ОБЛАСТ ЦРНИЦА (ЦРНА ЗЕМЉА) У ВЕЛИКОЈ МОРАВИЈИ. - БАГРДАН (БАГРДУН) – ЦРВЕНА ТВРЂАВА

 Мирослав Димитријевић

  

ОБЛАСТ ЦРНИЦА (ЦРНА ЗЕМЉА) 

У ВЕЛИКОЈ МОРАВИЈИ

      Tzernabusca – Црница или Црна земља споменута је код Порфирогенита, што се види и на венецијанској карти коју је израдио католички монах Бандур. Tzernabusca је централни    део србске Велике Моравије. Без обзира што је Tzernabusca присутна У историјским документима, нико од припадника немачко-ватиканске идеолошке историјске школе није се њоме позабавио, као ни са другим србским географским називима  датим у „Церемонијама“ и ДАИ.

      Кроз Параћин протиче река Црница, убележена као Tzernabusca на Бандуровој карти (Църнабусца, или Чернобусца, или Църнобуча; скорее всего Църнабуца – “Черный кусок земли”).Према старосрбском, односно и према преводу са савременог руског језика, као што се види – Црна земља би могла бити баш та долина Црнице, Црноречје.         

    Морамо, ипак, нагласити више могућности у вези са Цернабуском. Можда се ради о реци која је јасно уцртана као десна притока Велике Мораве, али и могућност - да се ради о граду из времена Константина Порфирогенита. Постоји још једна могућност  да је у то време цео овај крај, област око поменуте реке добио име - Црница, коју је монах и картограф Бандур уписао као Tzernabusca.    

     Мислимо да ће пре бити да је у питању ова последња могућност, односно, да се ради о територији данас познатој као Црнички крај, односно ради се о целој области која носи име по реци - Црници (Црна земља).

      Не заборавимо ни чињеницу да код села Криви Вир извире Црна река (Црни Тимок) и да се тај крај и сада званично у географским и историјским картама зове – Црноречје. Оба хидронима (топонима) потичу из велике давнине и никада се нису мењали. Црница извире у Сисевцу и тече према Великој Морави у смеру – запад, док Црна река (Црни Тимо) извире код Кривог Вира и тече мало према југу, а онда испод Ртња наставља у смеру – исток. Обе реке су део кучајске хидронимије, ту је практично вододелница, развође водотокова, и некада су обе реке биле много богатије водом.

      Долина и кањон  Црнице и реке Грзе, њене леве притоке, био је најкраћи пут из долине Велике Мораве (Велике Моравије), преко данашње Честобродице и долином Црне реке (Црног Тимока) до источне Србије, Видинске Србије, Трнске Србије.

      То је била и остала најважнија транзверзала из Велике Мораве (Велике Моравије) према истоку, најважнији путни правац, војни и  трговачки од праисторије до данас. И данас у народу Мораве се врло често чује његов стари назив - Видински пут.

      Ако се подсетимо да је овај путни правац спајао велики Народни пут низ долину Велике Мораве (касније Виа милитарис, Цариградски друм) са Гамзиградом и још старијим (вероватно) Sarcel-om, односно Zharcel-ом (царским градом, данашњим Зајечаром) и Видином, који носи име србског народа Винда (Виндин), а који су га и подигли својевремено, онда није случајно топоним – хидроним Tzernabusca  убележен на карти.

      Додатну сигурност  нам даје и податак да је 333. године споменут Сарматес, а чију локацију археолози још увек нису пронашли у околини Параћина, града који хоће да баштини Сарматес као своје историјско наслеђе и повесни континуитет, онда ствар постаје много озбиљнија.

      Прокопије, познати историчар из 6. века, описујући војни пут Via militaris,  наводи и податак да је Sarmates одмах после Horeum Margia прво велико место.

