BELEŠKA O JEDNOM ANDRIĆEVOM ZAPISU / Boško TOMAŠEVIĆ

Dragi Miroslave,

u poslednjem broju tvojih online novina* izdvojio si pod naslovom "Delo. I dubok zaborav" u okviru citata jedan pasus iz Andrićeve knjige "Znakovi pored puta" (Peto izdanje, str 197-198). U tom navodu , izmedju ostalog, stoji: "Delo koje je steklo priznanje izaziva kod mnogih ljudi divljenje i poštovanje, ali kod jednog broja njih i suprotna osećanja i neočekivane reakcije". Andrić u sledećem pasusu nastavlja: "Na tebi i na tvom delu nastojaće da se iskale ikonoklasti koji nagonski žele da sve ono što je uspravno vide kako izgleda kad je oboreno, manijaci vole da pljunu i prikvase upravo uz tudje delo, pogotovo ako uživa neki glas, zavidnici koji, ne mogući da poreknu delo, žure da unize i uprljaju onog ko ga je stvorio".

Ovaj tekst koga je Ivo Andrić napisao da bi rekao ono što ga muči, mora da izazove, iz jednog drugog ugla gledanja, izvesne sumnje u opštu primenu ovakvog jednog stava.

Stav da će se na nečijem delu iskaliti ikonoklasti i "manijaci" i isto uniziti, pljujući ga, sasvim lepo odgovara brojnim netalentovanim autorima, brojnim, recimo, srpskim piscima, čija su "dela", navodno, stekla priznanje (čije priznanje?, to je pitanje), dobila ugledne nagrade ("ugledne nagrade" iz čijih ruku?) i sad isti, poput Andrića, iz tako lepe zavetrine, mogu da kažu kako njihovo delo "koje uživa neki glas" (čiji glas?) iz puke zavisti, eto, vole i žele da "pljunu manijaci" i "zavidnici", žureći da unize i uprljaju onog ko ga je stvorio". Mesto koga si naveo iz Andrićevih "Znakova" idealna je zavesa da se iza nje ušanči čitavo pleme srpskog književnog bašibozuka, enklava priglupih ljudi-pesnika, čije je delo dobilo priznanje iz samostanskih kuća poluobrazovanih i strančarski orijentisanih kritičara, sa temelja njihovih obogotvorenih kaprica, čija su glupost, književna brloženja i bahatost legalno prihvaćeni i podvedeni pod kodeks tiranskog Monologa sa tzv. srpskom književnom javnošću. Šta je i ko pretstavlja "srpsku književnu javnost" - to je drugo pitanje. Postoji li ona, ili je plod fikcije, to, takodje, stoji pod znakom pitanja. Etablirani šljam unutar srpske književne kritike koji piše za sebe i svoje istomišljenike ne proizvodi nikakvu "srpsku književnu javnost". Ljudi suvih usta ne mogu stvarati književnu javnost, pa ni srpsku. Mogu pretstavljati, ukoliko je tako šta suvislo,svoju privatnu javnost, korisnu za privatne upotrebe i režije unutar Srpskog PEN-a ili unutar Srpskog Književnog društva, čiji su bogovi Vida Ognjenović i Mali Božović od Bobova. Te grupacije književnika zastupaju pod svojim institucionalizovanim imenima, zapravo, privatne enklave privatnih veleposednika djubreta čija neurastenična zastranjenja i vaznesenjske ambicije u praksi pokriva "oplodjujuća moć laži". Isti streme i Istoku i Zapadu, preporučujući im svoje krivotvorevine u ime države, budući da su dobro uglavljeni u poslove državne administracije zadužene za kulturu i umetnost ili njome neposredno upravljaju, upućujući svoja dela neposredno i bez obavljenog konzensusa s javnošću da se prevode u inostranstvu. (Primeri: poslednji Sajam knjiga u Moskvi te "Edicija sto slovenskih romana" čiji je petočlani žiri, jedan od njih je Mali od Bobova, odlučio da jedan od deset najboljih srpskih romana objavljenih posle 1989. koji će pretstavljati srpsku roman u navedenoj ediciji bude roman Vide Ognjenović "Kuća mrtvih mirisa". Svih sto romana biće objavljeni i objavljuju se u IK "Arhipelag" koju vodi niko drugi do Mali g. Božović od Bobova).

