На
локалитету Велики Ветрен 1997. године откривена је остава из млађег гвозденог
доба од 400 гвоздених и бронзаних предмета приликом лова на лисице.
Рекогносцирања која су предузета показали су да се на налазиште на врху Јухора,
Великом Ветрену, налази вишеслојни локалитет из бакарног, бронзаног и гвозденог
доба, римског периода, средњег века, укључујући ту и утврђење са подграђем и,
највероватније, некрополом површине од око осам хектара.
Топографија и стратешки значај насеља Велики Ветрен
Насеље је изграђено на врху планине Јухор, Велики Ветрен (776 м). То је највиша тачка у средњем Поморављу. На ободу насеља постоји више сталних извора воде и у подножју планине укрштају се природни путеви на централном делу Балканског полуострва. Планина се налази изнад места где на главни пут Балканског полуострва у правцу север-југ, излази Западна Морава и пут који води долинама Црнице и Црног Тимока. Важан разлог због чега су се на врху Јухора налазила насеља из свих периода металног доба и историјског периода (насеље са истим разлогом је регистровано и на планини Црни Врх, на локалитету Главица) је контрола две стратешке важне тачке, гребен планине Јухор и превој на Црном Врху у правцу север-југ кроз Поморавље: долина Риљачке реке-Пајковац-Избеница-гребен планине Јухор- врх Велики ветрен (врх се налази на месту где се секу уздужна и попречна оса планине Јухор)-Мајур-Штипљанска река-Доње Штипље-Горње Штипље-превој између Главице и Црног Врха-Крагијевачка котлина (односно басен Лепенице)-обод Доњоморавске котлине-Дунав. Са Великог ветрена могућно је надгледање свих осталих путева у околним котлинама.
Топографија и стратешки значај насеља Велики Ветрен
Насеље је изграђено на врху планине Јухор, Велики Ветрен (776 м). То је највиша тачка у средњем Поморављу. На ободу насеља постоји више сталних извора воде и у подножју планине укрштају се природни путеви на централном делу Балканског полуострва. Планина се налази изнад места где на главни пут Балканског полуострва у правцу север-југ, излази Западна Морава и пут који води долинама Црнице и Црног Тимока. Важан разлог због чега су се на врху Јухора налазила насеља из свих периода металног доба и историјског периода (насеље са истим разлогом је регистровано и на планини Црни Врх, на локалитету Главица) је контрола две стратешке важне тачке, гребен планине Јухор и превој на Црном Врху у правцу север-југ кроз Поморавље: долина Риљачке реке-Пајковац-Избеница-гребен планине Јухор- врх Велики ветрен (врх се налази на месту где се секу уздужна и попречна оса планине Јухор)-Мајур-Штипљанска река-Доње Штипље-Горње Штипље-превој између Главице и Црног Врха-Крагијевачка котлина (односно басен Лепенице)-обод Доњоморавске котлине-Дунав. Са Великог ветрена могућно је надгледање свих осталих путева у околним котлинама.
Структура
локалитета
На Великом ветрену, као археолошком локалитету, могуће је уочити три целине: утврђење (опасано бедемом), подграђе (око утврђења) и монументалне камене конструкције (гробови или светилишта) по обуду локалитета.
Утврђење захвата површину од 4 хектара и опасано је било земљаним бедемом у комбинацији са дрветом (палисаде) који је постављен на широк и доста висок камени темељац, на источној, северној и западној страни. Јужна ивица утврђења, испод које се налази стрма падина. Камен за темељ узиман је на највишим котама овог локалитета. Бедем је разорен. Постоје два улаза у утврђење, западно и источно.
На Великом ветрену, као археолошком локалитету, могуће је уочити три целине: утврђење (опасано бедемом), подграђе (око утврђења) и монументалне камене конструкције (гробови или светилишта) по обуду локалитета.
Утврђење захвата површину од 4 хектара и опасано је било земљаним бедемом у комбинацији са дрветом (палисаде) који је постављен на широк и доста висок камени темељац, на источној, северној и западној страни. Јужна ивица утврђења, испод које се налази стрма падина. Камен за темељ узиман је на највишим котама овог локалитета. Бедем је разорен. Постоје два улаза у утврђење, западно и источно.
Подграђе се простирало углавном на низу тераса уз западни и местимично североисточни део утврђења.
По ободу локалитета, на више места, видљиви су монументални камени
објекти.