      Три века раније Француски хаџија у „Јерусалимском путоказу“ 333. године, спомиње Mutatio Sarmatorum, римску станицу за промену коња. Овај податак нам говори да се од станице за промену коња, почетком 4. века, Сарматес развио у град, и то други по велични иза Хорреум Маргиа, односно (слободни смо претпоставити) треће градско насеље по величини у римској Горњој Мезији, односно у долини Велике Мораве. Нема разлога да не верујемо Прокопију, који је врло опширно и детаљно описивао грађевине  Јустинијана Првог, цара србско-ромејског царства, (и србског свеца) односно империја која је за његово доба достигло највећи степен процвата и територијалног проширења. Уз то Прокопија ни једна историјска школа не побија, већ напротив он ужива углед и поштовање код свих истраживача.     

      На важној раскрсници, најважнијих путева на србском Балкану, велики Сарматес је морао играти врло значајну улогу у економском, трговачком и војном смислу, јер је код Сарматеса (данашњи Параћин) постојала и стална војна посада.    

      Јиречек и Милер убицирају Сарматес на локацију данашњег Горњег Видова, док га Феликс Каниц смешта у близини Сикирице, општина Параћин. Саво Ветнић каже да се налазио у пределу „Слатина“, северно од Стакларе, а Душан Рашковић претпоставља да се налазио код данашњег села Стриже... Мислимо да је Саво Ветнић, ипак, најближи историјској истини по питању локације Сарматеса.

      Археолози у овом делу Велике Моравије нису сигурни ни где се налазило поменуто утврђење, односно каструм у околини данашњег Параћина, а које је уцртао Феликс Каниц, док неки истраживачи аматери одлазе у неки запуштен стари град који се налази са леве стране пута Параћин-Зајечар (стари Видински пут), али пре скретања за одмаралиште на Грзи. Ми нисмо имали прилике да видимо тај локалитет, већ смо за њега чули од
поменутих истраживача.

     Шта спаја, осим коренске морфеме Sar (Sarbi-Сарбати-Сармати или Срби) и да ли су Sarmates и Sarcel били у стварној историјској комуникацији можемо за сада само претпостављати, и то са врло значајном сигурношћу.

     Војни пут (Виа милитарис) ишао је поред Дунава на исток два дана хода до Виминацијума, одакле је скретао на југ кроз Magnu Moraviu – Велику Моравију и петога дана пешак је могао стићи у други по величини и значају град  у тзв. Горњој Мезији – Хореум Марги или древни србски Тројан град, односно локација данашње Ћуприје.

      Како је Sarmates одмах после Horeum Margia прво велико место (према Прокопију), а овај запис је начињен у 6. веку, можемо претпоставити да је Сарматес био заиста важна раскрсница Централне Велике Моравије, односно Србије (Горње Мезије). И данашњи град Параћин, на приближној локацији, такође, је врло значајна раскрсница модерне Србије.

      Из Сарматеса се скретало на исток и долином Црнице, потом Грзе излазило на Честобродицу и силазило у долину Црне реке (Црни Тимок). И сама реч Тимок на старосрбском значи –тамно, тавно, црно...

      То двоструко Црноречје (Црнице и Црне реке) одредило је, ваљда и име овом крају који је код Порфирогенита у десетом веку споменут као  Tzernabusca.

      Сарматес и Сарцел (Zharcel - царски град) имали су очигледно сталну и неизбежну  комуникацију.

      Постоје материјални докази да се у близини Зајечара (Sarcel-а односно Zharcel-а) на брду званом Краљевица налазила топионица злата, и да је ту по легенди боравила Краљица, кријући се у подземним одајама од пљачкаша из Азије. Брдо није детаљно истраживано, колико је нама познато, а пошумљено је почетком 20. века.

     Дакле и у 10. веку земља Tzernabusca – Црница или Црна земља, двоструко Црноречје, има свој значај  јер је спомиње и цар Константин Порфирогенит.

    На карти која следи, читалац се  може  на очигледнији начин уверити у нашу претпоставку (теоријско откриће) о значају  ове области кроз историју Србије, а пре свега Велике Моравије, земље и народа Мораве, од дубоке историјске прошлости до данас.

Tzernabusca – Црница, Црна земља, Црноречје, на Бандуровој карти, венецијанско издање

(Tzernabusca - (Църнабусца, или Чернобусца, или Църнобуча; скорее всего Църнабуца – “Черный кусок земли”).

