"Онај који је заљубљен у звезде не осврће се на говна

Небо: Бранка Веддер

(...) 

    (Из Афоризама Леонарда Да Винчија)

    О, ти који спаваш, шта је сан? Сан је сличан смрти. - Зашто, дакле, не ствараш дело због кога би поосле смрети личио на некога ко је сасвим жив, уместо да живећи у сну постајеш сличан тужним мртвацима.

   Сиромашан је онај који много ствари жели.

   Међу глупима постоји извесна секта названа хипокритима који стално настоје да обману и себе и друге, али више друге него себ, али уистину, они обмањују више себе него ли друге.

   Ништа нас не обмањује толико колико наш суд.

    Пријатеља прихвати тајно, а хвали га јавно.

    Шта мислиш, човече, о својој врсти? Јеси ли тако мудар као што држиш? Јесу ли то ствари који људи треба да чине?

    Пламен разара све што је софистичко, то јест што је обмана; остаје само истина, то је злато...

     _____________

Исто

       = извор: извод из необјављених бележница (крај 1973.)

       Ови афоризми су исписани уз следећи одломак:

       ...Шта ли раде ове ноћи, кога ли љубе? (девојке које сам једном волео). Да ли се спомену каткад мог имена које су заљубљено изговарале под високим дрверћем покрај Пека, Дунава и Дрине, и на дивним чаробним брежуљцима?

      Или су ме заборавиле заувек, као душманина, као једну од оних безбројних досадних јесењих киша? Да ли су живе, да ли су срећне, или и из њихових судбина дува неки страшни ветар судбине, неописвом снагом бескрајне туге, греха и патње?

      Кад би пролазили Кнез Михаиловом улицом у белим влашким зубунима, као влашки кнежеви (мој пријатељ сликар М. и ја), свет се окретао за нама, као да смо банули из неке покрајинске средњевековне бајке...

     Били смо у белом, контраст свему око нас, љупки и тихи, као прави занесењаци уметности, чедни као грлице... Опчињени ренесансом... обновом...  (14.XI 1973)