Како бих се дала

У ничије, дала, руке

И јер нема те, да ме дугме по дугме
Откопчаш низ леђа
Безрука да не браним се

Дојкама очи
Сабереш у длан

И јер нема те

Низ грло туђе
Туђе, размилим, прсте.

 
на крају мишљеновачке улице Бењино брдо бб, сокак Стевића (бела тукадруз у црвеном, окренут леђима), 2013.

Боже пред Тобом стојим



Боже пред Тобом стојим
Безгрешан Ти сјај
Творећи
О знамену

Земље се не бојећи
И што од меса смо

На камену

Боже пред Тобом нага стојим

Док голост Твоју премишљам

И место нас свећа
У блуду дави се
Искрећи

О пламену.


понедељак, 19. август 2013.

Из "СЛУЧАЈНО НАЂЕНОГ РУКОПИСА" / Бела Тукадруз

......Јурио сам пребрзо на мотору низ Бењино Брдо и друмом све до пружног прелаза, стражаре и пута који се одваја за Дубраве и натраг...
Седим на тераси на сунцу; прођоше Таса хармоникаш и Ива звани „Уце“.
Затим је прошла Цана, у зеленом џемперу. Комшиница Цана, сестра Слободана Влашкодолца. Ситна, дебељушкаста, добродушна, носећи неку дрвену маљицу.
Удахнуо сам мирис тамноцрвних хризантема – како миришу!
Волим кад писање песме или приповетке личи на сазреле смокве које се откидају са грана и опадају...
небо изнад мишљеновца, пролеће 2013. Снимак Иван Лукић

Колико има сати?Треба да донесем будилник у собу, да га навијам, и тако контролишем протицање времена, самог себе; јер имам утисак да губим много времена на којештарије. Па и на узгредне белешке у овој  свесци.
Мати се вратила са имања на Пеку љутита, сад припрема ручак. Насекао  сам јој дрва на дрвљанику. Стругао сам меке дудове и врбове трупце. Гледао сам како крмача грди у обору, пење се на камару ђубрине, коју избацују из штале кроз мала вратанца. Некад је тај обор био пун свиња... Испод те ђубрине је било црвених сочних глиста, најбољи мамац за кркуше и мрене. Ту сам их увек налазио и стављао у лимену кутију, и одлазио да пецам на мутну реку....Прасићи циче, трче за крмачом гладни, прогањају је... Више тога знам о свињама него о богу или метафизици, а тек о марксистичкој схоластици да не говорим! Али мој прадеда, марвени доктур, како кажу они који су га запамтили, знао је о свињама много више, јер то му је, осим политике и повремених посланичких избора, био живот и занат – занат прегледача бобичавих свиња, у ствари... Погинуо је друге године првог светског рата, у најгоре време, глупо, као пијан...Свиње су заштитни знак наше трибалско-српске породице. Уз свиње сам порастао, уз волове, уз рогове кошаве и вирове испод јазова, уз златан шљунак који је предодредио моју судбину...Свака ствар у нашем дворишту, свака кокошка, свиња или крмача, голуб или кер, голубарник, бунар или лемезје, има неку своју предисторију. Као што и сви наши покојни припадају миту, који се непрестано обнавља. Прадеда припада миту, као и његов живот у Текији. Тај мит је потхрањивао отац, мештани, бабе које су многе ствари запамтиле на свој начин. Мати ме је затекла како налакћен на ограду обора посматрам прасиће; започели смо разговор тиме што ме је упозорила да пљунем како их не би урекао, јер моја мајка је врло сујеверна жена. Њој се свашта привиђа, јер је рођена, како кажу, онога дана када је одређено да може видети што други никада неће. Она је умела да говори природно, да приповеда спонтано, као да чита из некакве књиге.  Она је скупљала суварке испред дрвљаника, а ја сам посматрао прасиће, причали смо о свињама и сам сам себе изненадио о томе колико знам о свим свињама, које смо куповали, последњих петнаестак година, рецимо. Сетио сам оне митске крмаче која је преко ноћи знала да развали својим зубима храстова врата штале, и побегне своме газди у суседно село Љешницу, код газда Љубе Рајића. Неколико пута се то понављало; мом оцу свиње нису ишле од руке како је говорио и он је уништавао ту породичну свињску традицију. Било је нечег баксузног у  судбини мога оца, што је тешко проникнути и изразити, све је запињало; препреке су ницале тамо где их обично нема. Он  није умео са људима, иако су га они уважавали, сигурно више него  среске адвокате, поготову сеоска сиротиња...
           (забележено можда 1975)