БАГРДАН (БАГРДУН) –

ЦРВЕНА ТВРЂАВА

     

      Багрдан је село у Средњем Поморављу, 13 километара северно од Јагодине, у Поморавском округу. Убележен је на свим топографским и географским картама  Србије. Због свог геостратешког положаја играо је врло значајну улогу у историји србског народа Мораве и у старој и у новој ери, све до Првог и Другог србског устанка. Сужење главног цариградског пута између Велике Мораве и последњих заталасаних обронака шумадијских брда добио је назив – Багрдански теснац. Захваљујући њему Срби су током своје историје успешно контролисали  главни Народни пут с леве стране Велике Мораве, односно главну балканску магистралу.     

      Први, за сада познати, историјски запис о Багрдану потиче из 1381. године у повељи кнеза Лазара манастиру Раваници. Јеротије Рачанин 1704. године помиње у свом путопису Деву Багрдан као турску паланку.  Багрдан је за варошицу проглашен 1841. године и тај статус је имао све до почетка педесетих година 20. века. 

      Багрдан носи врло необично име којега више нема, чак ни сличнога, на србској, односно европској топографској карти. Од када потиче тај назив? И шта значи? Потиче из далеке праисторије, највероватније око 1500. до 2000. година пре нове ере, када су на овом простору живели древни Срби, односно владајући и витешки слој  у тврђави која се налазила на простору, условно речено, данашњег Багрдана.  Из тог утврђења владарска елита Срба контролисала је северну капију Поморавља на левој обали Велике Мораве, односно главни србски и балкански пут који је ту пролазио, као и данас аутопут Е 75, кроз Багрдански теснац.

      У коренској морфеми овога топонима налазимо основу БАГР или БАГРА. Багра је у древном србском језику означавала црвено-тамну, пурпурно-црвену боју.  Повлашћени владарски слој, велможе (велики мужеви), кнежеви и краљеви једини су имали  право да носе огртаче црвене – багрене боје. Народ је њихове владарске кабанице, орнате звао – багренице, које су биле најсигурнији знак да они који носе црвено-пурпурне  багренице, припадају најужој владарској касти или фамилији. То је био повлашћен слој, на челу са господаром и та србска владарска и борбена елита добила је име – БАГРА.

  Не само у праисторији Срба, већ и у средњем веку, приликом крунисања на великим саборима, наши владари, добијали су  владарске знаке коња, мач и БАГРЕНИЦУ, ПЛАШТ КРВАВО ЦРВЕНЕ БОЈЕ. Тај владарски орнат – плашт допирао је до земље, имао је уске рукаве и златом украшене оковратнике. Од средине 13. века багреница или црљеница имала је припијен крој уз тело владара, и израђивана је од врло скупе црвене свиле или плиша, опет богато извезена златним концем.

      Сви велики јунаци у нашој народној поезији и традицији враћали се са бојног поља – „обагрели у својој крви“.Израз ОБАГРИТИ налазимо и на покрову монахиње Јефимије, који је везен у славу кнеза Лазара, златним нитима.  Прилажемо доказ о томе да је и почетком 15. века у србском речнику постојала реч – БАГРА:

Подвучено у тексту: „и обагрити се крвљу својом"

(Превод Лазара Мирковића)

     

      Потребно је истаћи да на простору западне Индије и Афганистана и данас многа места имају префикс – БАГРА, па тако већи број градова се зове – БАГРАМ. Овај податак потврђује нам старост ове речи, која потиче из древног србског (рашко-белашког) језика, а пренета је чак и у Индију приликом првог насељавања под вођством србског цара Арија Србинде. Зна се да је србска основна боја – црвена. Боја крви. Због истокрвности великог србског народа, она је и заветна боја. Боја братимљења. На неким историјским картама код данашњег Загреба уцртан је град (Б)Аграм. Верујемо да се ради о БАГРАМУ – али су цензори србске историје на сваки начин „обогаљивали“ србске називе, имена, географске и етничке појмове. Па је вероватно тако учињено и са србским градом код Градишке - (Б)Аграмом. Срби су били познати и посебно цењени због издвајања и производње – црвене боје из руде живе. На србском Балкану црвена боја се производила на Авали. Вадила се из рудника Шупља стена. Био је то живин цинобарит, који је имао врло широку примену: од бојења до медицинске употребе. Жене су производиле ову боју, веома тражену у свету, а њихова заштитница била је богиња Сербона, парнака Бога Сербона или цара Серба Макеридовића, императора трећег светског србског царства (после Арија Србинде и Нина Белића. После Серба Макеридовића у четвртом веку пре нове ере србским светским царством загосподарио је Александар Велики Карановић).

