PODSEĆANJA
(Skerlić - prema rečima Branka Lazarevića)... Delo njegovo nije se promenilo niti ostarelo. Skerlić je ostao onakav kakav je bio: neposredan, otvoren, hrabar i iskren.... Između onoga što je mislio i onoga što je pisao bio je apsolutni paralelizam. Reagovao je na stvari prganski i nagonski, na način da je reč mirisala i odisala krvlju i nervima...
Nasuprot svome učitelju Bogdanu Popoviću, koga je veoma cenio () i koji je od književnosti išao ka vajarstvu, slikarstvu,i, naročito, muzici, Skerlić je išao od književnosti ka sociologiji, socijalnom i politici, jugoslovenstvu... sve što nije bilo socijalno i političko, bilo mu je strano...
Matoš ga je nešto dirnuo, i on mi onda reče da je njegov ded Skerla bio uz Karađorđa u borbama. Kralj Petar mu je davao na znanje da mu dođe, ali Skerlić to nikako nije hteo, jer je bio republikanac, a za kralja Petra je govorio:- Da je Petar prvi predsednik naše republike, otišao bih mu...
...književnik Mirko Banjević rekao (je) da su Skerle zaista iz Katunske nahije, negde oko Nikšića, a to mi je tvrdio i crnogorski pesnik Vujanović, i tvrdio mi je da je prezime Skerlić došlo od reči skerlet, jer je Skerlićev neki predak radio vezove na skerletu.Prema svemu tome, Skerlić je bio čist dinarac, i time se objašnjava njegova borbenost i neustrašivost. Bilo je i tuče. Sećam se da je šamarao negde između Perola i Dnevnog lista profesora Marića, a i ovaj njega, a imao je neke parbe i sa ministrom vojnim Antonićem zbog svoje sestre Jovanke, i takav je odnos njegov bio i prema Kolu Živaljevićevom i prema Pravdi Adamovića u kojoj ga je Matoš često udarao. Umeo je da mrzi, a i mrzeli su ga pakleno. Ukoliko je više uspevao, utoliko je više bio omrznut u krugovima naprednjačkim i liberalnim. Neverovatno borben, odgovarao je i zapodevao kavge preko Dnevnog lista, uz saradnju teškog jezima Grolovog, svakodnevno, a kada su i mene počeli da napadaju zbog njega, govorio bi mi: - Dobro je, dobro!Znači da ste na pravom putu...
Bio je uredan, tačan,sav od dužnosti, vredan, korektan... Tačno je rekao Bogdan Popović nad njegovim grobom: - On je svega dva puta odocnio od časa:kad mu je umrla sestra Jovanka i danas.(...)Kad god nije bio zauzet posle časova, pri kraju časa dao bi mi znak da ga pričekam pred Univerzitetom, i onda bi se išlo na Kalemegdan. Jednom takvom prilikom, na sam dan kada su ga socijaldemokrati, Tucović, Dušan Popović i ostali, isključili iz stranke, bio je vrlo uzbuđen i čak je zasuzio: - Tako se ne postupa. Ja sam u toj stranci proveo tolike godine, svoju najbolju mladost. - Bilo je tu razgovora o svima tekućim stvarima, a naročito je voleo da zbija šale na račun Dučićevih ljubavnih avantura. Naročito je bio uzbuđen jedne večeri kad je trebalo da bude sutradan biran za vanrednog profesora Univerziteta. Bila je jaka Bogdanova grupa, ali je bila jaka i ona protivnička oko istoričara dr Dragoljuba Pavlovića, Nikole Vulića i ostalih. Jedva je progurao. Bilo je vrlo ružnih stvari između tih koterija, ali Skerlić nije ostjao nikome dužan. Svoju koteriju, Glasnikovu i Bogdanovu, negovao je vrlo politički. Sećam se kad mi je jedne večeri rekao da napišem što pre jednu kritiku o jednoj Ćorovićevoj zbirci pripovedaka. Sutradan pošto sam mu predao rukopis, reče mi u šetnji:- Dopustite mi da nešto izmenim u rukopisu. Udarili ste malo jače po jednom mestu o Ćoroviću, a mi smo koterija i moramo da se čuvamo. Glasnik i saradnike njegove smatrao je kao porodicu. U bedne i siromašne dve prostorije Glasnika dolazilo se sa svih strana kao u svoju kuću. Skerlić je tu i primao sve svoje prijatelje sa svih strana jugoslovenskih.On je bio i neka vrsta, za jugoslovensku omladinu, zastavnika i pregaoca, i to iz dana u dan sve više, a kad je završio ISTORIJU NOVE SRPSKE KNJIžEVNOSTI, on je jugoslovenstvo uzeo, uz Narodnu skupštinu, za svoj novi cilj...
