ПРИЗОРИ МАСОВНИХ ПОМЕТЊИ / Милутин Лујо Данојлић

(Милисав Миленковић: Стршљенови на Велику Госпојину у Заови, „Београдска књига“, Београд, 2004.)

Радан, октобар 2012, из албума сестара Соколовић. Заветине

 

Један од критеријума за за утврђивање зрелости једног песника јесте и моћ или немоћ да се огледа у стварању дужих песничких форми. Милисав Миленковић (1939) је најновијом песничком књигом „Стршљенови на Велику Госпојину у Заови“ показао да је дорастао том умећу јер збирка са преко деведесет страна садржи само две поеме, поред насловне, још и „Последње путовање возом Пожаревац-Петровац-Ладне Воде“, а обе поеме су уоквирене пролошком и епилошком песмом.

Последњим стихом уводног сонета: „Чељад на умору, Србија скапава“, песник нас ефектно уводи у апокалиптичку најезду стршљенова који ће периодично, али истрајно, јуришати на несрећне људе окупљене за молитву и весеље око манастира у Заови. Кроз 35 што дужих, што краћих песама, провлачи се иста идеја о страдању народа које је изазвано неопрезним и насилним рушењем традиције и олаким схватањем последица рушилачког похода на моралне вредности једне нације које је у стању да поништи „таман и напасан сој“. У кафкијанској атмосфери изнуђене „кривице“, није тешко роју стршљенова да подлим и осионим нападима „судбину српску искушава“. Да није у питању страдање појединаца, већ целог народа, описом социјалног састава скупа пред манастиром, песник нам открива да су ту сви слојеви друштва и да свима прети иста опасност. Осионо зло не бира жртве и место напада, насрће тамо где је човек најосетљивији, пошто претходно створи хаос и панику у којој, уместо да се бране, жртве се саме сурвавају у урвине. У целом седмом и осмом певању описана је та „цика и дрека“ престрављених, да би у наредна два, народ тешким клетвама проклео изазиваче зла и мржње и рушитеље српских моралних светиња.

Средишњи део поеме, од једанаесте до двадесете песме, сав је испуњен молитвама Господу за спас од срамоте и претњи онима који су нас довели до тешког понижења и својим погрешним одлукама изазвали пошаст која нас је нагнала на хаотично мување по свету. Сви призори су испуњени колико трагичним толико и смешним сликама људи који у бекству и врисци, и моле и куну, као у предворју пакла, или покушавају да исповедањем умање своју кривицу.

Доследан алегоријском казивању, песник се у разрешењу драме служи симболиком разумљивом људима свога завичаја. Зло које их је недужне снашло отераће „ветар горњак“ који дуну са Карпата, „А рој стршљенова пре кише / Узмува се завапи“. У том ветру се моћни злотвори не сналазе већ вапе за спас од заслужене казне. Мрак у ком покушавају да се скрију неће им помоћи јер уклети и понижени спремају бич за неправде.

Од двадесет четврте до тридесет пете песме нижу се сцене трежњења од омаме моћи и силе и трезвене коментаре догођеног уз и даље присутан страх од могућег стања у ком „Зло је време / А још гори људи“. Напаст која једном уђе у народ не повлачи се лако, па је потребно много испаштања, мудрости и пророчанских визија да јој се наслути крај. А тада поручује песник у 33. и 34. песми: „Ко не зна / Знаће“, и „Ко зна / Заплакаће“.

Последње путовање возом (на узаној прузи) Пожаревац-Петровац-Ладне Воде је још један стварни догађај из историје саобраћаја у родном крају који је послужио песнику да у облику поеме од двадесет пет песама опева географију, прошлост и психологију људи свога завичаја. Пун нежне туге због пријатеља који га заувек напушта, слушајући са онемелих станица „сетни писак као крик дивље гуске“  песник евоцира свет свога детињства. Зато одлазак воза овде значи и нестанак једног времена и начина живота и долазак нових облика комуникације који су изгубили некадашњи присни однос према човеку. Долази отуђеност и док се „Пољем стишким тискају стада мрака“, сељаци покушавају да остану у дослуху са природом, са биљем, кад већ то не могу да очекују од својих „одлуталих синова“.

Ако је лирски јунак у поеми воз на свом последњем путовању, наратор је Пегави дечак  који је својевремено отишао тим возом из завичаја носећи у себи сазнања сељачких мука и приче о прошлости родног Малог Црнића.

У шестом певању онај огњени змај са почетка поеме, иначе лирски јунак, претвара се у нежног дива који се тако добро слаже са пределима кроз које језди и са годишњим добима које повезује у складну целину, а све заједно у незаборавне чињенице детињства, које свакад имају своје „утваре и уходе“. Пегави дечак је овде онај радознали путник који кроз прозор воза све види и описује, и поља зрелог жита, и жетеоце, и алатке, и стишке винограде, и младо вино које тече „испод босих ногу девица“, и уцветали багрем, и под њим колевку са дететом које „љуља мајка погледом и покрива небом“. А онда када му се воз укаже као „колона металних сандука“ опет постаје аждаја којој ништа не може ни Свети Ђорђе са иконе Ђуре Јакшића који ту слику „молује“ у кафани у Рашанцу.

Како то само магија снова уме, тако и Милисав Миленковић вешто преплиће слике садашњости и прошлости, земаљске и небеске прилике, захукталу локомотиву која сеје ројеве варница кроз „чаире и лугове“, и хајдуке на мосту на Млави, енглеске госпођице и хомољске девице, метално чудовиште дошло из Лондона са петоцифреним бројем, које силно јуриша преко стишких поља и „Товаре угља из Крепољина и Костолца вуче“.

Пролазак воза асоцира аутора и на оца Војислава, пружног радника, који је свој живот уградио у његове шине и шлипере, а сад њему, мртвом у гробу, више нису потребне медне лекарије из Каменова које су добре за муку људске душе. Ово певање дотиче се и филозофских питања о човековој судбини.

Врло упечатљиво, у контрасту, описан је долазак воза у Петровачку железничку станицу. Победоносан је улазак воза у варошицу са „букетом девојака“ и „гроздовима деце“, а онда следи прича о Драги Машин и њеној горкој судбини, и у Петровцу (губитак мужа) и у Београду (сурово убиство).

Милисав Миленковић је у обе поеме изузетно успешан у опису покрета маса. То је показао и у поеми о стршљенима, као и у „Последњем путовању...“ у двадесетом певању, где је изврсно описан вашар у Петровцу, на који, поред осталих, „Долазе (и) Гулине влајне“, а у ком певању је сажет приказ социјалних, моралних, породичних и географских особености хомољског краја. После тих слика нам је јасно зашто се „И мливо историје окреће предању“, и зашто у фаровима локомотиве и „гробља ходају“, а у нараторовим рукама „злато детињства титра“. Већина певања је засута овим златом.

На крају поеме клопарави воз и сам бежи од мрака будућности и склања се у историју која се слегла око Горњака одакле „Пренуше га звона слична крику“, ту, где јунаци и голи тићи чекају свог Кнеза Лазара.

Поовским вапајем, „Никад више“, завршава се ова поема о радостима и несрећама лирског субјекта и човека уопште, коме се на краткој животној стази непрекидно понавља тај рефрен – никад више, а обема поемама, Милисав Миленковић је, изграђеним стихом и богатим стилским изразом учврстио своје место оствареног песника у низу твораца српске модерне поезије.