понедељак, 19. новембар 2012.

Награде Братићу, Савићу, Радуловићу

НА СВЕЧАНОСТИ У СОМБОРУ
РАДОСЛАВУ БРАТИЋУ ДОДЕЉЕНА "ВЕЉКОВА ГОЛУБИЦА"


У Сомбору су завршени Вељкови дани, посвећени чувеном писцу Вељку Петровићу који је живео од 1884. до 1967. године. Поводом награде „Вељкова голубица“ за прошлу годину, коју је добио књижевник Радослав Братић за целокупно дело, ове године му је приређен портрет уз учешће књижевних критичара др Марка Недића, проф. др Јована Делића, проф. др Воја Ковачевића, магистра Радмиле Поповић, као и самог аутора.               
Домаћин је објавио књигу изабрарних приповедака (избор је сачинио сам аутор) у веома занимљивој опреми. Књижевно вече, које је одржано у свечаној сали Скупштине града Сомбора – здању Жупаније, било је веома спонтано и занимљиво. Потом је додељена је овогодишња награда писцу Милисаву Савићу, такође за целокупно дело. Књижевни портрет лауреата ће се одржати идуће године. 

______________________________________________________

 
„БОРИС КОРНИЛОВ“  АНДРИЈИ РАДУЛОВИЋУ
 

 
Руска књижевна награда која носи име познатог руског песника Бориса Корнилова припала је нашем истакнутом песнику Андрији Радуловићу, за књигу Снијежна азбука, која је прошле године објављена на руском језику, у заједничком издању Научне књиге из Твера и УКЦГ-а из Подгорице, али и за популаризацију руске књижевности.
 
Радуловићу ће награда бити уручена у Санкт-Петербургу 24. новембра.
 
Иначе, Андрија Радуловић спада у наше најпревођеније и најнаграђиваније пјеснике. Његова поезија преведена је на осамнаест страних језика, а ово му је четрнаеста нагрда по реду.  Да подсетимо, недавно је добио и награду Балканика у Румунији.
 
Његова поезија заступљена је у низу домаћих и страних избора и антолгија поезије. Радуловић активно сарађује са преко седамдесет листова и часописа у региону и свету, гдје објављује поезију и текстове из културе.
 
Антологија српске поезије Из века у век која је први пут, на руском језику,  изашла у Москви 2003. године, почиње песмама Бранка В. Радичевића а звршава се песмама Андрије Радуловића.
 
Радуловић је учесник великог броја међународних фестивала поезије, а његово стваралаштво посебно је представљено у  Савезу писаца Русије (у Москви и Санкт-Петербургу), на Међународном фестивалу Словенске поезије у Тверу, на Фестивалу песнка Балкана у Румунији, на Светском симпозијуму поезије у Италији, Бугарској...
 
Преводи поезију руских песника на српски језик: Н. Рубцова, Ј. Кузњецова, В. Сорокина, Ј.Бродског, В.Купријанова...
 
Иначе, књига Снијежна азбука обележила је уметничко путовање песника Радуловића, јер за стихове из ове књиге аутор је добио низ домаћих и интернационалних награда.

(Извор: УКС)

петак, 19. октобар 2012.