      У даљем етимологисању речи БАГРА долазимо до појма – багрем. Црвени багрем је аутохтоно дрво. Има га у земљама око Србског Медитерана, (Меди=Срби и  terra (lat)=zemlja) па наравно, и на србском Балкану. У корену речи БАГРЕН =БАГРЕМ  налази се реч (коренска морфема) БАГ. Баг је Бог, на старосрбском језику. Багрен је Божје дрво. Дрво од највишег Божјег поверења. Божанско дрво.  А пчеле баш од њега праве најбољи мед. Србски багренов мед је на врло високој цени и сматрају га најбољим медом на свету. У Старом завету имамо доста података о багрену=багрему. Ковчег савеза (Старог завета), тајанствени сандук, био направљен од багрема дужине 1,75 метара. И шатор од састанка имао је три зида од багремових дасака, које су биле пресвучене златом. Мојсије је добио упутство за прављење ових светиња од самога Господа Бога.  Врло је занимљиво да само Срби су задржали древно име за багрем - Божје дрво.

     Морамо сада етимологисати и другу реч из појма БАГР ДУН. У језику праисторијских Срба тврђава се називала – ДУН, мада припадници „званичне историјске школе“  тврде да је дун – келтска реч за тврђаву или  утврђење. Нажалост, већ одавно је елаборирано у истинитој аутохтоничкој историјској науци (Ранка Куић, „Црвено и бело, келтско-српске паралеле“) да су Келти велика грана огромног стабла србског народа и да им то име потиче од Грка.  Они су себе звали Сорбима и Сорбисцима, али је њихово име, као и имена свих србских племена, увек у страним хроникама погрешно писано и  намерно искривљавано.

     Елем, ДУН је зид, тврђава. И данас се србски зидари зову – дунђери. Посебно су цењени они са југа Србије око Ниша, Лесковца и Црне Траве.. Код данашњег Багрдана је постојала тврђава БАГРАДУН или БАГРДУН, што значи – ЦРВЕНА ТВРЂАВА. Даљом деривацијом ове речи кроз миленијуме дошло се до данашњег назива – БАГРДАН. Ни после толико хиљада година име Багрдана се није суштински, битно променило. А да Багрдун није усамљена тврђава (дун) говоре нам имена следећих праисторијских србских градова: СингиДУНум, КапеДУНум, на крају и сама река ДУНав је била водена ТВРЂАВА – ВОДЕНИ ЗИД, ДУН. То је била дуго времена неосвојива тврђава која је и најхрабрије брзо односила на онај други свет НАВ. (ДУН НАВ). Древни Срби су свет делили на ЈАВ (ЈАВУ),  НАВ (ТАМУ) и ПРАВ (НЕБО-БОГ). Отуда вероватно и потиче србска молитвена, химничка песма „БОЖЕ ПРАВДЕ“. А  именом ПРАВДА – УПРАВДА, ПРАВДОЉУБ звао се у шестом веку и највећи цар србско-ромејског царства Јустинијан Први, који је освојио све земље око Медитерана, што после њега нико није успео да понови. Владао је од 526-565. године. Саградио је невероватан број тврђава и утврђења, мањих и већих, затим је саградио и прекрасне храмове од којих је својом лепотом непревазиђена СВЕТА СОФИЈА или Храм Мудрости Божје. То се обавезно изоставља из наше историје, па чак тај податак, посебно, не истиче ни Србска православна црква, иако га је уврстила у свеце.  Писао је и богословска дела и био је дубоко верујући човек.