...Stajao je uvek hrabro po svima brisanim prostorima i vatrenih krštenja je imao nekoliko puta u životu... Naročito se okomljavao na ljude koji su lako prodavali svoja pera. Za njega je moralni stav bio prvo načelo.U tom pogledu nikada nije pravio kompromise, i mnogi su književnici i političari, inače značajniji ljudi, zlo prolazili kod njega ako su i najmanje kadili kakvom režimu...
Neki su ga mrzeli kako se samo Beogradu može da mrzi, i dirali su mu čak i u porodicu.... Tada su bili opasni i otrovni jezici u Beogradu, ali se Skerlić nije davao i uvek je i odgovarao sa teškim maljem.Bez potpisa, u Dnevnom listu, koje od njega koje od Grola, tadale su reči žestoke.... žrtvi je umeo da stane nogom na grudi i nožem da udari pravo u srce.Nije umeo da prašta. Praštanje mu je bilo nešto što je zmatrao za nemoralno. Takav je bio ceo taj krug ljudi oko Dnevnog lista, takvi su bili i oni oko Glasnika.Nikad Srpski književni glasnik nije hteo da primi nikakvu pomoć iz ma koga ministarstva. Čak nisu hteli glasnikovci da prime ni želju jednog ministra prosvete da se Srpski književni glasnik preporuči školama i gimnazijama, koje to hoće, da ga primaju na račun školske blagajne...
Beskompromisan u svemu i ljudi megdanžija - to je bila jedna od glavnih karakteristika njegovog kompleksa...
Kao takav, Skerlić je bio predodređen da.... ceo teren naše književnosti brzo podeli u kategorije i pravce, prokopa kanale, reguliše struje...
Nimalo nije imao smisla za muziku, slikarstvo, vajarstvo, neimarstvo, balet...
Nije imao neko naročito interesovanje ni za žene. Jedino što sam bio primetio to je da je voleo da vidi drusne žene, debele i jake, dok je njegova gospođa Klara bila izuzetno mršava i bleda...
...Karakterističan je bio i njegov odnos prema Bogdanu Popoviću i Slobodanu Jovanoviću. Iako su ta dva briljantna duha bila na suprotnom polu od njegovog apsolutno u svima stvarima, naročito socijalno-političkim, Skerlić je njih, i matematičara dr Mihajla Petrovića, smatrao za najbolje produkte tadašnje srbijanske sredine. Doktora Branislava Petronijevića, svog druga, koji će se docnije patološki i ludački zaljubiti u njegovu ćerku i goniti je po svetu i pismima, smatrao je za velikog ludaka, ali vrlo talentovanog. ... Pesnika Stevana M. Lukovića je naročito voleo kao prijatelja a za Rakića je uvek imao najlepše reči. Koo i u svemu drugom, i na tom je planu uvek bio kategoričan i isključiv. On je znao samo za čisto za i za čisto protiv, za kategoričko da i za takvo isto ne.Između te dve kategorije nije umeo i nije hteo da se nađe... Umeo je da bude prijatelj, a kao neprijatelj je bio, kao i Bogdan Popović, kao i Grol, kao i Prodanović, neprijatelj teške kategorije, i svi su oni umeli otrovno da ujedu i da zakovrnu kamu po sred trbuha. ..
