(...)
У то време када сам ја живео сапет прародитељским грехом, тј. незнањем, како би рекао Доситеј Обрадовић, или мој друг Живојин Нешић*, неки од писаца који су стигли у престоницу као студенти како би се докопали лагодног живота и славе писаца, већ су успели да постану "лични пријатељи" професора универзитета (Рашка Димитријевића и других), или чувених партизаснских писаца (Б. Ћопића, М. Селимовића, Д. Ћосића), пре свега онај Жути Мрав, те "Спенсер" (да наведем само неке...). Нешић се са њима дружио, играо фудбал, пародирао их, критиковао. Једном је насред Теразија зграбио за раме, у време када је туда врвео свет, Младог Братића,и повикао на сав глас: "Погледајте, ево писца, ево младог писца, људи. Ево будућег академика!" Нешић је говорио да тако мало ауторитета имају чак и неки веома славни југословенски писци, и пролазе кроз јавни живот као некакве сени, док неки тамо дилетант-певач има публику преко милион људи!!!
____________
* Прерано умрли Нешић (+? 2005), потајни песник, банкар, предузимач, свезналица. Преписано са једне цедуље, из новембра 1973, уз одломак из једног писма Доситеја Обрадовића упућеног Стефану Константиновићу, из Београда, 3. јануара 1808. године).
"Не знам је ли Вам познато какав је прекрасан Београд наш (српски), што се каса местоположенија. Ја сам подоста градова и места видио, али ове предивне, здраве и високолепне ситуације, кромје Цариграда, чини ми се да на земљи не има!Заиста јест нешто обојателно! А мшта ће јошт бити када га мајсторија уреди и украси?"
Нема коментара:
Постави коментар