Последње речи које је упутио биле су…

ДОК СУ ГА ХАПСИЛИ, МИЛОШЕВИЋ ПИТАО ИЗДАЈИЦЕ: Последње речи које је упутио биле су… (ВИДЕО)

СРБИЈА, ФОКУС

18:33 20. октобра 2016.


Извори из врха обавештајних служби потврдили су да су бројне Борџерове информације аутентичне, посебно део који се односи на прислушкивање, праћење и сарадњу са српским обавештајцима.
Коштуница био необавештен

После дугих преговора, бивши председник Слободан Милошевић нашао се 28. јуна 2001. у комбију праћеном само једним мерцедесом. Око 19 часова, стигли су на Бањицу, где су га чекала три хеликоптера, али и Кевин Куртис, истражилац Међународног трибунала. Био је ту и нови министар унутрашњих послова Душан Михајловић, који је желео да зна колико ће времена требати да се Милошевић одмах пошаље ван земље. Куртис је рекао – 20 минута.

Михајловићу је то било превише. Али права су морала да му буду прочитана, инсистирао је Куртис. Ово мора да буде право хапшење, казао је, све док се неко није досетио да председник Војислав Коштуница уопште не зна шта се догађа.
Играо је своју игру

Куртис је изашао да сачека Милошевића. Хашки оптуженик је изашао и са подсмехом рекао: „Свака вам част. Можете да платите ове људе“, показујући на затворске чуваре. Управо ће ту, док је залазило сунце, Куртис прочитати Милошевићу његова права и оптужницу.

Бивши председник је играо неку своју игру: прекидао је преводиоца тражећи му цигарету и распитујући се где је научио тако добро да говори енглески. Онда је, на путу до хеликоптера, поново застао.

„Знате ли да је данас Видовдан, Срби“, запитао је.

Потом се пребацио на енглески.

„Свиђа ли ти се овај посао„, питао је Куртиса. „Шта радиш овако, у слободно време, кад не хапсиш невине људе попут мене?“

Ја сам ионако власник ове летелице
Гледао је Београд, последњи пут, док је хеликоптер прелетао преко Саве, и потом поново тражио цигарету. Куртис му је рекао да пушење није дозвољено, али Милошевић је показао прстом на пепељару у хеликоптеру.

„Ја сам ионако власник ове летелице“, казао је.

Милошевић се распитивао куда иду, и када је чуо да га пут прво води у Босну, у Тузлу, поновио је „Босна“ готово са презиром, као да то није довољно достојна дестинација за његово путовање.

У Тузли, у кампу „Еагле“, сачекао га је поручник Енди Милани, заповједник „делта форс“ одреда.
Фотограф заборавио да стави филм

Један војник га је снимао, а онда је Слободан Милошевић почео с њим да разговара о томе како је најбоље снимати, који је најбољи кадар и како се користи зум. Најзад је стигао авион, БАЕ 146 Краљевског летећег одреда, исти онај авион којим је тело принцезе Дајане допремљено у Британију након њене смрти у Паризу 1997. године.

Слетање на аеродром у Ајндховену, близу холандско-белгијске границе, није пропраћено фотографијама. Био је ту само један фото-репортер, из Хага, али је заборавио да стави филм у стари апарат. Историја тако неће запамтити ту фотографију.

Преузето: >>>>>>>>>>>>>>>>>>

Мехмедалија Ахмић и пок.Слободан Стојановић - прича о два дечака

СУДБИНЕ ДВА ДЕЧАКА-СРБИНА И МУСЛИМАНА: Патријарх Павле Мехмедалији даровао сат & Драган ВУЈИЧИЋ | 03. октобар 2016. 11:48 | Коментара: 5/  Судбине дванаестогодишњака отвориле ране о ратним страдањима деведесетих. Повређеног Ахмића на ВМА посетио и почивши поглавар СПЦ. Споменик Стојановићу није направљен, јер је новац проневерен

СРОДНЕ ВЕСТИ

• 
  ДВЕ ПРИЧЕ О СТРАДАЊИМА ДЕЦЕ 1992: Ми Мехмедалију спасли, они нашег Слобу преклали
• 
  Бисерко се не сећа наше истине о страдању малог Слобе

• Монструм Елфете ухапшена у Швајцарској због зверског убиства српског дечака у БиХ
• ОБДУКЦИЈА ДЕЧАКА: Убијен тупим предметом
• Ујна у притвор, ујак на слободу

КАДА је чуо да су српски борци из рејона Зворника и Сребренице, после свега што су им раније приредиле комшије муслимани, тог 18. маја 1993. прекинули борбе да би спасавали живот дванаестогодишњем Мехмедалији Ахмићу, који је тешко пострадао чекајући амерички падобран, почивши патријарх Павле био је задовољан својим народом. Тражио је да га водимо на ВМА у посету малишану. Генерал Јовичић, тадашњи начелник, јавио нам је када му је рођендан и тада је патријарх Мехмедалији даровао сат са личном посветом. Не зна шта је писало на сату. Знам да смо ВМА напустили задовољни са поруком коју смо упутили богу.

