Маловић је рођен у Котору, и живи и ради у Херцег Новом, и по свим библиотечким мерилима јесте црногорски писац. Ипак, добродошло је да знамо интимно осећање аутора у коју националну књижевност желе да буду сврстани. У црногорским библиотекама Маловића воде као српскохрватског писца, као и Андрића, наглашава Весна Булајић редактор стручног каталога у Библиотеци града Београда, објашњавајући проблем још увек актуелних подела у култури.
Некада исти српскохрватски језик и књижевност и једна држава, а сада различите државе: Босна и Херцеговина, Црна Гора и Србија; као и много проблема и емоција у поделама.
„Чији је Његош, чији је Андрић, то свако одређује према свом осећању. Андрић је и српски, и хрватски и босанскохерцеговачки писац. Десница је тако „лутао”… Код нас, у Србији, традиција остаје недирнута, Андрић, Његош, Меша Селимовић, Стефан Митров Љубиша, остају српски писци, ништа се ретроактивно не мења. Црногорски и босанскохерцеговачки писци су само они савремени”, каже Весна Булајић.
Одређивање ко је чији писац, у Библиотеци града Београда обавља се у складу са међународним стандардима. Тако да је и класификација књижевности, као и свих других уметничких области, њима ограничена. Ипак постоје и неке зачкољице…
– Подела писаца обавља се према таблицама УДК система – универзалне децималне класификације. То је међународна шема за класификацију библиотечке грађе, коју примењује не само Библиотека града Београда, већ и целокупно српско библиотекарство, као и оно у бившим земљама СФРЈ. У тим таблицама дати су одређени бројеви за све националне књижевности у свету, и међу њима се налазе и они за писану уметност на нашем терену. Тако постоји број за српскохрватски језик и књижевност, за српски језик и књижевност, за хрватски језик и књижевност, за словеначки, као и за македонски, објашњава Весна Булајић, истичући затим оно што је важно: да посебни бројеви не постоје за црногорску књижевност, као ни за босанскохерцеговачку, те су тако могуће импровизације.
Према речима наше саговорнице, у складу са тим, и од већ постојећих бројева, библиотекари треба да класификују књижевну грађу....
Извор Политика: видети више: file:///C:/Documents%20and%20Settings/Biblioteka/My%20Documents/Култура%20%20Ко%20је%20чији%20писац%20%20ПОЛИТИКА.htm
* * *
ТАЧКА ГЛЕДИШТА
Нове државе, нова мерила
Када се у књижевност умеша политика – страдају писци
Дигла се прашина око једне полице са књигама у Библиотеци града Београда, на којој пише: црногорска књижевност.
Црна Гора је независна држава, има свој језик, своју азбуку, мора имати и своје писце. У Србији је мирно прихваћено одвајање Црне Горе, стварање црногорског језика и абецеде (лингвисти су се само спорадично оглашавали), није било озбиљних протеста ни када су професори у Никшићу остали без посла јер су хтели да предају српски, а не црногорски језик.
У корпус босанскохерцеговачке књижевности ушли су: Иво Андрић, Меша Селимовић, Бранко Ћопић, Предраг Матвејевић, Зуко Џумхур…
Иво Андрић (1892–1975), добитник Нобелове награде за књижевност (1961), рођен је у Травнику, у махали Зењак, у Босни и Херцеговини, од оца Антуна Андрића и мајке Катарине Андрић, рођене Пејић. Одрастао је у римокатоличкој породици и изјашњавао се као Хрват, све до завршетка универзитета. Остатак живота провео је као Србин и српски писац. Сада се око Андрића „отимају” три државе: Србија, Хрватска и Босна и Херцеговина.
Слично је и са Мехмедом Мешом Селимовићем (1910–1982), чија се стогодишњица рођења слави ове године. Рођен је у Тузли, али је највећи део живота провео у Београду, где је и студирао књижевност. У писму које је послао Српској академији наука и уметности, велики писац је написао: „Потичем из муслиманске породице из Босне, а по националној припадности сам Србин. Припадам српској литератури, док књижевно стваралаштво у Босни и Херцеговини, коме такође припадам, сматрам само завичајним књижевним центром, а не посебном књижевношћу српскохрватског језика. Једнако поштујем своје поријекло и своје опредељење, јер сам везан за све оно што је одредило моју личност и мој рад”.
Издавачка кућа „Арка” из Смедерева објавила је прошле године тротомно дело „Трајник”, антологију поезије песника националних мањина и етничких заједница у Србији, коју је приредио Ристо Василевски. У Антологији Бошњака су: Исмет Реброња, Синан Гуџевић, Јасмина Ахметагић; у Антологији Јевреја: Станислав Винавер, Оскар Давичо, Љубиша Јоцић, Александар Тишма, Данило Киш, Горан Бабић, Раша Ливада, Татјана Цвејин; у Антологији Влаха: Адам Пуслојић, у Антологији Цинцара: Јован Стерија Поповић, Јован Јовановић Змај, Лаза Костић, Бранислав Нушић, Момчило Настасијевић, Александар Вучо, Јован Христић…
Поделе су се пренеле и на терен књижевних награда. ...
Видети више: file:///C:/Documents%20and%20Settings/Biblioteka/My%20Documents/Култура%20%20Нове%20државе,%20нова%20мерила%20%20ПОЛИТИКА.htm
Нема коментара:
Постави коментар