Стратиграфија
У археолошкој грађи, која је прикупљена са површинеприликом рекогностицирања, идентификован је археолошки материјал из енеолита (керамика), бронзаног доба (керамика и метални предмети), гвозданог доба (керамика и метални предмети), римског периода (новац из 4. века, оруђе и оружје), средњег века (оруђа и оружја) и из турског периода (оруђе, оружје и новац). На овој изузетно важној тачки налазила се и последња одбрана српске војске у Првом светском рату у долини Мораве, приликом продора Аустријанаца и Немаца 1915. године.
Хронологија
Остава датира из првих деценија првог века пре нове ере пошто се закопавање и разарање утврђења Велики ветрен може довести у везу са походом Корнелија Сципиона Азијагана 84. године пре нове ере на Скордиске (о томе се може наћи код Апијана Апп. И 11, 5).
Етничка припадност становника насеља из малђег гвозденог доба
Бронзана калотаста дугмад, бронзана дугмад и разводниц који су повезани трискелисима, разводници у облику три повезане алке, елипсоидне, кружне и листолике копче, предмети у облику гајки карактеристичну су, углавном, за централноевропско келтско подручје.
Велики ветрен у римско доба
Дистрибуција предмета указује да се у римско доба на врху налазио мањи војни пункт. Сви предмети потичу 4. века.
Велики ветрен у средњем веку и у османско доба
Предмети из средњег века и османског доба нађени су углавном на тераси на јужни крај утврђења. Сматра се да је Велики ветрен тада служио само као осмтрачница, са које се контролисало кретање путем преко Јухора и надгледале комуникације у подножју ове планине.
На месту где се између 1300. и 1000. године пре нове ере налазио војни део насеља ту је подигнуто утврђење Скордиска, а на делу локалитета у гвоздено доба Иа-ц ту се при крају старе ере и прави металурки центар келтског народа за израду оружја, војне опреме, оруђа и украсних предмета и уметничких предмета.
У римско време пут је трасиран на супротну страну Мораве тако да са леве стране је било само сеоских насеобина. Тек у 4. веку са доласком Германа поново долази стратешки значај Јухора. На доминатним висовима у Пајковцу, Секуричу, Беочићу, Драгошевцу, поточцу и другима за кратко време подиже се велики број малих утврђења која су од планине Јухор направили праву тврђаву (као у старије гвоздено доба 8-4. век пре нове ере). На основу ножа са таушираним бронзаним круговима и кресиво у облику слова Б (латиничног) са Великог ветрена, посаду су у овом римском пункту чинили Германи.
Међу налазима од 11. до 15. века најбројније је оружје тако да говори о карактеру средњовековног насеља на Великом ветрену. Новац Мехмеда Другог и Бајазита Другог потврђује да су Османлије одмах по освајању Србије (1459) подигли свој пункт.
Могућно је да је на врху Јухора био једно од бојних попришта Аустро-турског рата 1716-1718. године јер је нађен и новац Леополда. Вероватно су и Аустријанци овде имали пункт док су владали северном Србијом 1718-1739. године.
Последњи војни окршај на врху Јухора се десио 1915. године између Срба и Аустријанаца, судећи по великом броју пушчане муниције.
Громиле
Срба у светлу неких других података
У раном средњем веку нема писаних извора о погребу Словена, па ни Срба. Спаљивање Словена није се сматрало необичним, па није ни описивано. Располаже се узгред забележеним податком са краја ВИ столећа да је Мусокије, владар једног словенског племена на доњем Дунаву, био пијан после даће коју је приредио брату.317 Савременици бележе њима стран обичај код Словена, да удовица почини самоубиство. Псеудо-Маврикије пише почетком ВИИ столећа: "... да већина њих смрт својих мужева сматра сопственом смрћу и својевољно се задављују..."318
Слично се понавља и у латинском извору из средине ВИИИ столећа, да жене Венеда, "најгорег" народа, из љубави за мужем врше самоубиство, да би се заједно спалили.319 Пошто су Северни Срби живели на граници према Германима, овај се податак могао односити и на њих. Самоубиство удовица се код разних словенских племена бележи и касније. Наравно, овај податак не треба схватити као правило, већ се он односи на старице или младе жене без деце. Оне су можда пратиле мужеве у рат, као што то Тацит пише за Германе.320 Та околност, природа брака код Словена и љубав Словена према слободи, давно забележена у грчким и латинским изворима, чини такав поступак сасвим разумљивим.
