Брестови из Лукићске Лакомице...

Ове брестове сам запазио током маја месеца 2013. године, у атару села Мишљеновца, Доњи Звижд (општина Кучево - источна Србија), и снимио их са одушевљењем. Објаснићу укратко и зашто.

Расту на старом имању Лукића, на граници два села Мишљеновца и Љешнице, у којој узгред буди речено има један стари брест, стар више векова )крај сеоске Љешничке реке, која се  улива у Пек иодмах испод бетонског моста преко Пека на путу Београд - Пожаревац - Кучево. То јест  стотинак метара изнад старог имања Лукића...

Додајте натпис

Ево како изгледа баш изблиза стабло једног од три најнапреднија бреста! Тај део Пек плави и натапа плодним наносом земље скоро сваког пролећа...

 

Ево тог предела у којем расту и напредују, заклоњени врбаком са источне стране,  густом врбовим и тополовом шумом, скоро прашумом, јер су последњи власници помрли, а наследници раде изван Србије већ деценијама...

Последњих брестова у том потесу - Лакомица, Преко Пека било је до средине сердамдесетих. Брест на нашем салашу  у Лакомици посечен је сердамдесетих година. Био је на самој  обали Пека, покрај крушке илињаче, старе, која је деловала крај тог горостасног стабла иако висока као патуљак.
Други брест је био крај Лукићске ваде на почетку Просјанског пута, сам се осушио. То је био сеоски Запис. Мишљеновац је и у самом селу, тј. испред старе општине, имао  Запис један од најстаријих брестова у атару, који се такође осушио средином седамдесетих, али то суво дрво нико није дирао, до пре неколико година, када је асвалтиран општински плац. Тад је то суво стабло оборено.
Нико  није тачно знао у селу због чега су се сушили и нестајали брестови. Народ је веровао  да је индустријализација свему томе узрок, као и неким другим невољама. Брестови су се свуда сушили, па и поред Пека, поготово они млађи. Ове које сам снимио са нескривеним одушевљењем током пролећа 2013,  нико не дира, ни холандска куга, дај Боже да дочекају старост  метузалема од пет стотина година и више.
Б рестови на  бреговима уз Пек су се такође сушили , исто тако и шљиве рабке цветале су на бреговима, али нису заметале плод. И онда су власници вадили те шиваре после двадерет година чекања....
Надајмо се да ће временом порасти још оваквих стабала бреста, чије су висина и крошње уливали људима дубљу веру у  постојање и свеповезаност свега, живота и смрти, пропасти и обнове....