ПРИЗОРИ МАСОВНИХ ПОМЕТЊИ / Милутин Лујо Данојлић




(Милисав Миленковић: Стршљенови на Велику Госпојину у Заови, „Београдска књига“, Београд, 2004.)
Радан, октобар 2012, из албума сестара Соколовић. Заветине

 

Један од критеријума за за утврђивање зрелости једног песника јесте и моћ или немоћ да се огледа у стварању дужих песничких форми. Милисав Миленковић (1939) је најновијом песничком књигом „Стршљенови на Велику Госпојину у Заови“ показао да је дорастао том умећу јер збирка са преко деведесет страна садржи само две поеме, поред насловне, још и „Последње путовање возом Пожаревац-Петровац-Ладне Воде“, а обе поеме су уоквирене пролошком и епилошком песмом.
Последњим стихом уводног сонета: „Чељад на умору, Србија скапава“, песник нас ефектно уводи у апокалиптичку најезду стршљенова који ће периодично, али истрајно, јуришати на несрећне људе окупљене за молитву и весеље око манастира у Заови. Кроз 35 што дужих, што краћих песама, провлачи се иста идеја о страдању народа које је изазвано неопрезним и насилним рушењем традиције и олаким схватањем последица рушилачког похода на моралне вредности једне нације које је у стању да поништи „таман и напасан сој“. У кафкијанској атмосфери изнуђене „кривице“, није тешко роју стршљенова да подлим и осионим нападима „судбину српску искушава“. Да није у питању страдање појединаца, већ целог народа, описом социјалног састава скупа пред манастиром, песник нам открива да су ту сви слојеви друштва и да свима прети иста опасност. Осионо зло не бира жртве и место напада, насрће тамо где је човек најосетљивији, пошто претходно створи хаос и панику у којој, уместо да се бране, жртве се саме сурвавају у урвине. У целом седмом и осмом певању описана је та „цика и дрека“ престрављених, да би у наредна два, народ тешким клетвама проклео изазиваче зла и мржње и рушитеље српских моралних светиња.
Средишњи део поеме, од једанаесте до двадесете песме, сав је испуњен молитвама Господу за спас од срамоте и претњи онима који су нас довели до тешког понижења и својим погрешним одлукама изазвали пошаст која нас је нагнала на хаотично мување по свету. Сви призори су испуњени колико трагичним толико и смешним сликама људи који у бекству и врисци, и моле и куну, као у предворју пакла, или покушавају да исповедањем умање своју кривицу.
Доследан алегоријском казивању, песник се у разрешењу драме служи симболиком разумљивом људима свога завичаја. Зло које их је недужне снашло отераће „ветар горњак“ који дуну са Карпата, „А рој стршљенова пре кише / Узмува се завапи“. У том ветру се моћни злотвори не сналазе већ вапе за спас од заслужене казне. Мрак у ком покушавају да се скрију неће им помоћи јер уклети и понижени спремају бич за неправде.
Од двадесет четврте до тридесет пете песме нижу се сцене трежњења од омаме моћи и силе и трезвене коментаре догођеног уз и даље присутан страх од могућег стања у ком „Зло је време / А још гори људи“. Напаст која једном уђе у народ не повлачи се лако, па је потребно много испаштања, мудрости и пророчанских визија да јој се наслути крај. А тада поручује песник у 33. и 34. песми: „Ко не зна / Знаће“, и „Ко зна / Заплакаће“.