Знатно више података о словенском погребу оставили су арапски писци. Важни подаци о Србима сачувани су у делу Масудија (умро 956/7. године).321 Његови подаци потичу из 8. столећа, како се то може закључити по навођењу народа и племена која су доцније нестала - Лангобарда (Нукабарди), Авара (Аванџа), Дуљеба (Дулаба), итд. Није искључено да се Срби спомињу и у другим арапским изворима, али нису распознати због арапског начина писања.322 Наводим Масудијеве податке по преводима на руски и пољски језик, који су ми били доступни (у косим заградама су различита могућа читања по ауторима превода):
"Казао је Масуди: Словени су од потомака Мадаја /Мара/ сина Јафета, сина Нуха; њему припадају сва племена Словена и њему се приклањају у својим родословима. Обитавалишта су им под Козорогом (на северу), одакле се простиру на запад. Они окупљају различита племена, међу којима има ратничких, и она имају владаре. Неки од њих исповедају хришћанску веру на јакобитски /несторијански/ начин, неки немају писма, не потчињавају се законима; они су пагани и ништа не знају о законима. Од тих племена једно је имало раније у прошлости власт /над њима/, њиховог владара звали су Мађак /Махак, Махал, Бабак ?/, а само племе се звало Валинана /Ваљмана или Ваљјана/. Том племену у старини потчињаваху се остала словенска племена, јер /врховна/ власт је била његова и остали владари њему се потчињаваху. Затим следи племе Астрабрана /Астабвана, Астарана, Вастарана или Вастараја/, чији се владар у садашње време зове Саклаих /Саклаиђ, Садлаиђ, Сакла, Сакланђ/; још племе звано Дулаба /Дулана, Длавана, Дулаја/, њихов владар /у садашње време/ зове се Ванђ-Слава /Ванђ Алаф, Ванђ, Ванџелак, Васхла, Тала/. Затим племе звано Сарбин; то је племе грозно /својим противницима/ из разлога којих би спомињање било дугачко, по особинама, чије би излагање било опширно, и по одсуству закона код њих, коме би се покоравали /или: по њиховом непотчињавању никаквом народу; или у њиховој близини је држава, којој се они потчињавају/. Затим иде племе, именом Морава /нема речи: Затим до Марвана/ затим племе звано Харватин /Џарваник, Хазваш, Харвас, Харванин/; затим племе, звано Сасин /Хасин, Сасну (?)/ и племе по имену Хашанин /Хасабин, Ахсас/; затим племе, по имену Баранџабин /Баданхас/. Наше навођење имена неког владара тих племена уствари су имена позназа /обична/ за њихове владаре.
Племе које споменусмо под именом Сарбин, спаљује се у огњу, када им умре владар или старешина; они такође спаљују његовог јахаћег коња. Они имају обичај, сличан обичајима Индуса; то смо делимично помињали напред у овом делу, при опису планине Кабха и хазарске земље, када смо говорили, да се у хазарској земљи /код хазарског владара/ налазе Словени и Руси, и да се они спаљују на ломачама. То словенско племе и друга ближе се истоку и простиру се на запад".323
"Следеће племе се зове С(а)рбин. Они су народ окружен од Словена поштовањем из разлога, чије би излагање било дугачко, такође из особености, чије би објашњење било преопширно... /Људи из/ племена које споменули, звано С/а/рбин, спаљује се у огњу, када им умре владар или вођа, и спаљују /такође/ његовог /или: своје/ јахаће коње. Њихово поступање /у том погледу/ слично је поступању Индуса..." 324
Овај податак понавља Ибрахим ибн Јакуб: "Племе које споменусмо, што се назива Сернин /С(а)рбин/, спаљује се у огњу, када им умре вођа и спаљују своје јахаће коње. Њихов поступак је /у том погледу/ сличан поступању Индуса".325
Поред података да се Срби спаљују, укључујући вође, Масудијева белешка садржи и значајан податак да је српски погреб сличан индуском. То арапски писци бележе и за неке друге Словене. Поређење Срба са Индусима може се односити само на спаљивање умрлих, али и на друге обреде. У Индији будисти и брамаисти још од старе ере без прекида примењују спаљивање умрлих. Изгорели остаци покојника се обично не сахрањују, па гробова нема. Али у прошлости, па и данас, постоји сахрањивање у урнама и сахрањивање у хумкама. У Индији су погребни обреди до танчина разрађени, постоје разне школе и опширни описи.326 Овде ће бити изнети само они подаци који су занимљиви због поређења са погребом Срба у прошлости.