Ово су речи владике Филарета који је јуче телефоном позвао "Новости" да продуби причу о судбинама дванестогодишњака Слободана Стојановића и Мехмедалије Ахмића, двема жртвама страшног рата у Босни из 1992. и 1993.

Владика Филарет нас је звао да исприча непознате детаље из борбе за живот Мехмедалије Ахмића. Војо Гушић, потпредседник Борачке организације РС, рекао је, за "Новости", да ће се борци одужити малом Слободану Стојановићу тако што ће му најзад подићи споменик у центру његове Дрињаче. Љубиша Ристић, из Центра за истраживање злочина над српским народом у 20 веку, подсетио је и како је пропала акција "Вечерњих новости" и Института Миливоја Иванишевића да се споменик малом Слободану, рад вајара проф. Миодрага Живковића, постави 2008. године.

- Мехмедалија је у ствари пострадао када је експлодирао контејнер са оружјем који су Американци десантирали муслиманима из Сребренице - сећа се владика Филарет. Вест о пребацивању дечака из Сребренице у Београд на лечење брзо се прочула Београдом између осталог и зато јер су дечака спасавали борци којима је Насер Орић претходно похарао домове и побио најмилије али и зато што се јавило 20 њих да донирају своју кожу малом муслиману.

Слика Иван куле, ових дана

Иван кула је утврђење које се налази 33 km јужно од Куршумлије, на планини Радан. Утврђење се налази на издвојеном врху, 1076 м.н.в. у близини насеља Иван Кула, југозападно од врха Ђак (1400 м). Из овог утврђења су Иван Косанчић и Милан Топлица, војском из горње и доње Топлице, прешавши преко Трпезе (висораван на Радан планини), отишли у Косовски бој 1389. Заједно са својим побратимима, Милан Топлицом и Милошем Обилићем припадали су витешком реду - Змај. = извор: Српска Википедија..

..

Фотографисала Мирјана,послао Ранко

Видети више: Другачија Србија
.

Pločice iz Pirgija

Arheološko otkriće iz 1964. godine

Pločice iz Pirgija

I – Uslovna transkripcija pisma
I ta tmi a i kak deram azva tije čje uniala az treje soječi i az ašječo u tao je bađe u veli u nas zal SLUVENI az tudu sem čuniz tozo v vas tam jer je škaila sve tule RASE nas si avil čudvat te zi ašče ITALE ak nas vjede i ta nišč bjeda šče avil je nia ka gulšč čva nas o je barije vel i junas o ašču ke SLEVAJE ta nai ščasan ti ud u niaz zela se vačal tmi al avil čval ašču gulišč čva snuif

II – Slobodan prevod
I ta tama donese svu bedu neutešnu i nagna na razmišljanje o razaranjima kao da i boginja baci prokletstvo na nas SLOVENE koji su ovde živeli a vi pođoste u bekstvo i napustiste i nas i svu zemlju RAŠANSKU i predaste nas razjarenim ITALIMA celu zemlju i sve nas rasute po ITALIJI u bedi izdate od svojih vođa koji ne pomisliše na svoje naraštaje i sve SLOVENE koji su mogli imati srećnu sudbinunpa neka je hvala tim izdajničkim sinovima.
(preveo profesor Radivoje Pešić)
19.10.1986.
Najveća misterija za veliki broj svetskih lingvista je bilo etrursko pismo, tj. jezik. Lingvisti su uporno govorili kako ovo pismo može da se čita, ali se ne razume. Jezik je upoređivan sa svim jezicima, čak i mađarskim i centralno – afričkim, ali nikada sa jednim od slovenskih jezika.

Etrursko pismo je na dešifrovanje čekalo vekovima da bi ga sasvim odgonetnuo naš Svetislav Bilbija, rođen 1907. godine u Bosanskom Grahovu, pohađao je klasičnu gimnaziju, a u Beogradu 1933. godine završava Bogosloviju. Bio je poliglota i pored “živih”, poznavao je i nekoliko “mrtvih” jezika.