     Свака тврђава је имала своју најјачу, најутврђенију кулу, која се звала ДОНЖОН кула. Мислимо да је први слог ове речи ДОН, само преличено име древног србског назива за ДУН – ТВРЂАВУ (ДУН жон кула=ДОНжон кула).

      Багрдан је археолошки још увек неистражен локалитет, осим великог броја предмета коњске опреме, који се приписују Келтима  о чему је говорила др Ранка Куић: „Мене су са РТС-а позивали у помоћ да им објасним шта значе на келтском имена са локалитета на којима је нешто пронађено из тог времена. За БАГРДАН сам рекла: Не знам шта је тамо откривено, али тај назив говори о чопорима коња. И заиста показало се да су тамо нађене силне коњске опреме“./ 1

      Велика је вероватноћа да би се озбиљнијим откопавањем терена у Багрдану и његовој околини морали наћи остаци праисторијске тврђаве у којој су владале србске велможе племена Багри. Коњска опрема пронађена у Багрдану потврђује нам истину да су србска племена Мораве били врло познати коњаници кроз стари век. Моравска коњица цара Александра Великог је била „пробојни гвозд“ за непријатељске редове. Убеђени смо да би обимнија археолошка истраживања дала изненађујуће добре резултате и да би се ово наше теоријско откриће Багрдана као Црвене тврђаве доказало на терену. Преко пута Багрдана, тачније, преко реке Велике Мораве а на њеној  десној обали, близу села Војске, археолози су пронашли утврђење у коме се налазе и предмети из праисторије. Мишљења смо да су ова два утврђења својевремено била у блиској комуникацији, да су имала одбрамбену и извиђачку улогу, да су њихове војне посаде контролисале најважнији путни правац старога Хелма или Балкана. Сигурно да село Војска не  носи баш случајно то име.     

       На локалитету који се у народу зове „Јеринин град“, истраживачки тим археолога је пре неколико година открио  материјалне доказе утврђеног насеља из старијег гвозденог доба, потом утврђење из четвртог века Христове ере, постојање објекта – куће из тзв. рановизантијског периода, највероватније из шестог века, као и рано средњевековно насеље. Такође, на поменутом локалитету у селу Војска пронађен је и покретни материјал који потиче од праисторије до средњег века: керамика, накит оруђе, новац... Праисторијско утврђено насеље налази се насупрот Багрданског теснаца, који представља северну капију Средњег Поморавља, дакле лежи на изузетно важном стратегијском месту, јер је утврђење штитило комуникацију која је ишла дуж Велике Мораве. По свој прилици

од праисторије па до раног средњег века овде су, са одређеним прекидима, постојала јака фортификацијска утврђења са војном посадом – војском, по чему је насеље, највероватније, и добило име, које и данас носи. Већ сама чињеница да је, како тврде археолози, овај град обновљен у шестом веку, јасно нам говори да се и у неколико каснијих векова овај град користио у војној стратегији аутономне србске државе Велике Моравије.

 Велика Морава је велика река, а уз велике водотокове, као што знамо, ницале су и велике цивилизације, у овом случају србска цивилизација и култура. Даља истраживања овог историјски веома важног места донеће вероватно нове резултате и доказе о праисторији Срба у долини Велике Мораве, о којима су са поштовањем говорили, посебно о њиховој величини, бројности и снази, хроничари и Старога и Новога века.

      Али и у овом случају, као и у многим другим истраживачким радовима, археолози опет скрећу пажњу на безначајнија открића. Овога пута за истраживаче на локалитету у селу Војска било је најзначајније откриће рановизантијског објекта (највероватније да се ради о кући из шестог века). Ма каква да је та кућа из шестог века Нове ере, па не може, по логици ствари, да буде значајнија, од утврђеног насеља из праисторије, дакле од једног праисторијског тврдог града,  а  који је старији од те једне „рановизантијске куће“ најмање хиљаду и пет стотина година.  Упркос чињеници што су и сами немачки историчари признали своје погрешне и тенденциозне историјске поставке „бечко-берлинске школе“ и све њене грешке, (као што смо већ једном истакли у овој књизи), упркос чињеници да се савремени историчари итекако интересују за србску праисторију, па чак организују и изложбе у Немачкој, упркос армији страних научника који све објективније проучавају србску повест или паметарницу и признају сва њена преимућства, истичу њену првородност у свему – наши научни радници на пољу археологије и даље не смеју да се макну дубље у србску давнину. За њих све што је старије од 2000 година, не сме да се истиче, мора брзо да се заборави и затури, маргинализује,  провинцијализује, обезвреди и гурне у таму. А пажња јавности се фокусира на безначајна открића, у овом случају „рановизантијска“. А та „Византија“, као што смо већ рекли, никада није ни постојала под тим именом.

