Piri Reis - Mapa iz 1513. Godine Otkriva Naprednu Civilizaciju

Edo Ljubić - U Stambulu

A beautiful rendition of an old Bosnian song performed by legendary vocalist and tambura musician Edo Ljubić, accompanied by the Balkan Tamburica Orchestra directed by Martin Kapugi. Recorded in Chicago on December 16, 1941. Band members included Martin Kapugi, Adam Kapugi, Louis Kapugi, Frank Kapugi, Djoko Dokić, and Milovan "Mel" Dokić (Violin). Listen to (and download) more records at my blog: http://tamburitza78s.blogspot.com

Occhi chorni (Очи Чёрные) on accordion (Russian Gypsy music)

Fjodor Mihajlovič Dostojevski - ZAPISI IZ PODZEMLjA

Фјодор Михајлович Достојевски - ЗАПИСИ ИЗ ПОДЗЕМЉАУлоге: Љубивоје Тадић Власта Велисављевић Маја Димитријевић Никола Симић... Редитељ: Мирослав Беловић Производња: Драмски програм Радио Београда, Мај 1971. године

15. XI 1973.

Жаба, снимак  Б. Веддер

(...)

Док је Неш у класи проф. С. Ћелића разговарао са неким студентом ниска раста у у пепељивом качкету ("Маовцем"), боље рећи правио досетке на његов рачун, ја сам изашао напоље, на степениште Академије, на сунце, где је изложено неколико скулптура актова у природној величини, да одатле гледам преко врхова борова и храстова према Кошутњаку. Падине Кошутњака су биле преливене чоколадом и ређе прекривене жутим сомотом...

  * *

   Та жена се звала другачије. Ја је зовем Непомућена Радост Живота, Дивна дама, Трешњев Цвет Хомоља, или Лара...

  * *
  Живот ми измиче, и то је фатум ових последњих година, месеци: нешто као путовање возом у бескрај, и као прелазак из треће класе у прву: то је смисао мојих вапаја...

  * *
   Шум времена је као налет ветра, који развејава песак, пешчане диме, све. Залуд опирање: сав терет мога живота и друштва навалио је на моја врата једног јесењег преподнева, после кише, кад се у даљини стада зграда беле као снег...

   Успињао сам се у висину као јасна мисао кроз погођене речи. У души, невидљива, разгоревала се моја жеља као главња, и ја сам се погледом удубљивао у небеску висину, где плешу крила Серафима, и у  мутну даљину, иза које су биле густе јесење шуме...

    Кроз рупу у облику издужене речне шкољке на атласној набораној драперији неба провиривало је Сунце и расипало своје светлоцрвене преливе на хладне градске куле у даљини....
    
     Око мене су скакутале у тами жабе, жабе, жабе. Нису опасне, али им је кожа отровна. Добра метафора за живот, терет живота последњих година, овде...  (Београд, Студентски град...) 

  

      = извор: из необјављених белешки (јесен 1973.)

Zoran Radmilović: "Pored tolike stoke ja jedem ribetine!"

PORUKA IZ SVEMIRA!? Misteriozni krugovi u žitu.

Све се скупило у мени, као облаци са свих страна, болови садашњи, прошли и будући

(...)
  
Сунце се рађало полагано из магловитог хаоса, зрачећи грубе облике облака неком сабласном стеаринском светлошћу, које је подсећало на погибељно дејство прве усијане атомске печурке. Будио сам се тешко, невољно, као и сви они меланхолици широм земаљског шара  који болују од хипертрофије душе.
    Сунце се рађало несигурно и споро из магловитог хаоса, као облик замисли којом ћу изнети све оно чега се сећам, све мисли и осећања која сам носио у себи  од растанка са лепом Ларом оног незаборавног бабљег лета на Калварији: зрачећи магнетизмом понора небеса...
    Све се скупило у мени, као облаци са свих страна, болови садашњи, прошли и будући. Они су можда ситни у односу на целокупну светлост душе, али су видни и мрки,као сунчеве пеге.
     