Dugotrajni i iscrpljujući rad gospodina Bilbije je započet na krajnje neobičan način. Dok je bio u jednom italijanskom muzeju počeo je da čita natpis sa jednog spomenika sa desna na levo i odmah primetio da su slova slična srpskoj ćirilici.

Житељи Келна се и данас поносе, једним планом њиховог града с погледом из птичије перспективе који потиче из четвртог века!

Житељи Келна се и данас поносе, једним планом њиховог града с погледом из птичије перспективе који потиче из четвртог века! Али, за за овај план се каже, да је сасавим сигурно нацртан после Ренесансе и има озбиљне грешке (У. Топер, Фалсификати историје, 82). Професор Менгхин, не оклевајући констатује исто и датира га у 18. век. Осим градње из касног 18. века, овде се поставља и логично питање: Како је био могућ поглед из птичије перспективе у четвртом веку?

Владајућа наука је већ безброј пута поновила и причу о градњи келнског Дома: Када је у 13. веку довршена изградња цркве св. Куниберта, 15. 8. 1248 г. започета је изградња Дома. Али, никада нисмо поверовали да је Cöle (утврда) Келна у „средњем веку“ могла да има толико монументалних цркава, нити да је св. Гереон, чија је доња градња из Константиновог „времена“ могао да потиче из 4. века, јер се у Келну не налази ниједна зграда старија од 350 година!

Веома често научници раде независно једни од других на истој ствари, па у нашем случају имамо пример истог закључка код Фистера, потпуно супротан шарлатанским причама Скалигера, Патоа или Калвина: У Келну, тачно у дан знају када су почели изградњу споменика: 15 августа 1248, а Дом је наводно завршен око 1560 године. Датум 1248 је апсурдан, али и 1560 година је прерана за почетак изградње! Изградња Дома у Келну је започета сигурно тек у последњој четвртини 17 века. А оно што данас видимо, највећим је делом градња 19 и 20 века (Фистер, Матрица старе историје). Његов закључак је веома прецизан: Само подградња грађевине и део хора указује на стара времена, остало спада у 19. век!

За келнски универзитет се такође тврди, да је веома стар, чак и са катедрама за стару историју, филологију и археологију, историју уметности. У историји града Келна стоји, да је у 15. веку овај универзитет био важан и далеко изван границе, до Шкотске и Скандинавије. Али, у 15. веку нисмо имали Шкотску! Ова земља се у старини звала Северна Хумбриа или Симбриа (Србија)! Док је у оно време у Скандинавији живео дивљи народ Свени, Сверинги, србски поклоници бога Сварога, који и данас себе називају Свени а не Швеђани! Келн нема ниједну грађевину из оног времена, а осим тога у 15. веку нисмо имали немачки народ нити немачки језик!

Црвено доба (Crveno doba) 2/6 - Zločini komunista u Srbiji i Crnoj Gori

Објављено је 21.09.2013.

Црвено доба - злочини комуниста у Србији и Црној Гори 1944. - 1947. - 2. епизода

Crveno doba -.zločini komunista u Srbiji i Crnoj Gori 1944. - 1947. - 2. epizoda

This episode with English subtitles: http://www.youtube.com/watch?v=QXSWjz...

Dokumentarna serija, 2004. godina, 6 epizoda

Autor: Dr. Dušan T. Bataković, istoričar

,,Crveno doba'' je je dokumentarni film koji se bavi sistematskim istrebljivanjem građanske klase u Srbiji i Crnoj Gori od strane revolucionarnih, komunističkih vlasti. Projekat se posebno bavi događajima u srpskim gradovima nakon ulaska komunističkih snaga 1944-45, stradanjem profesora, industrijalaca, trgovaca, lekara, advokata, umetnika, pisaca, sveštenika i ostalih uglednih građana i članova njihovih poridica na teritoriji Srbije i Crne Gore. Istraživanje je fokusirano na period od 1941. do 1947. godine kada je izvršen najveći broj hapšenja i likvidacija.

Film je nastao kao plod projekta ,,Suočavanje sa totalitarnim nasleđem komunizma u Srbiji i Crnoj Gori'' nevladine organizacije ,,Veće za demokratske promene'', koji je realizovao tim istoričara i novinara (Radmila Pejić, Aleksandar Marinković, Saša Mišić, Zoran Skopljak, Nebojša Berec, Branko Vučković, Ivan Becić) vođen autorom projekta i predsednikom Veća Dušanom T. Batakovićem. Montažer: Petar Jakonić.