...Ovakakv kakav je, on je bio jedna od vodećih ličnosti one naše velike renesanse 1895 - 1920, u kojoj su bile i tako velike figure kakve su Ivan Meštrović, Nikola Tesla, Jovan Cvijić, mokranjac, i tako dalje i tako dalje do Pupina, Supila, Pašića, Apisa, živka Pavlovića i, ranije pomenutih u odnosu na Skerlića, i bilo ih je još vrlo mnogo drugih ovde ne pomenutih, po raznim pravcima satire, komedije, etnografije, muzike, vojne umetnosti i drugih grana, i sve tako do izvanredne glume Dobrinovića Pere i do glumačke komike Čiča Ilije Stanojevića... Naročito je potrebno ovde spomenuti srednji i poslednji deo tog renesansa sa Borom Stankovićem, Ćipikom, Veljkom Petrovićem i drugima mi, docnije sa Ujevićem, koji je najviši vrh i domet jugoslovenske lirike, sa Andrićem, Krležom i još nekim drugima. UY celoj toj renesansnoj legiji, dr jovan Skerlić je zauzimao jedno vrlo, vrlo značajno mesto; naročito ono profesora energije i buditelja i vođe jedne omladinske generacije, među kojima je bilo i vrlo briljatnih epigona tog renesansnog doba u kome su cvetali svi cvetovi....
Pitanje je veliko... šta bi bilo sa Skerlićem da nije, da tako kažem, tako rano poginuo.On se uvek nalazio na graničnoj međi između literature i politike...
Inetersantno je za njega zabeležiti da ga ništa metafizičko i čisto filozofsko nije interesovalo. On je sav bio ovozemaljski, racvionalan i, donekle, mediteranski raspoložen. Podsmevao bi mi se kada bih pominjao Kjerkegora, naročito, Svedenborga, pa i Ibzena za koga je nasledio mržnju od svoga učitelja Bogdana Popovića...
...Sav savcat je bio na zemlji i od zemlje. U tom smislu je potrebno zabeležiti da nije bio mnogo oduševljen ni narodnom poezijom, jer mu je ona bila suviše religiozna, mitološka, i takav je bio i prema freskama i manastirima, i prema celom folkloru. NJegovo vrlo rano socijalističko vaspitanje odstranilo ga je daleko od tih naših pojava i oblika. bio je u stvari vrlo veliki antitradicionalista. Bili su mu strani svi naši običaji, naročito crkveni, i smejao se gromkim i darovitim besedama dr Nikolaja Velimirovića, i kad sam trebao o njemu da pišem za Glasnik o Rečima o svečoveku, prosto mi je sugerirao da na to udarim...
...on je od književnosti umetnosti tražio da budu u službi naroda i društva...
...U njegovu se istoriju ulazi kao u kakvu konstrukciju u kojoj su jasno ocrtani i izrađeni osnovni planovi. On je u te konstrukcije ubacivao ljude, događaje, dela, pobude, razloge, nešto malo i na silu. Epoha je morala da bude integralna i celovita i da ima svoje karakteristike, iako svi ti ljudi i njihova dela nisu išli paralelno sa njegovom idejom-vodiljom. Ugao viđenja mu je.... dosta uzan, jer je isuviše gledao na sve pojave sa, najviše, socijalne i političke kote. Mnogi pisci i pokreti prošli su kod njega i kroz njega dosta drugačiji nego što su bili...
...Treptaji njegovog kritičarskog sistema bili su normalni. Ispod dvadeset i iznad deset hiljada treptaja nije moglo njegovo uho da primi... Bilo je tačno određeno šta je da i šta je ne, a za možda nije mogao ni da čuje ni da shvati...
...bio je veliki talenat, ali, ,kažem, sve je to bilo na usko ograđenom terenu;uskom, ali duboko ukopanom...
...Skerlić je mogao da se ogreši, i tih je slučajeva kod njega bilo, ali su i te greške uzorna dela. Kritičaru je građa jedan pisac;građa, povod, podsticaj...
... Kad se ne uzme impresionizam kao škola, sistem i pravac, nego kao slobodno stvaranje, a on to i jeste, Skerlić je bio impresionista, a to je, uostalom, i ceo stvaralački akt: slobodno primanje i izdavanje utisaka. Sem socijalno - socijalističko - političkog vela, nijedan mu drugi veo nije pokrivao vidike...
... Bogdan Popović je dušmanski mrzeo politiku i političare, ali to nije smetalo Skerliću da sinovski voli i ceni Bogdana Popovića...
....Imao je tešku ruku, to je tačno. Ali on nikoga nije, izuzev nekoliko puta, klao i nabijao na kolac. Sav nacionalan i socijajalan i socijalistički orijentisan, Skerlić nije mogao da podnese takozvane dekadente i crne pesimiste i, narožito, kabotenstvo i snobizam, ali i sa njima nmije bio preteran i nije im rascopavao glave. Nije mogao da primi takozvane ženije prečanske, od kojih su mnogi prodavali slamu kao seno i surutku kao mleko, i udarao ih je tučkom po glavi, i dobro je to činio...