Агни (= огањ) је весник богова на земљи, који преноси жртве боговима, јер материјално не може да се пренесе. Зато се душа умрлог само спаљивањем може ослободити и придружити душама предака. Душе праведних иду Јами, а душе лоших Ниррити, небитисању. Душе сахрањених у земљу постају зли духови. Труднице, деца и божјаци не морају да се спаљују, јер су "чисти". Пре него што умре, самртник бира место сахране: на доброј земљи, одакле се воде сливају ка југу и западу, а теку на север и исток. По смрти покојника, ватра која је у то време горела на огњишту износи се из куће. Она је коришћена за паљење погребне ломаче. На покојника се пред спаљивање могу стављати разни предмети из домаћинства и жртвена храна. Спаљивање удовице је напуштено још у време Веда, али се сачувало симболично, као део обреда. Зато се повремено обнављало до новијег времена. Када се заврши спаљивање, следила је гозба и паљена је нова ватра у кући. У доба Веда уз гозбу је почињала игра и весеље. У доба сутри остаци покојника су могли да се ставе у урну или у завежљај од коже црне антилопе који се окачи на одређену врсту дрвета. Урна се сахрањује, или се кости сипају у реку, море. У погребном обреду понекад се појављује чамац, брод, мада често симболично. Може се подићи хумка и том приликом се обављају разне обредне радње.327 У хумку се ставља храна, а посуде које су коришћене потом се разбијају. Разбијене посуде коришћене за купање покојника и друге обреде, као и друго, могу се похранити у посебне јаме. Основа хумке се претходно чисти, посипа ситним каменом, пооре и посеје. Овакав погреб и сличне обреде примењивали су сви Индоевропљани, а увели су га по свој прилици Аријевци. За разлику од осталих Индоевропљана Европе, Словени су тај погреб и обреде задржали знатно дуже. Поред Словена, такав погребни обред сачували су и Балти до XИИ столећа.328
Арапски писци опширније описују погреб Руса, а у тим описима има занимљивих података о погребу Срба. Тако, Ибн Рустех и Ибн Фадлан бележе да се за умрле угледне Русе прави привремен гроб сличан кући, са кровом.329 Даље Ибн Фадлан пише (922. године) да обичне покојнике смештају у чамац у којем их спаљују. Моћник, кнез, спаљује се у лађи, заједно са женом која добровољно одлази у смрт пре спаљивања умрлог мужа (због сусрета са родитељима, са свим прецима, са мужем који је чека у врту са другим брачним паровима). На крају се на изгорелој ломачи наспе хумка и постави стуб са именом кнеза (писмо?). У руским земљама има и у овом веку "надгробника", дрвених стубова наткривених дрвеним кровом на две воде, под којим може бити икона.330
Једини словенски опис погреба сачуван је у Предању о прошлим временима.331 У њему се бележи да су Радимићи, Вјатићи, Северјани и Кривићи, као и други пагани, приређивали тризну покојнику, затим су га спаљивали, а остатке остављали у некој посуди на "стлп" поред пута. Овај опис погреба не подудара се са арапским описима погреба Руса. Поред тога, овакав погреб није потврђен ни археолошким ископавањем хумки поменутих руских племена.332 Додуше, код тих племена постоје кургани без остатака покојника, али су то ипак изузеци, а не правило. Зато се оправдано поставља питање на које време се односи овај податак, а чини се да би требало поставити питање и на кога се односи. Тумачење појма "тризна" још није сасвим усаглашено, али је појам "стлп" разјашњен. У Русији се "стлпом" називала мала зграда или кула, пирг. Најречитији је опис посете архиепископа Антонија цркви Свете Софије у Цариграду: да у њој стоје многи стлпови од црвеног мермера, лепо украшени, у којима су свете мошти.333 Нема сумње да је реч о саркофазима са поклопцима на две воде византијских царева, направљеним од порфира, који су стајали у цркви Свете Софије до крсташког освајања Цариграда. Према томе, под појмом "стлп" подразумевала се грађевина налик малој кући. Такве надгробне грађевине су познате у руским земљама од Средњег века до наших дана (сл. 210). Обично су имале врата, понекад мали прозор. Називају се домовина, срубец, жаљник.334 Значајно је да их има укопаних у земљу, али и оних дигнутих на стубове изнад раке. Приликом ископавања се наилазило на темеље таквих грађевина које су биле изнад кургана. У неким случајевима су у курганима кружне основе, са угљенисаним дрвеним темељњачама, нађени отисци стубова правоугаоне надземне грађевине (сл. 211).
