ПоРтАл | Сазвежђе З

ПоРтАл  | Сазвежђе З
Заветине

Преведи

Претражи овај блог

ВАСЕЉЕНСКИ ЛИСТ

ВАСЕЉЕНСКИ ЛИСТ
Енигма "Заветина"?

МРЕЖА Забавник - ДИБИДрУС. (КЊИЖЕВНА ФИЛОКСЕРА)

МРЕЖА Забавник - ДИБИДрУС. (КЊИЖЕВНА ФИЛОКСЕРА)
Прозор тзв. Летње кухиње у М. 16. мај 2010. снимак Ивана Лукића

петак, 22. јун 2018.

Edo Ljubić - U Stambulu



A beautiful rendition of an old Bosnian song performed by legendary vocalist and tambura musician Edo Ljubić, accompanied by the Balkan Tamburica Orchestra directed by Martin Kapugi. Recorded in Chicago on December 16, 1941. Band members included Martin Kapugi, Adam Kapugi, Louis Kapugi, Frank Kapugi, Djoko Dokić, and Milovan "Mel" Dokić (Violin). Listen to (and download) more records at my blog: http://tamburitza78s.blogspot.com

Occhi chorni (Очи Чёрные) on accordion (Russian Gypsy music)

среда, 20. јун 2018.

Fjodor Mihajlovič Dostojevski - ZAPISI IZ PODZEMLjA





Фјодор Михајлович Достојевски - ЗАПИСИ ИЗ ПОДЗЕМЉАУлоге: Љубивоје Тадић Власта Велисављевић Маја Димитријевић Никола Симић... Редитељ: Мирослав Беловић Производња: Драмски програм Радио Београда, Мај 1971. године

уторак, 19. јун 2018.

15. XI 1973.

Жаба, снимак  Б. Веддер

(...)

Док је Неш у класи проф. С. Ћелића разговарао са неким студентом ниска раста у у пепељивом качкету ("Маовцем"), боље рећи правио досетке на његов рачун, ја сам изашао напоље, на степениште Академије, на сунце, где је изложено неколико скулптура актова у природној величини, да одатле гледам преко врхова борова и храстова према Кошутњаку. Падине Кошутњака су биле преливене чоколадом и ређе прекривене жутим сомотом...

  * *

   Та жена се звала другачије. Ја је зовем Непомућена Радост Живота, Дивна дама, Трешњев Цвет Хомоља, или Лара...

  * *
  Живот ми измиче, и то је фатум ових последњих година, месеци: нешто као путовање возом у бескрај, и као прелазак из треће класе у прву: то је смисао мојих вапаја...

  * *
   Шум времена је као налет ветра, који развејава песак, пешчане диме, све. Залуд опирање: сав терет мога живота и друштва навалио је на моја врата једног јесењег преподнева, после кише, кад се у даљини стада зграда беле као снег...

   Успињао сам се у висину као јасна мисао кроз погођене речи. У души, невидљива, разгоревала се моја жеља као главња, и ја сам се погледом удубљивао у небеску висину, где плешу крила Серафима, и у  мутну даљину, иза које су биле густе јесење шуме...

    Кроз рупу у облику издужене речне шкољке на атласној набораној драперији неба провиривало је Сунце и расипало своје светлоцрвене преливе на хладне градске куле у даљини....
    
     Око мене су скакутале у тами жабе, жабе, жабе. Нису опасне, али им је кожа отровна. Добра метафора за живот, терет живота последњих година, овде...  (Београд, Студентски град...) 

  


      = извор: из необјављених белешки (јесен 1973.)

Zoran Radmilović: "Pored tolike stoke ja jedem ribetine!"

недеља, 17. јун 2018.

Све се скупило у мени, као облаци са свих страна, болови садашњи, прошли и будући




(...)
  