... Skerlić nije nimalo bio relativista. On je sve književne pojave merio aršinom svoje mere... On je merio po svojim simpatijama, a one su bile isključivo socijalne, antitradicija i antireligija i antipatrijarhalizam. Iz tih razloga, on je grešio ..., ali je grešio sa talentom i mnoge te greške su, istovremeno, i njegove vrline...
... bio je opasan, vrlo opasan. Umeo je da zasuče rukave i, mesto perom, kamom da piše. On je prosto zaklao nekoliko pisaca, a neke je dobre tako propustio kroz šibu, da je žalosno videti ih u njegovom izrazu.... Skerlić... nikako nije bio Protej. On se nije mogao da neprestano menja i prilagođava piscima, nego je pisce prilagođavao sebi; odnosno u ovom drugom slučaju, šibao ih je i sa po sto pruta, i mnogi i mnogi nisu mogli da izdrže šibu nego su pali još posle prvih udaraca...
...Njegova dnevna kritika ostaje izvanredna po svojoj neposrednosti i inventivnosti. Grešio je? To nije nimalo važno. Važno je: Da li je uspevao pravo i dostojno da izrazi, darovito i duhovito;jer, najzad, kritičar uzima pisca za građu za svoje uobličavanje. Tu je, pak, Skerlić, na toj liniji, bio veliki kritričar...
...vrlo često, Skerlić je bio darovitiji od onih pisaca o kojima je pisao...
...Čaršija se naročito okomila na Skerlića zbog njegovog naglog uspona i uspeha. Intelektualna čaršija, naročito naprednjačka i liberalna, nikako nije mogla da shvati i da dopusti da se taj šeširdžijin sin tako brzo penje u književnosti i u svemu...
... U takvoj sredini je živeo Skerlić i sve generacije pre njega, oko njega i posle njega. To je bilo vreme po dolasku na presto kralja Petra. Sa njime je došlo vreme slobode i demokratije koja je nosila dosta jake karakteristike dosta jake anarhije.Sećam se Prvi majeva tih godina. Povorka prvomajska sa razvijenim crvenim zastavama , prolazila bi pokraj dvora i pokraj Vojne akademije sa uzvicima - Dole monarhija!Dole militarizam! U Radničkim novinama, u Dnevnom listu, u Zvonu, naprednim listovima, kao i u onim konzervativnim i onim reakcionarnim, pisalo se, karikiralo, pamfletisalo, napadano sve od dvora do porodičnog života pojedinih istaknutih ličnosti...Sećam se Domanovića, kad je u jednoj poznatoj rakixinici i prodavnici užičkih proizvoda, mrtav pijan, vikao:- Srbijo, majku ti tvoju!...Jakšić je u svojoj [tampi napadao režim da je kupovao topove koji su bili štrcaljke i da se celo naoružanje vrši preko korupcije. Ti su topovi, posle, dali Kumanovsku bitku, a za njega aje dokazivano da je bio austrijski palćenik... Na sve to je kralj Petar odgovarao: - Neka se narod vaspitava u slobodi, pa ma i mene toliko napadali!, a kad je ejdan oficir opalio šamar Jovi Adamoviću, direktoru Pravde zbog uvrede koju je naneo princezi Jeleni, kraljevoj ćerci, da živi sa svojim šoferom u Nici, kralj Petar je tražio od ministra vojske da se taj oficir kazni. ...
--- Iz ovakve atmosfere anarho-slobodarske, na prvi pogled, skoro nesnosne, i iz onakvog zemljišta iznikoše, za nešto više od dvadeset i pet godina, skoro svi naši renesanski duhovi...
...U razdoblju koje sam pomenuo (1895 - 1920), razdoblju koje bih nazvao renesanskim na svim planovima misli i akcija, dr jovan Skerlić je imao vrlo časno mesto...*
________
* Objavljeno u prvom dvobroju Posebne porodične zavetine 1-2/2007. Urednik PPZ M. Lukić otpočeo je izdavanje časopisa objavljivanjem ovog teksta: zalaganjem za pisanje Kratke istorije nove srpske birokratske književnosti