     Зарад истине, треба рећи и то да је то била Ромеја. Византија у свом називу носи наводно пежоративни карактер као мање вредно Источно ромејско царство од Западног ромејског – римског. Појам Византије је у науци промовисао „на велика врата“ и Острогорски, /2  и назив се одмах „примио“ код наших „званичних научника“, кустоса  (чувара) идеолошко-историјске конструкције, са свим њеним лажима и обманама. 

      Самим својим стратешким положајем новооткривено утврђено насеље из праисторије код села Војске, сугерира на постојање утврђеног насеља и на левој обали Велике Мораве код Багрданског теснаца, који је одувек имао капиталан значај за овај део Србије, не само из тзв. гвозденог доба, већ и од најстаријих времена србске историје и цивилизације јер је био и остао на главном путном правцу севера и југа Европе. Ова два утврђења имају значаја и у раном средњем веку у у централној балканској Србији, односно у Великој Моравији. /3

СРБСКО ПЛЕМЕ БАГРИ

      Срби, бројних племена, међу којима су и БАГРИ-ЦРВЕНИ, ЈЕДНО ОД НАЈХРАБРИЈИХ, били су неприкосновени господари Европе од 3.500 година пре нове ере, па све до 1. века старе ере, када почињу први сукоби Срба, на једној страни, и Гота, Германа и  скандинавских племена, на другој страни

   Ј. Б. Роше у свом историјском делу (Hist. De Dane Mare,1740.)   описује србске кнежеве и њихове кнежевине: Сегуба, Теломира, Јелашина и Богишу. Главни град  им је најпре био у СРБИЦИ, а затим су га пренели на острво Јиланд или Зеланд (Лангеланд). Ту избијају први озбиљни сукоби Срба и Гота.     

    Инострани историјски извори спомињу србско племе БАГРИ – ЦРВЕНИ. Запис о Багрима налазимо и код  Widukind von Corvey, у оригиналном облику „Widukindi Monachi Corbeiensis rerum gestarum Saxonicarum libri tres“, који је писан у католичком манастиру Корвеј око 940. године. У овом документу налазимо податке о томе како се међу србским кнезовима водила борба око преузимања првенства између Мистава и Селибора „који своја непријатељства од очева наследише“, пише Корвеј. Кнез Мистав је био владар  великог народа Бодрића (Ободрита – на немачком), а Бодрићима је припадало и сродно племе Багра. Кнез Селибор, господар племена БАГРА хтео је да преотме владарско преимућство од Мистава и постане владар над целим народом Бодрића, који су били највећи србски народ у Европи, и по снази и бројности мерили се са другим великим србским народом Вељића (Љутића).

      Католички свештеник и хроничар Хелмолд, жестоко је радио на покатоличењу Срба у Европи, пре свега Лужичких Срба. Ево шта Хелмолд пише о племену Бодрића: „Пошто су Бодрићи и БАГРИ били покорени у 12. веку њихов окупатор Херцог Хајнрих Лав завадио се са данским краљем, па да би се истом осветио дозволи покореним Србима да ударе на Данску, што ови одмах и учине и за неколико дана опустоше сву земљу, а сам краљ се сакрије на острвима“.