* *
  Будемо ли и даље слепо поштовали очеве и оце, остаћемо једна обична мрља у националној и светској историји. Очеви су одиграли своју партију живота, и... заборавили да се повуку. Њима није узор класје, не, већ један, или више кумира. Кад класје сазри и да допбар плод, косе га покосе по највећој врелини...

  Многи данашњи прозни писци (па и они најмлађи)  оптерећени су, као и наши несрећни оци и очеви, кумирима - кумирима форме, и кумирима модерног... И то пада у очи са појавом свих тих тзв. нових књига, којим - таквим - покушавају да их прогласе "нови критичари", који су у суштини обични комесари убачени у књижевност...

* * *
   
    Постоје најмање два пропала човека из мог поколења и окружења - један који је био сликар и веровао да ће стећи славу Салвадора Далија (или барем Милића од Мачве); и други - дендијевско-милеровски истраживач трагично-комичног у савременом животу, интелигентан посматрач, велики женскарош, човек који је радио на томе да постане позоришни писац и драматург. 
    Сада један од њих живи у Холандији, где копира холандске мајсторе и одлази на састајалишта хипика, учећи француски, немачки и енглески. Онај други живи у једној од источносрпских вароши, закопавши* се у  подземни лавиринт шумске управе, као секретар!

    ___________

         = извор: из необјављених белешки (октобар, 1973). - * Тежак израз али тачан. Уместо да настави студије, редовне студије, човек је одустао, запослио се, закопао. Проневерио је дванаест ондашњих милиона динара, оженио се, добио сина; и добио је дванаест година робије! Несреће се и пропадања надовезују, далеко било!
        Горње белешке су биле нека врста фусноте уз овај запис датиран 13. XI 1973:  
        Зашто се уплашено тргнем кад сретнем неког од оних млађих људи, књижевника, недавно уведених у књижевност: да ли зато што сам се уверио више пута да су такви, наметнути, обични вечни претенденти, који се нису макли даље од талента (осредњег!) 
       
    

Јесте ли икад осетили колико је огроман страх човека који одједном осети да га не везуја више ништа за човечанство, свет?

Аутор, Бела Тукадруз, јун 2018. Мишљеновац. Снимак Б. Веддер

      (...)

Јесте ли икад осетили колико је огроман страх човека који одједном осети да га не везуја више ништа за човечанство, свет?*

      Да ли сте искусили страхоту овог осећања: свесни сте да је горко бити сам, па ипак, кад вам се пружи згодна прилика да изађете из тог затвореног круга, ви уместо да је искористите, још дубље загазите у пустош, као срна кад побегне од паса гонича или од вукова у дубину сеновитих шума...
    
      * *

     Да ли ћу се икада више смејати, бити безбрижан и лак? 
     Да ли може бити поново срећан човек који је био напуштен пуних пет година, напушптен од свију,  и ниједном се за то време није осмехнуо, ни људима ни будућности...

     ***
     Знам да ми нећете веровати колико сам био несрећан и колико је мој бол био страшан; биће оних који ће ми се и подсмехнути...


____________

         *  То је био онај огромни страх из детињства, страх пред летећим коњима у сну, који су ме гонили као звери по суседовом дворишту, искежених чељусти, завлачећи се свуда где сам бежао и покушавао да се сакријем као пламени језици, смањујући се  у пса, у мачку, у миша, полећући на дрвеће  и високе лукове зиданих капија, на које сам се у ужасу пењао бежећи пред помахниталим летећим ждрепцима, све док се не бих уморан и престрашен у зноју пробудио и тако ослободио море летећих привиђења. Никог у сну није било да ме заштити, да заустави чупаве помахнитале ждрепце, који су имали крила испод колена и ронили кроз густ ваздух сна као кроз балавозелену воду...
 

...

       __________

            = извор: из необјављених бележница, 1973.