Pored građe iz arhiva i dokumenata, najvažniji izvor podataka su iskazi neposrednih svedoka, žrtava ili njihovih potomaka koji su neposredno osetili revolucionarnu smenu vlasti od jeseni 1944 godine. Svi iskazi, intervjuisanih svedoka zabeleženi su kamerom i kao takvi su dragocen izvor i za druga istraživanja koja se tiču perioda pred drugi svetski rat, sam rat i period posle rata kada je uspostavljena komunistička vlast u Jugoslaviiji. Kako su intervjuisani svedoci u periodu koji obrađuje istraživanje sada već na kraju svoga biološkog veka njihovi iskazi predstavljaju dragocen izvor informacija koji ostaje za dalja istraživanja. Snimljeno je preko sto sati razgovora, probrano više sati filmskog materijala iz Muzeja jugoslovenske kinoteke i Filmskih novosti koji se odnose na period od 1941. do sredine pedesetih godina.

Svi saradnici na projektu su ljudi bez ideoloških predrasuda prišli čitavom projektu sa ambicijama da rad na njemu predstavlja trezveno, na arhivskoj građi i na svedočanstvima zasnovano istraživanje, koje ne želi da revalorizuje istoriju, već da na period kojim se bavi, baci jedno novo svetlo, kojim će se haos nastao na ovim prostorima tokom Drugog svetskog rata osvetliti iz jednog novog ugla.

Film je postavljen na YouTube uz dozvolu autora, Dr. Dušana T. Batakovića.

Препоручени чланак: Нова и врућа открића Србске историјске школе: Немци у паници

 Како Руси тотално заказали, Наши, на челу са Јованом И Деретићем, чије је братство дало 140 римских легионара, у најкраћем року доказали заједничку и античку прошлост Срба и Руса Кад се чинило да је све завршено – полазници предавања Србске историјске школе да су Срби народ најстарији добили и дипломе – ето ти га опет. Радојица Радошевић, полицијски службеник у пензији, који председава Друштву за најстарију историју Срба, опет сазва збор, тема, промоција књиге Историја Срба и Руса, проверених аутора Јована Деретића и Драгољуба Антића. Зборно место, к’о вазда, историјско Ваљево. Репортер мало окаснио, ал’ опет стиг’о на време. Дакле, доручковаоница хотела "Гранд", за столом, са књигом Историја Срба и Руса, са те гладиоле у више боја, Деретић, Радојица, Антић, и Једно женско, у сали нема слободне столице. Како Радојица већ рек’о да књига наша два руска и царска академика епохална, да све доказала и да се већ преводи на руски, реч доби Једно женско од тог стола. Једно женско рече да није историчар, г. Деретића упознала пре пар месеци, и одма’ се препознали, видела да има знање које јој недостаје. Оприча се још, па, уз аплаузе, закључи, ако Деретић тврди да су сви постали од Срба, она му верује. ПОРТ У ГАЛИЈИ: Реч доби један од аутора књиге, атомски физичар Драгољуб П Антић. Он поче да све фалсификат, па настави да су он и др Деретић узели да се баве историјом иако су технички образовани, Деретић се после дообразов’о и из хуманистичких знаности, и да су дошли до проверених сазнања о неразјашњеном пореклу Срба. Он је математички доказ’о да сеобе Словена у 7. веку није било, те да су тиме Срби староседеоци на Балкану. Књига настала на основу анализе великог броја извора, пошли од тога да је на почетку неолита клима једино била стабилна у Подунављу, где су живели Срби, и да је одатле потекла цивилизација, која се даље ширила уз модификације и комбинације. Онда се јави Др са српски грб кравату Деретић, и одма’ крену са чињеницама и открићима. Они на почетку 21. века решавају историјско питање српског и руског народа, од распада Римске империје, коју су Срби основали и у којој су доминирали... Би тешко саватати све те чињенице, али ево нешто, што новинар посават’о, Рим је по пореклу српски град, Ханибал је био Србин у служби Картагине, још није решено питање Картагине, који је то народ, мада су нашли један натпис на српском... Католичка црква је уништила Србе у целој Европи, осим на Балкану, тако је дошло до чудних ствари, римски папа 1139. године ствара нову државу Португалију, Порт у Галији, лука у галији, шта је то него доказ, он има доказ да се та земља звала Србија, пре две године, у једној анкети, 140.000 грађана Лисабона изјавило да они знају ко су, да су Срби...