Последње путовање возом (на узаној прузи) Пожаревац-Петровац-Ладне Воде је још један стварни догађај из историје саобраћаја у родном крају који је послужио песнику да у облику поеме од двадесет пет песама опева географију, прошлост и психологију људи свога завичаја. Пун нежне туге због пријатеља који га заувек напушта, слушајући са онемелих станица „сетни писак као крик дивље гуске“  песник евоцира свет свога детињства. Зато одлазак воза овде значи и нестанак једног времена и начина живота и долазак нових облика комуникације који су изгубили некадашњи присни однос према човеку. Долази отуђеност и док се „Пољем стишким тискају стада мрака“, сељаци покушавају да остану у дослуху са природом, са биљем, кад већ то не могу да очекују од својих „одлуталих синова“.
Ако је лирски јунак у поеми воз на свом последњем путовању, наратор је Пегави дечак  који је својевремено отишао тим возом из завичаја носећи у себи сазнања сељачких мука и приче о прошлости родног Малог Црнића.
У шестом певању онај огњени змај са почетка поеме, иначе лирски јунак, претвара се у нежног дива који се тако добро слаже са пределима кроз које језди и са годишњим добима које повезује у складну целину, а све заједно у незаборавне чињенице детињства, које свакад имају своје „утваре и уходе“. Пегави дечак је овде онај радознали путник који кроз прозор воза све види и описује, и поља зрелог жита, и жетеоце, и алатке, и стишке винограде, и младо вино које тече „испод босих ногу девица“, и уцветали багрем, и под њим колевку са дететом које „љуља мајка погледом и покрива небом“. А онда када му се воз укаже као „колона металних сандука“ опет постаје аждаја којој ништа не може ни Свети Ђорђе са иконе Ђуре Јакшића који ту слику „молује“ у кафани у Рашанцу.
Како то само магија снова уме, тако и Милисав Миленковић вешто преплиће слике садашњости и прошлости, земаљске и небеске прилике, захукталу локомотиву која сеје ројеве варница кроз „чаире и лугове“, и хајдуке на мосту на Млави, енглеске госпођице и хомољске девице, метално чудовиште дошло из Лондона са петоцифреним бројем, које силно јуриша преко стишких поља и „Товаре угља из Крепољина и Костолца вуче“.
Пролазак воза асоцира аутора и на оца Војислава, пружног радника, који је свој живот уградио у његове шине и шлипере, а сад њему, мртвом у гробу, више нису потребне медне лекарије из Каменова које су добре за муку људске душе. Ово певање дотиче се и филозофских питања о човековој судбини.
Врло упечатљиво, у контрасту, описан је долазак воза у Петровачку железничку станицу. Победоносан је улазак воза у варошицу са „букетом девојака“ и „гроздовима деце“, а онда следи прича о Драги Машин и њеној горкој судбини, и у Петровцу (губитак мужа) и у Београду (сурово убиство).
Милисав Миленковић је у обе поеме изузетно успешан у опису покрета маса. То је показао и у поеми о стршљенима, као и у „Последњем путовању...“ у двадесетом певању, где је изврсно описан вашар у Петровцу, на који, поред осталих, „Долазе (и) Гулине влајне“, а у ком певању је сажет приказ социјалних, моралних, породичних и географских особености хомољског краја. После тих слика нам је јасно зашто се „И мливо историје окреће предању“, и зашто у фаровима локомотиве и „гробља ходају“, а у нараторовим рукама „злато детињства титра“. Већина певања је засута овим златом.
На крају поеме клопарави воз и сам бежи од мрака будућности и склања се у историју која се слегла око Горњака одакле „Пренуше га звона слична крику“, ту, где јунаци и голи тићи чекају свог Кнеза Лазара.
Поовским вапајем, „Никад више“, завршава се ова поема о радостима и несрећама лирског субјекта и човека уопште, коме се на краткој животној стази непрекидно понавља тај рефрен – никад више, а обема поемама, Милисав Миленковић је, изграђеним стихом и богатим стилским изразом учврстио своје место оствареног песника у низу твораца српске модерне поезије.