Сунце се рађало полагано из магловитог хаоса, зрачећи грубе облике облака неком сабласном стеаринском светлошћу, које је подсећало на погибељно дејство прве усијане атомске печурке. Будио сам се тешко, невољно, као и сви они меланхолици широм земаљског шара  који болују од хипертрофије душе.
    Сунце се рађало несигурно и споро из магловитог хаоса, као облик замисли којом ћу изнети све оно чега се сећам, све мисли и осећања која сам носио у себи  од растанка са лепом Ларом оног незаборавног бабљег лета на Калварији: зрачећи магнетизмом понора небеса...
    Све се скупило у мени, као облаци са свих страна, болови садашњи, прошли и будући. Они су можда ситни у односу на целокупну светлост душе, али су видни и мрки,као сунчеве пеге.
     
* *
  Будемо ли и даље слепо поштовали очеве и оце, остаћемо једна обична мрља у националној и светској историји. Очеви су одиграли своју партију живота, и... заборавили да се повуку. Њима није узор класје, не, већ један, или више кумира. Кад класје сазри и да допбар плод, косе га покосе по највећој врелини...

  Многи данашњи прозни писци (па и они најмлађи)  оптерећени су, као и наши несрећни оци и очеви, кумирима - кумирима форме, и кумирима модерног... И то пада у очи са појавом свих тих тзв. нових књига, којим - таквим - покушавају да их прогласе "нови критичари", који су у суштини обични комесари убачени у књижевност...

* * *
   
    Постоје најмање два пропала човека из мог поколења и окружења - један који је био сликар и веровао да ће стећи славу Салвадора Далија (или барем Милића од Мачве); и други - дендијевско-милеровски истраживач трагично-комичног у савременом животу, интелигентан посматрач, велики женскарош, човек који је радио на томе да постане позоришни писац и драматург. 
    Сада један од њих живи у Холандији, где копира холандске мајсторе и одлази на састајалишта хипика, учећи француски, немачки и енглески. Онај други живи у једној од источносрпских вароши, закопавши* се у  подземни лавиринт шумске управе, као секретар!


    ___________

         = извор: из необјављених белешки (октобар, 1973). - * Тежак израз али тачан. Уместо да настави студије, редовне студије, човек је одустао, запослио се, закопао. Проневерио је дванаест ондашњих милиона динара, оженио се, добио сина; и добио је дванаест година робије! Несреће се и пропадања надовезују, далеко било!
        Горње белешке су биле нека врста фусноте уз овај запис датиран 13. XI 1973:  
        Зашто се уплашено тргнем кад сретнем неког од оних млађих људи, књижевника, недавно уведених у књижевност: да ли зато што сам се уверио више пута да су такви, наметнути, обични вечни претенденти, који се нису макли даље од талента (осредњег!) 
       
    

петак, 15. јун 2018.

Јесте ли икад осетили колико је огроман страх човека који одједном осети да га не везуја више ништа за човечанство, свет?

Аутор, Бела Тукадруз, јун 2018. Мишљеновац. Снимак Б. Веддер












      (...)

Јесте ли икад осетили колико је огроман страх човека који одједном осети да га не везуја више ништа за човечанство, свет?*

      Да ли сте искусили страхоту овог осећања: свесни сте да је горко бити сам, па ипак, кад вам се пружи згодна прилика да изађете из тог затвореног круга, ви уместо да је искористите, још дубље загазите у пустош, као срна кад побегне од паса гонича или од вукова у дубину сеновитих шума...
    
      * *

     Да ли ћу се икада више смејати, бити безбрижан и лак? 
     Да ли може бити поново срећан човек који је био напуштен пуних пет година, напушптен од свију,  и ниједном се за то време није осмехнуо, ни људима ни будућности...

     ***
     Знам да ми нећете веровати колико сам био несрећан и колико је мој бол био страшан; биће оних који ће ми се и подсмехнути...


____________

         *  То је био онај огромни страх из детињства, страх пред летећим коњима у сну, који су ме гонили као звери по суседовом дворишту, искежених чељусти, завлачећи се свуда где сам бежао и покушавао да се сакријем као пламени језици, смањујући се  у пса, у мачку, у миша, полећући на дрвеће  и високе лукове зиданих капија, на које сам се у ужасу пењао бежећи пред помахниталим летећим ждрепцима, све док се не бих уморан и престрашен у зноју пробудио и тако ослободио море летећих привиђења. Никог у сну није било да ме заштити, да заустави чупаве помахнитале ждрепце, који су имали крила испод колена и ронили кроз густ ваздух сна као кроз балавозелену воду...
 


