..
..
КОМЕНТАРИ - "ПИСМА" (Заветинама)
Хвала на јављању, Господине Ненадићу.
Што се тиче Ваше препоруке и оцене, сигурно је да има и много других људи, из књижевне бранше, који слично и осећају и мисле, претпостављам, јер нисам стигао, све, да их упознам и (про)читам.
Видели сте, претпостављам и коментаре, на чланак ЈЛ, оне критичкије. Ауторка је често у праву, она покушава да буде начелна, иако, и онда када је донекле у праву, њене реченице некако су и политички обојене: „У пракси ради се о једном систему који се, кад су уметници у питању и њихова гола егзистенција, не држи ни једног јединог договора и обећања. Исто овако као што су поједине прогласили истакнутим уметницима, људима који дају посебан допринос националној култури, а данас их проглашавају лоповима и сецикесама, на исти тај начин се рецимо град Београд обавезао да ће исплаћивати доприносе за здравствено, социјално и пензијско осигурање слободним уметницима. Па то не чини, или не чини редовно. Због овог немара градских институција према самосталним уметницима, дешава се да су ови уметници под сталном претњом пореских органа, јер град прави дугове, на ове дугове се зарачунавају енормне камате, а пореске службе за те камате не терете град, већ уметнике. Из кафкијанског круга нема излаза. Нико неће отићи да плени имовину Скупштини града Београда, стварном дужнику, већ коверте с претњама стижу уметницима.
Што се тиче Ваше препоруке и оцене, сигурно је да има и много других људи, из књижевне бранше, који слично и осећају и мисле, претпостављам, јер нисам стигао, све, да их упознам и (про)читам.
Видели сте, претпостављам и коментаре, на чланак ЈЛ, оне критичкије. Ауторка је често у праву, она покушава да буде начелна, иако, и онда када је донекле у праву, њене реченице некако су и политички обојене: „У пракси ради се о једном систему који се, кад су уметници у питању и њихова гола егзистенција, не држи ни једног јединог договора и обећања. Исто овако као што су поједине прогласили истакнутим уметницима, људима који дају посебан допринос националној култури, а данас их проглашавају лоповима и сецикесама, на исти тај начин се рецимо град Београд обавезао да ће исплаћивати доприносе за здравствено, социјално и пензијско осигурање слободним уметницима. Па то не чини, или не чини редовно. Због овог немара градских институција према самосталним уметницима, дешава се да су ови уметници под сталном претњом пореских органа, јер град прави дугове, на ове дугове се зарачунавају енормне камате, а пореске службе за те камате не терете град, већ уметнике. Из кафкијанског круга нема излаза. Нико неће отићи да плени имовину Скупштини града Београда, стварном дужнику, већ коверте с претњама стижу уметницима.
Да је овој власти догорело до ноката кад су финансије у питању, то је јасно. И да већ сада раде на својој сиротињској кампањи на овај, благо речено, неоригинални начин – и то је, такође, јасно. Јер зна се да је такозваном малом човеку и омиљеном гласачу највећи непријатељ одувек био онај учени, онај што нема паметнија посла него да пише књиге, а о моралу глумица у нашем народу се одвајкада знало шта треба мислити. И зато, ако већ не можете да сачекате да преостали уметници одумру природном смрћу у беди и немаштини, зашто не бисте лепо ишли до краја и отворили једну гладијаторску арену на Калемегдану, ставили у њу гладног тигра из оближњег зоо-врта, убацили неколико уметника, и позвали пензионере да уз кокице и пиво, које би им неки од ресорних министара лично делио, одгледају ову представу недељом пре подне?“ – Према свецу и тропар, рекао бих. Надам се да ће се огласити и други писци а не само споменута ауторка… извор=Једно мишљење на „Писмо Добрила Ненадића“
Нема коментара:
Постави коментар