субота, 10. септембар 2011.

Трагом злата: другог живота књиге тајанственог писца / Б. Тукадруз

ЖИВОТ У ТРИ ВЕКА. Кратак новински чланак објављен  је у истом броју новина, као и  вест о другом животу књиге тајанственог писца.* СТОЈНА ВОЈИНОВИЋ, из Ракове Баре код Кучева, рођена је 1. маја 1894. године, тј. рођена је три, четири године раније, пошто није исте године пријављена. Њен први муж Станоје ЖУМАРЕЋЕ био је неваљао, распродао је богато наслеђе. Бекрија, женскарош, коцкар, робијаш. Да би на крају живота продавао на вашарима ЦРВЕНУ ВОДУ (клакер). На самрти јој је забранио и запретио да не сме да се уда за Милана СРПЦАНА, који је од њих откупио сву њихову имовину. Није га послушала : удала се за богатог супарника. Једина тешкоћа дописнику листа била је наглувост баба Стојнина. Понудила је дописника вином ОТЕЛО; грожђе је, што рађа испод стрехе, по старом влашком обичају, наменила мртвима : најпре свом првом лоли Станоју...

________________________
     (Одломак из  Јовановићеве књиге) : ДЕЦА БЕРУ ЗЛАТО.  (Подручје Русман - Гиндуша, масив који полази од Шашке, Рудне главе и простире се према југу, преко Црнајке и Танде, да би нестао испод кристалних шкриљаца и кречњака у околини села Лука. Потоци који  се спуштају са тог еруптивног масива обилују златоносним песком. После великих киша деца из тамошњих  села обилазе све јаруге и БЕРУ злато. Када смо априла 1905. године обилазили сондажне радове око Беле реке, учествовали смо у сличној ЕКСКУРЗИЈИ и могли смо видети  децу како доносе ситна зрна злата која су се после кише нашла у једној сувој јарузи. Киша беше опрала површину стеновите подлоге, откривајући тако златна зрнца...  ДРУГИ ЖИВОТ КЊИГЕ ТАЈАНСТВЕНОГ ПИСЦА ( о злату и бакру  источне Србије). У Паризу је 1907. године, у издавачкој кући ДИНО И ПИНО, објављена књига Душана Јовановића ЗЛАТО И БАКАР ИСТОЧНЕ СРБИЈЕ (Сербие ориентале – ор ет цуивре). Преведена је на српски  и објављена тек децембра 2001. године. Ни до данас није утврђено ко је Душан Јовановић, аутор јединствене књиге о рудном благу Србије. Рударски инжињер? Масон? Учесник  Мајског преврата 1903. године? Има индиција да је аутор био жив 1941. године, јер је сачуван примерак  са посветом његовој рођаци из те године. Јовановић наводи , у својој књизи, да је Србија 14. века имала сто рудника злата и сто рудника сребра! ]



субота, 8. јануар 2011.

Шест Лазаревићевих Скерлића


Др Мита. Један од уредника Сазвежђа З.
....Присећајући се Скерлићевих стихова, објављиваних под псеудонимом, исмејаних, и других ствари, Лазаревић пише да се у животу и деловању Скерлићевом јасно виде “разни слојеви и разни наноси, и један чудан и “мрачан” пут.Постоји Via Appia, али из те царске џаде и уз њу налазе се путеви и путељци, чак и странпутице и пречице.”
Лазаревић даје једну рељефну и реалну оцену свога учитеља. “Оно што је најсуштаственије  у целом његовом корпусу историје, књижевности, политике и рационализма, то је био, а то је случај свих већих духова, сам он и његова духовна конструкција. Све у свему, Скерлић је, и то је у сваком људском делу већих размера, цео тај материјал од два века схватио као грађу за зидање својих зграда.
Он је био критичар и историчар књижевности који је све те покрете, дела и људе пропуштао кроз свој темпераменат и таленат. ТАЈ ТАЛЕНАТ И ТЕМПЕРАМЕНАТ БИО ЈЕ, IN SUMMA, УГЛАВНОМ ЈЕДНОФАЗАН, ДОСТА ЈЕДНОСМИСЛЕН И ЈЕДНОЛИНИЈСКИ (подвукао Б.). Све је морало да прође кроз његова сита и филтрове, кроз његове љубави и мржње, симпатије и антипатије....