...

       __________

            = извор: из необјављених бележница, 1973.
   
     

Расен ''МИХАИЛО ПЕТРОВИЋ - МИКА АЛАС'' (7527. цветањ дан осми)

четвртак, 14. јун 2018.

Бернард Шо - ДОН ЖУАН У ПАКЛУ




Бернард Шо - ДОН ЖУАН У ПАКЛУ Улоге: Владан Живковић Гојко Шантић Наташа Јеленић Предраг Филиповић Превод: Драгослав Андрић Редитељ: Радмила Андрић Производња: Драмски програм Радио Београда,

"Онај који је заљубљен у звезде не осврће се на говна

Небо: Бранка Веддер

(...) 

    (Из Афоризама Леонарда Да Винчија)

    О, ти који спаваш, шта је сан? Сан је сличан смрти. - Зашто, дакле, не ствараш дело због кога би поосле смрети личио на некога ко је сасвим жив, уместо да живећи у сну постајеш сличан тужним мртвацима.

   Сиромашан је онај који много ствари жели.

   Међу глупима постоји извесна секта названа хипокритима који стално настоје да обману и себе и друге, али више друге него себ, али уистину, они обмањују више себе него ли друге.

   Ништа нас не обмањује толико колико наш суд.

    Пријатеља прихвати тајно, а хвали га јавно.

    Шта мислиш, човече, о својој врсти? Јеси ли тако мудар као што држиш? Јесу ли то ствари који људи треба да чине?

    Пламен разара све што је софистичко, то јест што је обмана; остаје само истина, то је злато...

     _____________

Исто

       = извор: извод из необјављених бележница (крај 1973.)
       Ови афоризми су исписани уз следећи одломак:

       ...Шта ли раде ове ноћи, кога ли љубе? (девојке које сам једном волео). Да ли се спомену каткад мог имена које су заљубљено изговарале под високим дрверћем покрај Пека, Дунава и Дрине, и на дивним чаробним брежуљцима?
      Или су ме заборавиле заувек, као душманина, као једну од оних безбројних досадних јесењих киша? Да ли су живе, да ли су срећне, или и из њихових судбина дува неки страшни ветар судбине, неописвом снагом бескрајне туге, греха и патње?
      Кад би пролазили Кнез Михаиловом улицом у белим влашким зубунима, као влашки кнежеви (мој пријатељ сликар М. и ја), свет се окретао за нама, као да смо банули из неке покрајинске средњевековне бајке...
     Били смо у белом, контраст свему око нас, љупки и тихи, као прави занесењаци уметности, чедни као грлице... Опчињени ренесансом... обновом...  (14.XI 1973)


уторак, 12. јун 2018.

Сујета је лажно злато које душа купује чистим сребром

(...) 
     У то време када сам ја живео сапет прародитељским грехом, тј. незнањем,  како би рекао Доситеј Обрадовић, или мој друг Живојин Нешић*, неки од писаца који су стигли у престоницу као студенти како би се докопали лагодног живота и славе писаца, већ су успели да постану "лични пријатељи"  професора универзитета (Рашка Димитријевића и других), или чувених партизаснских писаца (Б. Ћопића, М. Селимовића, Д. Ћосића), пре свега онај Жути Мрав, те "Спенсер" (да наведем само неке...). Нешић се са њима дружио, играо фудбал, пародирао их, критиковао. Једном је насред Теразија зграбио за раме, у време када је туда врвео свет, Младог Братића,и повикао на сав глас: "Погледајте, ево писца, ево младог писца, људи. Ево будућег академика!" Нешић је говорио да тако мало ауторитета имају чак и неки веома славни југословенски писци, и пролазе кроз јавни живот као некакве сени, док неки тамо дилетант-певач има публику преко милион људи!!!
    