      Хелмолд, католички свештеник који је радио на покрштавању Срба, врло је лоше расположен према Србима, који одбијаху да промене веру, а његову мисију чињаху неуспешном. Због тога он настоји да БАГРЕ и Србе уопште представи као лош народ, иако је он био изложен дивљачком десетковању од стране Германа. О племену БАГРИ (ЦРВЕНИ) Хелмолд пише:„Данска је окружена разним изгиботинама и ОСТРВИМА У КОЈИМА СЕ КРИЈУ Срби, па их из заседе нападају на све и убијају све. Разбоји и њихове непрестане борбе са Немцима тако су свакидашње и велике, да све немачке државице стрепе од њих, па кад  војска немачка навали на ове храбре борце, они сакрију у јаме жито, злато и сребро, а жене у шуме, тако да непријатељу ништа не оставе, а саме ратове са Немцима држе за насладу, и на сваком месту презиру Немце као рђе и страшљивце. Острво Фембра и Рана напуњена су таквим пиратима, који сваког заробљеног Немца одмах убијају“.Међутим, летописац Титмар вели да су Немци били далеко суровији према Србима и чинили им много већа зла и муке.

      Немци су мрзели БАГРЕ и Србе, и под називом Багри –подразумевали понижавајуће, пежоративно значење, односно  неорганизовану гомилу, руљу. Нажалост, и данас се овај израз „багра“ употребљава у сличном значењу и то баш у србском народу, иако вуче своје корене од поносног и борбеног, једног од најхрабријих србских племена БАГРИ, који су оставили трага и у називу данашњег места БАГРДАН (БАГРДУН).

      Захваљујући Ј. Б. Рошеу који су својој историји Данске забележио и имена србских кнежева БАГРА, ЗНАМО ЊИХОВА ИМЕНА. То су били: Сегуба, Тројан, Теломир, Јелашина и Богиша. А код Хелмуда налазимо кнезове племена БАГРА Селибора, Тешимира и Прибислава, који је рекао католичком свештенику Хелмолду да ће Срби примити хришћанство само онда кад се у правима изједначе са Немцима, који их немилосрдно угњетавају.

НАРОД РУЈАНЦИ – ДРУГИ НАЗИВ ЗА ЦРВЕНЕ (БАГРЕ)

      Ко су Рујанци? На то питање добићемо одговор од Симе Лукина Лазића, познатог србског историчара: „Но више свију ових Срба, они најсјевернији Срби дуж Балтичког Мора основаше Балтичку Србију у Пруској, Поморској (Померану), у Мекленбургу и Хановеру на сјеверним странама данашње Њемачке. А од тих балтичких Срба одвоји се велико племе Рујанци и насели се још сјеверније у самом Балтичком Мору на великом острву, које се по њима прозва Рујан, а Швабе га данас зову Риген. Временом Балтички Срби продријеше чак у Данску, па тамо основаше Данску Србију. Но у каснијим ратним походима својим пружаху се балтички и полапски Срби и у Шведску, Холандију, Белгију, Енглеску, Француску, па чак и у Швајцарску. али тамо им је свуда брзо траг изгинуо.
Сви ови сјеверни Срби дијељаху се у многа премнога племена. Најглавнија српска племена бјеху; Полапски Срби, Лужички Срби, Љутице, Бодрице, Рујанци и Боји илити Бојки, (Боји живљаху и у сарматској и у чешкој, Бојки, па и данас има у Малоруса племе Бојки.) За све вријеме свога живота ови Срби живљаху одвојено сваки за се у своје племенске државице и мало кад су пословали заједнички, али сви држаху једне обичаје и говораху једним истим језиком, тако, да им је, ''готово свака ријеч једнака била''. У прва времена живљаху они са свим слободно и независно, негђе под изборним, а негђе под насљедним старјешинама својим. За Србе у сарматској Бојки зна се, да су имали насљедне кнезове, а Срби Рујанци имађаху своје цареве и посебно своје царство на Рујану.

       Рујанци бјеху врло велики јунаци, те једно вријеме и сва остала племена српска признаваху њихово првенство и власт“./ 4

Према писању Милоша С Милојевића на истом простору, поред племена племена Поморјана живела су и следећа србска племена: Рани или Ранци, данас поменемчени као Ругијани, затим Волићи или Вељићи (касније Љутићи), Рујани  или Рујанци данас понемчени као Ругијани. Србска племена – народи  нису прихватали  католичку веру  и Срби - Словени су се враћали старој вери. Рујани су у храму Светога Вида (Световида) чували његову заставу изванредне величине и боје. Поштована је као божанство јер су ратници носећи је пред собом, сматрали да им она гарантује победе и даје потпуну слободу деловања у току ратних похода.     