Ne sumnjam, dakle, da će se iza te "veličanstvene" Andrićeve izjave sakriti pisci poput Rajka Petrov Noga, Saše Jelenkovića, Lasla Blaškovića, Mihajla Pantića, Vojislava Karanovića, Milosava Tešića, Milete Aćimovića Ivkova, Mira Vuksanovića, Ivana Negrišorca, Jovana Delića, Matije Bećkovića, Gojka Božovića, Nenada Grujičića, ljubitelji oeuvre-a Danila Kiša, razni srpski pesnici "hilandaristi", takodje pesnici ljubitelji Evrope (inače, uglavnom, članovi SKD-a), "bardovi" iz radionice "Izviiskra Njegoševa" ...I sada, evo, na ono "što je uspravno", na njihovo delo, ustremljuje se nekakav ikonoklasta koji to delo želi da "vidi kako izgleda kada je oboreno". Činjenica, pak, jeste da je većina njihovih dela rodjena kao mrtvorodjena pa su ga oživljavali i dizali oni kojima je iz nekih razloga bilo stalo da Ništa nekome bude živo i uspravljeno.

Imajući u vidu reči nikog drugog do Iva Andrića, isti mogu sebe da brane navedenim stavom samog Andrića. Nosioci književnih nagrada i priznanja, priznati od okoline koja sa etikom kao orijentirom nimalo ne računa, mogu svakoga ko im stoji na putu nazvati ikonoklastom i "manijakom". Mogu, i učiniće to.Iza njih stoje ne književne institucije, no paučina i brlog jednog paučinastog i brložno uredjenog sveta pa se sve dešava tako i pričinjava tako kao da književne instutucije u ovoj državi stvarno postoje, odnosno kao da utvrdjene vrednosti unutar savremene srpske književnosti uistinu postoje. Izvan ravni toga kao daone stvarno postoje, ali su ih uredili strvinari, privezali svoje "vrednosti" Svojti, oslonjeni na plot sanjarije i varljivog vaznesenja zabludâ duše. A duše nema u književnosti kao što je nema ni u fizici čvrstih tela. Postoji samo neizostavna estetska tačnost književnog dela, njegovog teksta, savladiva preciznost njegove vrednosti gde odlučujuću ulogu igra ethos, čije etimološko poreklo valja da izuče oni koji po prirodi stvari, na žalost, nisu filosofi, no ikonoklasti vidjeni s one strane Andrićevog iskaza, puki zadihani književni kritičari, "gori od rulje" zainaćeni da se bave opusom onih čijim je delima u pogledu njihovih književnih vrednostizaborav ontološki status i večito stanje.

                                                                             Boško TOMAŠEVIĆ

                                                                             23. septembra 2015.

_______

    * извор: из пишчевих рукописа. Напомена: Тачно је да сам издвојио један цитат из дела И. Андрића, публиковао сам га у оквиру новопокренуте странице на локацији Ђерђелин, коју сам покренуо и активирао крајем пролећа ове године. Тај извод из Андрића, поред осталог, може бити, видим, подстицај и за разговоре ове врсте, које покреће Томашевић. Кроз време, може бити и, ако ништа друго, мала трибина на тему наведеног Андрићевог цитата. Није потребно да ја, или било ко други, Андрића брани, јер у књизи из које је то узето има места, ако их пажљивије човек чита, које Андрића "бране". Међутим, да одмах скренем пажњу: сада, када је "Сазвежђе З" прешло црту од 14 милиона прегледа, ја убудуће нећу објављивати текстове - без ваљанијих аргумената, и једних те истих аутора, нити само чланова тзв. Групе ЗАВЕТИНА Запис, (јер се она распала, пре него што је и успела да се организје, ужили и усправи, због опште климе у нашој савременој књижевности, о којој Томашевић упорно сведочи). Као човек и уредник који даје, а не узима, "ушур", ја ћу се борити за вредности, неуочене, или потиснуте - ма из којих побуда, али и свестан да је заборав неминовност у времену... - М. Л.