субота, 1. јануар 2011.

Покретање рубрике реалне стваралачке књижевне критике

Сазвежђе ЗАВЕТИНЕ је ових дана, на једном од својих Веб сајтова, покренуло сталну рубрику реалне стваралачке критике, а као први текст је публикован осврт Стихотворство и поезија, штампан пре три године у часопису Посебна породична заветина, бр. 9-10/ 2008, пролеће, Београд, стр. 91 -93. Као повод су узете појаве књига Јованке Јеловац и Г. Миливојевића.
Видети више на Веб сајту Посебна породична заветина, који наставља традицију истоименог штампаног на папиру часописа.
      https://sites.google.com/site/posebnaporodicnazavetina/student-of-the-month/nenaslovlenpost
      Узгред буди речено, Заветине су, недавно, учиниле доступним и неколико двоброја часописа Посебна породична заветина (7-8/ 2007, и 9-10/2008, и н11 - 12/2008). Дигиталне верзије ових двоброја, сасвим адекватне штампаним, могу се преузети на следећој адреси
Честитка Оснивача и визионара

петак, 3. септембар 2010.

POČINJE KAD KRENEŠ... / Mandić

ZORAN M. MANDIĆ

POČINJE KAD KRENEŠ

Poljubac u obraz, moraš krenuti.
Kašnjenje ne opravdava, vernici
umiru hodu. Na domak linije koja ih
deli u hodu. Život je prečica, čitaj snove.
Nema najboljih od najboljih, ni u kampuza obuku trulenja. Drži glavu dole, kreći se.
Bog je stvorio sve, raj, Gospođin vir, čak i njega.
Ono što radimo zavisi o nama. On nam daje izbor,
slobodnu volju. On zna šta ćemo uraditi
pre nego što to uradimo. Predodređenost, da li?
Sve je određeno po njegovim željama. A, mi smo
ovde dole, zbog čega?.....................


Vidi više : https://sites.google.com/site/bibliotekaalas/home/iz-novih-rukopisa-zorana-mandica/pocinjekadkrenes


Slika: Iz mravlje perspektive (Dom Zavetina), fotografija Ivana Šišmana, leto 2010

четвртак, 22. април 2010.

Ко је чији писац?

...Писац Никола Маловић недавно је Библиотеци града Београда упутио захтев да се његове књиге повуку из одељка под називом Црногорска књижевност, што јe у овој установи и прихваћено.
Маловић је рођен у Котору, и живи и ради у Херцег Новом, и по свим библиотечким мерилима јесте црногорски писац. Ипак, добродошло је да знамо интимно осећање аутора у коју националну књижевност желе да буду сврстани. У црногорским библиотекама Маловића воде као српскохрватског писца, као и Андрића, наглашава Весна Булајић редактор стручног каталога у Библиотеци града Београда, објашњавајући проблем још увек актуелних подела у култури.
Некада исти српскохрватски језик и књижевност и једна држава, а сада различите државе: Босна и Херцеговина, Црна Гора и Србија; као и много проблема и емоција у поделама.


„Чији је Његош, чији је Андрић, то свако одређује према свом осећању. Андрић је и српски, и хрватски и босанскохерцеговачки писац. Десница је тако „лутао”… Код нас, у Србији, традиција остаје недирнута, Андрић, Његош, Меша Селимовић, Стефан Митров Љубиша, остају српски писци, ништа се ретроактивно не мења. Црногорски и босанскохерцеговачки писци су само они савремени”, каже Весна Булајић.
Одређивање ко је чији писац, у Библиотеци града Београда обавља се у складу са међународним стандардима. Тако да је и класификација књижевности, као и свих других уметничких области, њима ограничена. Ипак постоје и неке зачкољице…
– Подела писаца обавља се према таблицама УДК система – универзалне децималне класификације. То је међународна шема за класификацију библиотечке грађе, коју примењује не само Библиотека града Београда, већ и целокупно српско библиотекарство, као и оно у бившим земљама СФРЈ. У тим таблицама дати су одређени бројеви за све националне књижевности у свету, и међу њима се налазе и они за писану уметност на нашем терену. Тако постоји број за српскохрватски језик и књижевност, за српски језик и књижевност, за хрватски језик и књижевност, за словеначки, као и за македонски, објашњава Весна Булајић, истичући затим оно што је важно: да посебни бројеви не постоје за црногорску књижевност, као ни за босанскохерцеговачку, те су тако могуће импровизације.
Према речима наше саговорнице, у складу са тим, и од већ постојећих бројева, библиотекари треба да класификују књижевну грађу....

