 |
| Жаба, снимак Б. Веддер |
(...)
Док је Неш у класи проф. С. Ћелића разговарао са неким студентом ниска раста у у пепељивом качкету ("Маовцем"), боље рећи правио досетке на његов рачун, ја сам изашао напоље, на степениште Академије, на сунце, где је изложено неколико скулптура актова у природној величини, да одатле гледам преко врхова борова и храстова према Кошутњаку. Падине Кошутњака су биле преливене чоколадом и ређе прекривене жутим сомотом...
* *
Та жена се звала другачије. Ја је зовем Непомућена Радост Живота, Дивна дама, Трешњев Цвет Хомоља, или Лара...
* *
Живот ми измиче, и то је фатум ових последњих година, месеци: нешто као путовање возом у бескрај, и као прелазак из треће класе у прву: то је смисао мојих вапаја...
* *
Шум времена је као налет ветра, који развејава песак, пешчане диме, све. Залуд опирање: сав терет мога живота и друштва навалио је на моја врата једног јесењег преподнева, после кише, кад се у даљини стада зграда беле као снег...
Успињао сам се у висину као јасна мисао кроз погођене речи. У души, невидљива, разгоревала се моја жеља као главња, и ја сам се погледом удубљивао у небеску висину, где плешу крила Серафима, и у мутну даљину, иза које су биле густе јесење шуме...
Кроз рупу у облику издужене речне шкољке на атласној набораној драперији неба провиривало је Сунце и расипало своје светлоцрвене преливе на хладне градске куле у даљини....
Око мене су скакутале у тами жабе, жабе, жабе. Нису опасне, али им је кожа отровна. Добра метафора за живот, терет живота последњих година, овде... (Београд, Студентски град...)
= извор: из необјављених белешки (јесен 1973.)
Нема коментара:
Постави коментар