СРОДНЕ ВЕСТИ

          ПОДАТАК да је у минулих шест деценија израдио више од милион предмета од глине звучи бајковито једино ако се не завири у мајсторску радионицу грнчара Зорана Јеленића (70) из Ћићевца. Јер, у креативном простору овог занатлије изложено је око 4.000 униката!
          Зоран је сваки од њих израдио по јединственом "античком" рецепту, поштујући стари начин обраде глине.
          - Радим пре свега са црвеном глином, коју ископавам у брдима око града - прича за "Новости" неуморни Зоран Јеленић. - Материјал печем у пећима на дрва. Око 15 сати је потребно да се глина испече тако да достигне температуру до 900 степени. Из искуства знам да за један минут повећам за један степен "врелину" у пећи.
          Док се глина пече, стара се већ надахнуто обликује. Јеленић ствара искључиво на точку са "ножним" командама. На старинском млину меље глину, а комплетан процес, од сушења до бојења, ради се скоро заборављеним методама. Грнчарство је, појашњава Зоран, племенита уметност и тако и уметник према њој мора да се опходи.
          - Из земље узимате материјал, обликујете га уз воду, печете га уз помоћ ватре и сушите на ваздуху, све је потпуно природно - каже мајстор грнчарског
          заната.
          - Грнчарство није лако за учење. Као и код сликарства, музике и вајарства потребни су таленат и велика упорност. Данас, нажалост, многи раде са електричним пећима и точком, купују готове глину и глазуру.
          Да остане веран старинском грнчарству, Зоран је научен од детињства. На свет није дошао у породилишту, већ у грнчарској радионици у селу Обреж код Варварина, где је живео и стварао отац Милутин.
          - Деда Светозар је дозволио оцу да од неког мајстора у варваринском крају изучи грнчарски занат, а часове је плаћао џаком пшенице, званичном "валутом" мог села 1936. године - присећа се прича из дечаштва Јеленић.
          - Када се вратио из рата, неке 1952. године преселили смо се за Ћићевац и отац је наставио са лончарским занатом.
          Оцу је кренуло, а син је након гимназијског школовања решио да му се придружи. Док је била млађа, сестра Мирослава такође је помагала. Грнчарија је у СФРЈ била на великој цени. Оближња Врњачка Бања била је "мека" за продају сувенира од глине, а и Ћићевац као "транзитна" општина, имала је и наручиоце и купце. За пластику се безмало није ни знало.
          - Имали смо и раднике, највише из Пирота, одакле су наши најбољи грнчари - каже нам Зоран. - Друго је време сада. Ја сам у пречнику од око 200 километара једини професионални грнчар. Занат је практично изумро, али у мојој кући ће увек бити грнчара. И супруга Зорица умела је да помогне у послу. Од петоро унука, прва је повукла ногу Емилија. Постала је бруцош уметничке академије, на керамичарском одсеку.
          Од других грнчара, Зоран Јеленић, кога суграђани знају и под именом Бели, разликују бројни елементи у стварању. Јеленић ради током целе године. Посебно издвојени објекти намењени грнчарству (точак са радионицом, изложбени и продајни простор, пећнице, сушнице, просторије са очевим успоменама и старим грнчарским алатом) добро су угрејани.
          МЕНТОР МНОГИМ УМЕТНИЦИМАОко 15 грнчара је сасвим оспособио, а сигурно је око 50 уметника код деде Зорана савладало основне вештине заната. Када је Факултет уметности из Приштине ратне 1999. године био измештен у Варварин, био је ментор многим студентима. Редовно предаје ученицима и туристима у целом Расинском округу, а у овдашњим музејима је омиљени демонстратор.

          Уз то, нису вазе, ћупови од по четири центиметра или једног метра, те пепељаре, сатови, посуђе једино што израђује ћићевачки уметник. Међу ремек-делима су и фигуре од глине. Људска шака једна је од таквих.

          - Ако си грнчар, онда живиш животом грнчара - верује мајстор Бели, који слави две славе: Светог Николу и Светог Спиридона Чудотворца, заштитника занатлија.

          ЗАЛИВА ВИШЕ ОД 600 КАКТУСА!
          У пространом дворишту крај "грнчарских" објеката за рад, Зоран Јеленић је направио места за кактусе. Мајстор Бели је био први Југословен који је седамдесетих година прошлог века почео да узгаја кактусе под стаклеником и данас их има више од 600 врста! У зеленом паркићу расте и око 60 примерака бонсаи дрвета.