Извор Политика: видети више: file:///C:/Documents%20and%20Settings/Biblioteka/My%20Documents/Култура%20%20Ко%20је%20чији%20писац%20%20ПОЛИТИКА.htm

* * *
ТАЧКА ГЛЕДИШТА
Нове државе, нова мерила
Када се у књижевност умеша политика – страдају писци
 
Дигла се прашина око једне полице са књигама у Библиотеци града Београда, на којој пише: црногорска књижевност.

Црна Гора је независна држава, има свој језик, своју азбуку, мора имати и своје писце. У Србији је мирно прихваћено одвајање Црне Горе, стварање црногорског језика и абецеде (лингвисти су се само спорадично оглашавали), није било озбиљних протеста ни када су професори у Никшићу остали без посла јер су хтели да предају српски, а не црногорски језик.
У корпус босанскохерцеговачке књижевности ушли су: Иво Андрић, Меша Селимовић, Бранко Ћопић, Предраг Матвејевић, Зуко Џумхур…
Иво Андрић (1892–1975), добитник Нобелове награде за књижевност (1961), рођен је у Травнику, у махали Зењак, у Босни и Херцеговини, од оца Антуна Андрића и мајке Катарине Андрић, рођене Пејић. Одрастао је у римокатоличкој породици и изјашњавао се као Хрват, све до завршетка универзитета. Остатак живота провео је као Србин и српски писац. Сада се око Андрића „отимају” три државе: Србија, Хрватска и Босна и Херцеговина.
Слично је и са Мехмедом Мешом Селимовићем (1910–1982), чија се стогодишњица рођења слави ове године. Рођен је у Тузли, али је највећи део живота провео у Београду, где је и студирао књижевност. У писму које је послао Српској академији наука и уметности, велики писац је написао: „Потичем из муслиманске породице из Босне, а по националној припадности сам Србин. Припадам српској литератури, док књижевно стваралаштво у Босни и Херцеговини, коме такође припадам, сматрам само завичајним књижевним центром, а не посебном књижевношћу српскохрватског језика. Једнако поштујем своје поријекло и своје опредељење, јер сам везан за све оно што је одредило моју личност и мој рад”.
Издавачка кућа „Арка” из Смедерева објавила је прошле године тротомно дело „Трајник”, антологију поезије песника националних мањина и етничких заједница у Србији, коју је приредио Ристо Василевски. У Антологији Бошњака су: Исмет Реброња, Синан Гуџевић, Јасмина Ахметагић; у Антологији Јевреја: Станислав Винавер, Оскар Давичо, Љубиша Јоцић, Александар Тишма, Данило Киш, Горан Бабић, Раша Ливада, Татјана Цвејин; у Антологији Влаха: Адам Пуслојић, у Антологији Цинцара: Јован Стерија Поповић, Јован Јовановић Змај, Лаза Костић, Бранислав Нушић, Момчило Настасијевић, Александар Вучо, Јован Христић…
Поделе су се пренеле и на терен књижевних награда. ...

Видети више: file:///C:/Documents%20and%20Settings/Biblioteka/My%20Documents/Култура%20%20Нове%20државе,%20нова%20мерила%20%20ПОЛИТИКА.htm

вез

вез
КОСОВСКИ ВЕЗ