 Багри су, као што смо могли да се уверимо, моћно србско племе, народ, који је очигледно живео и у долини Велике Мораве, где је имао своје главно утврђење, свој управни и војни центар у Багрдану. Били су господари у долини Велике Мораве, односно у централној Србији, елитни слој, изузетни ратници и храбар народ витезова и јунака. У још неутврђеном историјском тренутку, вероватно се пресељавају на север Европе, као и многа друга племена, и господаре широким европским просторима много векова. Тек крајем првог и почетком другог миленијума нове Христове ере почињу озбиљније борбе са Германима, у покушају да их римокатолички свештеници покрсте. Одупирање Срба, па и народа Багра - Црвени трајало је све до 17-18. века, када су Бодрићи, Рујанци-Багри, Љутићи, Бранице, Моравци и многи други народи србске крви и колена примили нову веру, и истовремено и упоредо германизовани. Као докази србског присуства на тлу Европе остала су географска имена: села, градова, река, планина... Иако су прилагођена немачком изговору јасно се уочава њихово србско и србофоно значење. Уосталом и сам назив Багрдуна-Багрдана недвосмислено говори ко је подигао ову тврђаву у долини Велике Мораве, и шта значи њен назив.

У дане Божићног поста, Лета Господњег 2015. у Рашевици, селу древних Срба Рашана, благодари Господа и Духа Светога недостојни раб Мирослав, на водици Сава,

србски списатељ и паметариста

Фусноте

1/ „Новости“, понедељак, 28. децембар, 1998.

2/ Георгије Острогорски: Историја Византије, „Просвета“, Београд, 1993.

3/ Треба нагласити да јe појам Византије лажан. Византијско царство, под тим именом, никада није постојало. Измислили су га у Ватикану и на Западу, да би се србска (словенска) историја избрисала, а становници србско-ромејског царства (тзв. Источног римског царства) подвели под власт Ватикана. Овај пројекат је настао у 16. веку и од тада почиње да се јединствени океан србског (словенског) народа дели на десетине мањих држава, измишљених нација и међусобно завађених. Први пут се појам „Византија“ спомиње 1575. године у књизи „Corpus Historiae Bizantinae“. (Видети опширније на стр. 176-178 у делу:  „Древна паметарница земље и народа Мораве“, аутор Мирослав Димитријевић, УСУ, Београд, 2015.)

4/ Сима Лукин Лазин, „Кратка повјесница Срба, од постања Србства до данас“ 1. издање пишчево 1894. г. 4. издање у Београду, 2003. г.; стр. 18 и 19.

   

==  из пропратног писма аутора

Овом приликом, поштовани Лукићу, шаљем прилог о области Црница, коју
спомиње и Порфирогенит и католичка венецијанска карта, само не наши
"званични историчари". Достављам  и прилог о Багрдуну - Багрдану, где
сам први решио значење овог имена (Багрдана) у нашој историографији,
као што сам много тога по први пут објавио и обелоданио истину о
Морави и Моравцима од праисторије до данас, односно истиниту историју
народа и земље Мораве, и то баш на твом сајту и у твојим угледним и
најпосећенијим електронским новинама. А та народна матица србства,
Морава са својим сливом, која је најкрвавије пролазила кроз историју,
упорно се прећуткивала и прећуткује,  гура у заборав, иако смо ми Срби
Моравци, највише плаћали своју слободу својом крвљу. (Узећу само овај
еклатантан пример: Владимир Ћоровић у својој књизи "Борба за
независност Балкана", репринт издање из 1937. године, Гип "Култура",
Македонска 4, Београд, 1990. године, ни једном речју не спомиње Кочину
крајину, Кочу Анђелковића, борбу моравског народа за ослобођење, који
је највише и страдао у тој војни, више него у Првом и Другом српском
устанку.О Кочиној крајини нема ни помена код тако угледног историчара
ко што је Владимир Ћоровић! Шта даље рећи?).
Много поздравља из Поморавља
Мирослав Димитријевић