......Јурио сам пребрзо на мотору низ Бењино Брдо и
друмом све до пружног прелаза, стражаре и пута који се одваја за Дубраве и
натраг...
Седим на тераси на сунцу; прођоше Таса
хармоникаш и Ива звани „Уце“.
Затим је прошла Цана, у зеленом џемперу.
Комшиница Цана, сестра Слободана Влашкодолца. Ситна, дебељушкаста, добродушна,
носећи неку дрвену маљицу.
Удахнуо сам мирис тамноцрвних хризантема – како
миришу!
Волим кад писање песме или приповетке личи на
сазреле смокве које се откидају са грана и опадају...
 |
| небо изнад мишљеновца, пролеће 2013. Снимак Иван Лукић |
Колико има сати?Треба да донесем будилник у
собу, да га навијам, и тако контролишем протицање времена, самог себе; јер имам
утисак да губим много времена на којештарије. Па и на узгредне белешке у
овој свесци.
Мати се вратила са имања на Пеку љутита, сад
припрема ручак. Насекао сам јој дрва на
дрвљанику. Стругао сам меке дудове и врбове трупце. Гледао сам како крмача грди
у обору, пење се на камару ђубрине, коју избацују из штале кроз мала вратанца.
Некад је тај обор био пун свиња... Испод те ђубрине је било црвених сочних
глиста, најбољи мамац за кркуше и мрене. Ту сам их увек налазио и стављао у
лимену кутију, и одлазио да пецам на мутну реку....Прасићи циче, трче за
крмачом гладни, прогањају је... Више тога знам о свињама него о богу или
метафизици, а тек о марксистичкој схоластици да не говорим! Али мој прадеда,
марвени доктур, како кажу они који су га запамтили, знао је о свињама много
више, јер то му је, осим политике и повремених посланичких избора, био живот и
занат – занат прегледача бобичавих свиња,
у ствари... Погинуо је друге године првог светског рата, у најгоре време,
глупо, као пијан...Свиње су заштитни знак наше трибалско-српске породице. Уз
свиње сам порастао, уз волове, уз рогове кошаве и вирове испод јазова, уз
златан шљунак који је предодредио моју судбину...Свака ствар у нашем дворишту,
свака кокошка, свиња или крмача, голуб или кер, голубарник, бунар или лемезје,
има неку своју предисторију. Као што и сви наши покојни припадају миту, који се
непрестано обнавља. Прадеда припада миту, као и његов живот у Текији. Тај мит
је потхрањивао отац, мештани, бабе које су многе ствари запамтиле на свој
начин. Мати ме је затекла како налакћен на ограду обора посматрам прасиће;
започели смо разговор тиме што ме је упозорила да пљунем како их не би урекао,
јер моја мајка је врло сујеверна жена. Њој се свашта привиђа, јер је рођена,
како кажу, онога дана када је одређено да може видети што други никада неће.
Она је умела да говори природно, да приповеда спонтано, као да чита из некакве
књиге. Она је скупљала суварке испред
дрвљаника, а ја сам посматрао прасиће, причали смо о свињама и сам сам себе
изненадио о томе колико знам о свим свињама, које смо куповали, последњих
петнаестак година, рецимо. Сетио сам оне митске крмаче која је преко ноћи знала
да развали својим зубима храстова врата штале, и побегне своме газди у суседно
село Љешницу, код газда Љубе Рајића. Неколико пута се то понављало; мом оцу
свиње нису ишле од руке како је говорио и он је уништавао ту породичну свињску традицију. Било је нечег
баксузног у судбини мога оца, што је
тешко проникнути и изразити, све је запињало; препреке су ницале тамо где их
обично нема. Он није умео са људима,
иако су га они уважавали, сигурно више него
среске адвокате, поготову сеоска сиротиња...
(забележено можда 1975)
Нема коментара:
Постави коментар