О изгледу дрвених грађевина над громилама постоје поуздани археолошки подаци из касног средњег века, који се огледају на стећцима. Низ ових надгробних камених споменика XИВ - XВИ столећа, са простора између река Дрине и Босне, обликован је у виду дрвене зграде са приказаним зидовима и кровом (сл. 212).335 Много већи број стећака који се простиру у јужним крајевима, од Црне Горе (Пљевља - Никшић) до Западне Херцеговине (Имотски - Гламоч), изведен је у виду грађевине од стубова покривених кровом (сл. 214).336 На целом простору ширења стећака има их са кровом на две и четири воде. Осим стећака у виду зграда и сандука, постављених на камена постоља, постоје и неки изузетни облици. Тако има примера стећака у облику чамца (сл. 215).337 Посебно је занимљиво да се приликом ископавања гробаља под стећцима наишло на покојника сахрањеног у чамац (сл. 213).338 Поред тога, постоје и неки стећци XИВ-XВ столећа у виду стуба кружног или осмоугаоног пресека,339 са четвртастим врхом на којем може бити натпис са именом покојника (сл. 216). Они су несумњиво прављени по дрвеним узорима, што се види по украсу. Подизање таквог стуба владару, са његовим именом, неодољиво подсећа на Ибн Фадланов опис постављања стуба са именом кнеза, или стубова са приказаним лицем.340 На траг дрвеног стуба наишло се у средини громиле 6 у Врбнику. Понекад, изнад гроба прво може бити насута хумка, а потом се на њу стави стећак.341
Дакле, на громилама су првобитно стајали дрвени споменици, "стећци". Везу између громила ИВ-ИХ столећа и камених стећака (мраморова) ХИВ-ХВ столећа, успоставља громила 12. столећа из околине Сјенице.
На стећке у облику зграда подсећају руске домовине над гробовима. Таквих грађевина има и код Словена Бугарске.342 Оне могу бити у виду затворене зградице са прозором код којег се оставља храна, али их има и само са кровом на стубовима. Надгробне грађевине тог типа са малим отвором, нису познате код Срба.
До новог века врши се сахрањивање под старе стећке. У јужним крајевима, од Црне Горе преко Херцеговине до Книнске крајине и Лике, праве се надгробни споменици у виду сандука од камених плоча. На странама могу имати приказне стубове или аркаде, мада таквих споменика има и код разних других народа. У сливу Дрине још постоји обичај да се хумка над гробом огради даскама, па се у тако добијени рам наспе земља.343 Некада су такви рамови украшавани шарама или сликама предмета покојниковог заната.344
У руским народним причама има сачуваних успомена на стари начин погреба и нека давна времена (Баба Јага, Совиј, Сидор Карповић).345 Код Срба се таквим изучавањима мало ко бавио после Симе Тројановића и Веселина Чајкановића. Они су прикупили драгоцене податке из народних предања и обичаја, од којих ће неки бити овде наведени. Ретки истраживачи су громиле повезивали са Србима. Доказујући велику старину племена у Источној Херцеговини и Црној Гори, Јован Ердељановић је дошао до "вероватног закључка, да су те камене гомиле подизали Срби у доба пре примања хришћанства али за које време и после тога".346
Сима Тројановић је, поводом објављивања својих откопавања праисторијских хумки, скренуо пажњу на повеље српских владара XИВ столећа у којима се за одређивање међа користе погребне хумке под називима могила и гомила.347 То је било време када се још веровало у делотворност спаљивања тела, што се види из Законика цара Душана:348 "О врачарима који телеса мртвих пале и људе с враџбином ваде из гроба те их сажижу, оно село које то учини да плати вражду, а ако би поп на то дошао да му се одузме поповство". Очигледно, случајева спаљивања мртвих је још било у XИВ столећу, али вероватно изузетно, онда када се мислило да неки покојник угрожава село.
Занимљиво је да су још крајем прошлог столећа праисторијске хумке биле веома добро сачуване. С. Тројановић бележи да су урне са њиховог врха разбијене, јер се пастири на њима играју. То показује да су хумке као гробови поштоване све до наших дана. Описујући обреде са посмртном ватром, С. Тројановић наводи да се у "целом српству" при повратку са гробља покојниковој кући перу руке, или се умива, а жар се додирне, или баци преко рамена.349 Осим тога, кад неко умре, ватра у кући се гасила, а за купање мртваца ложила се друга, испред куће; жар од те ватре се није уносио у кућу, а негде се бацао у воду. Одећа покојника се може бацати у ватру. И данас у сливу Дрине постоји обичај да се одећа покојника обеси на гране поред потока, јер душа лакше одлази низ воду.