Komnen Becirovic : Razgovor sa Andre Malroom (1969)

Izvor : Radio Televizija Srbije, RTS, cija je Direkcija, posebno ljubaznoscu direktora kanala RTB, Nikole Mirkova, i upravnika Programskog arhiva, Milete Kecine, stavila na raspolaganje ovaj film radi postavljanja na globalnu mrezu.

Ovaj razgovor sa Andre Malroom vodjen je 5 maja 1969 u Palais Royal u Ministarstvu kulture na cijem se celu Malro tada jos nalazio. Emitovan je, uz izostavljanje Malroove pozitivne ocene hriscanstva, narednog meseca na Radio Televiziji Beograd, zatim objavljen u celini u nedeljniku NIN od 15 juna 1969, naisavsi na veliki odjek u javnosti. Ponovo je emitovan na srpskoj TV povodom Malroove smrti u novembru 1976. Autor intervjua preneo je najvaznije delove u svojoj knjizi André Malraux ou la grandeur humaine, objavljenoj povodom 20-te godisnjice upokojenja Andre Malroa, u izdanju kuce L'Age d'Homme, iz koje se izvestan broj stranica sa naslovnicom nalazi na Internetu.
U Francuskoj je, takodje povodom Malroove smrti 1976, intervju emitovan na Radiju France Culture, da bi zatim bio objavljen 1982 u broju 43 edicije Cahiers de l'Herne, posvecenog Malrou, koji je priredio Michel Cazenave. Original filma, koji je snimio Gilbert Larriaga sa tadasnje ORTF, nalazi se u INA.
Osim sa Malroom, Komnen Becirovic je vodio razgovore sa citavom plejadom ondasnjih francuskih pisaca, kao sto su Fransoa Morijak, Zan-Pol Sartre, Luj Aragon, Zak Prever, Pjer Gaskar, Misel Bitor i drugi, razgovore sabrane u knjizi Rencontres lointaines - Daleki susreti -- koja ceka da bude objavljena.

Брестови из Лукићске Лакомице...

Ове брестове сам запазио током маја месеца 2013. године, у атару села Мишљеновца, Доњи Звижд (општина Кучево - источна Србија), и снимио их са одушевљењем. Објаснићу укратко и зашто.

Расту на старом имању Лукића, на граници два села Мишљеновца и Љешнице, у којој узгред буди речено има један стари брест, стар више векова )крај сеоске Љешничке реке, која се  улива у Пек иодмах испод бетонског моста преко Пека на путу Београд - Пожаревац - Кучево. То јест  стотинак метара изнад старог имања Лукића...

Додајте натпис

Ево како изгледа баш изблиза стабло једног од три најнапреднија бреста! Тај део Пек плави и натапа плодним наносом земље скоро сваког пролећа...

 

Ево тог предела у којем расту и напредују, заклоњени врбаком са источне стране,  густом врбовим и тополовом шумом, скоро прашумом, јер су последњи власници помрли, а наследници раде изван Србије већ деценијама...

Последњих брестова у том потесу - Лакомица, Преко Пека било је до средине сердамдесетих. Брест на нашем салашу  у Лакомици посечен је сердамдесетих година. Био је на самој  обали Пека, покрај крушке илињаче, старе, која је деловала крај тог горостасног стабла иако висока као патуљак.
Други брест је био крај Лукићске ваде на почетку Просјанског пута, сам се осушио. То је био сеоски Запис. Мишљеновац је и у самом селу, тј. испред старе општине, имао  Запис један од најстаријих брестова у атару, који се такође осушио средином седамдесетих, али то суво дрво нико није дирао, до пре неколико година, када је асвалтиран општински плац. Тад је то суво стабло оборено.
Нико  није тачно знао у селу због чега су се сушили и нестајали брестови. Народ је веровао  да је индустријализација свему томе узрок, као и неким другим невољама. Брестови су се свуда сушили, па и поред Пека, поготово они млађи. Ове које сам снимио са нескривеним одушевљењем током пролећа 2013,  нико не дира, ни холандска куга, дај Боже да дочекају старост  метузалема од пет стотина година и више.
Б рестови на  бреговима уз Пек су се такође сушили , исто тако и шљиве рабке цветале су на бреговима, али нису заметале плод. И онда су власници вадили те шиваре после двадерет година чекања....
Надајмо се да ће временом порасти још оваквих стабала бреста, чије су висина и крошње уливали људима дубљу веру у  постојање и свеповезаност свега, живота и смрти, пропасти и обнове....