      ____________

            * Прерано умрли Нешић  (+? 2005), потајни песник, банкар, предузимач, свезналица. Преписано са једне цедуље, из новембра 1973, уз одломак из једног писма Доситеја Обрадовића упућеног Стефану Константиновићу, из Београда, 3. јануара 1808. године). 
     "Не знам је ли Вам познато какав је прекрасан Београд наш (српски), што се каса местоположенија. Ја сам подоста градова и места видио, али ове предивне, здраве и високолепне ситуације, кромје Цариграда,  чини ми се да на земљи не има!Заиста јест нешто обојателно! А мшта ће јошт бити када га мајсторија уреди и украси?"
     

KOSACICA ZA VOCNJAKE - zasto je Petar Grbic odustao od IMT traktora a T...

понедељак, 11. јун 2018.

19. XI 1973.


(...)

  Облаци на хоризонту пепељиворумени, светлоцрвени, љубичасти. Неблагодарни сине! кажем - зашто овог предвечерја седиш у соби са тугом која стеже срце и посматраш небо, а на живот, који води Бог за белу ручицу у свилену кавадићу и жутим ципелицама, заборављаш?
  Да ли се у небу огледаш, слико дивна, стоји ли ти лепо руо сакројено?

  
    Пала ми је и таква мисао на ум: да могу лако да се одрекнем неких жељкованих звезда, да треба да пођем стазом озбиљна живота и праве љубави. Око мене су биле књиге, књиге, зидови од књига, соба пуна књига...Сат је неуморно и једнолично ударао. На дивану је лежао мој тамни смокинг крај црвене торбе од сатканог ћилима и вежена кошуља од сеоског беза, коју радо носим по кући...
     И хрпе папира са некаквим недовршеним фрагментима* у којима сам се губио, саплитао, и тонуо у једва изрециву стварност...

  Било ми је тешко и легао сам. Сан све отклони, излечи, мислио сам. Будио сам се после са осећањем да нисам савлдао нешто веома болно у свести, да нисам пречврснуо у животу и у речи.

________________



        * = извор: извод из свеске бр. 18 (17?).  -  И као пре педесетак година, око мене леже гомиле фрагмената, нових, које расту као и пешчана брда која избацују из утроба златне долине крај златоносне реке. Данас, у повратку из Кучева, видео сам из аута - на брду (село Љешница, - Бељевине, потес) неке старе куће, крај којипостоји пут који води узбрдо према влашким бачијама. Где сам некада ишао по наше овце, да их преузмем са бачије и дотерам у наше село. Не верујем да сам био завршио основну школу, можда шести-седми разред. Сад сам пролетео крај Бељевина, крај тих старих оронулих кућа које сам препознао, сетио се, јер су се пржиле на тропском сунцу, као чварци, као тог далеког заборављеног лета, када су ме послали да дотерам овце. Отац или мајка који су их отерали на влашку бачију нису могли да оду и да их и дотерају. Пут је потрајао до тих влашких салаша у суседном селу; био је полупуст и сив, ца вододеринама, какви су путеви у јулу кад се преузимају овце са бачија. Био је то крај друкчији од нашег села, али пре свега крај другог непознатог језика....
     Наш живот се одвијао у долини покрај Пека, на салашу у Лакомици, у неописивој заједници белих и црних, сурих дудова, трешања, вишања, јабланова, јова, топола и башта, муљака и влаге, и светлуцавих спрудова дуж реке; бачије су биле на планини, на висини, опрљене летом, жегом и влашким говором. Непознатим...  (10. јун 2018.)
     Живот је као дрво, засађен у плодни чернозем, или пукотине у камену. И не може се премештати без велике нужде. Јер се тешко пресађује, ако се икада пресадити може на неко друго место...
     Мој сувозач је био живи деманти ове помисли, пролете ми у тренутку кад смо прозујали поред куће једне влашке врачарице, вернице црне магије...

вез

вез
КОСОВСКИ ВЕЗ