Веселин Чајкановић је претпоставио могућност да је српском богу мртвих чињен култ и на гомилама, па томе у прилог наводи податке Ст. Десића:350 "По народном мишљењу стари су безвјерци... гомиле дизали и на њима се Богу молили... Народ држи да су ово старе богомоље, гдје се народ скупљао и по свом закону Богу молио. Ту би приносили и жртве и куда би се дим повијао на ту би се страну и окретали при молитви". Крајем прошлог столећа Ст. Десић је забележио и да се у то време на тим гомилама крштавају деца која су рођена изван брака, од родитеља које црква није венчала.
Слику о српском погребу у раном средњем веку попуњавају топоними уз налазишта са громилама (сл. 217). Пошто топоними нису истраживани на терену, биће наведени само неки примери са секција. Тако низ топонима указује на спаљивање - Палеж (Горња Лијеска, Раковац, Ресановци, Повлен, Невесиње), Жар, Изгореница (Островица), Пожари (Невесиње), Паљевина (Љутићи, Тара), Гариште (Столац). Више назива указује на места где су вршени обреди - Требичина, Требић, Трбушче (Закмур), планина Требава и на њој Тријебни пут (Добој - Модрича), а затим и Вуков Гај (Буковица), Гајићи (Чечава код Теслића), Сплетена липа (Требава), Русеница (Островица). Топоними као што су Ступ (Закмур), Ступина (Невесиње), Стубица (Повлен), Балвануша (Требава), Болован Камен (Островица) указују на нека дрвена или камена обележја. Понекад се у близини налази Игриште (Лакат, Корита, Требава) и Збориште (планина Тара).
Својим распоредом на тлу бивше Југославије (према секцијама размере 1:50.000), ови топоними обухватају област простирања громила (сл. 227). Топоними Палеж, Паљевина, Паљике и слични, груписани су од слива Јужне и Велике Мораве до Прокупља; одговарајућих топонима (Пожар) има и даље на исток, у Крајишту према Струми. На југу се простиру до правца Врање - Пива - Велебит, као и између реке Крке и острва Пашмана. На северу се спуштају до равнице уз Саву. Топоними као што су Коњска глава, Кобиља глава и слични, јављају се на истом или нешто ширем подручју: на југу до правца Пчиња - Скадарско језеро - Јадранско море, на истоку до развођа између Јужне Мораве и Тимока према Струми и Арчару, на северу до Дунава и ретко преко Саве, а на западу до Покупља, али их има у северозападној Словенији, око Толмина. Овакав распоред управо на подручју громила и српског језика, не може бити случајан. Свакако да се ови топоними не могу приписивати само Србима, али њихов распоред сведочи сам за себе, нарочито околност да их нема у сливу Вардара или даље у Бугарској. Занимљиво је да ових топонима нема око неких важнијих рановизантијских епископских седишта, као што су била она у Београду, Нишу, Скадру, или код Приштине, Требиња, Метковића, Сплита, итд.
Међу називима који сведоче о старим веровањима, најбројнији се односе на коња - Коњска глава (Раковац, Требава, Плавно код Книна), Кобиља глава (Корита), Врана глава (Калиновик), Враничев врх (Црљивица), Коњски бријег (Цимеше), Копито (Горња Петровца), Коњско (Зубци), Врањак. Више пута се у близини налазишта громила налази Црни врх (Горња Лијеска, Корита, Купирово), Црна гора (Лакат), Црни камен (Островица), или Алина стена и Бели брег (Јабука), а громиле су испод Дебелог брда (Купирово), или у Добром пољу, а не у Љутом пољу (планина Тара). Занимљиво је да се "Палеж" и слични називи, где су вероватно спаљивани покојници, по правилу налазе на западној страни од громила. На северо-источној страни су називи "Коњска глава" и слични.
Ови топоними несумњиво указују на веома стара аријевска схватања.351 О великој улози коња у космогонији Аријеваца сведоче и Ргведе и Упанишаде.352 Од делова коња је начињен свет; глава је зора, копита су тло, ржање су муње, итд (за успешно поређење ових података са нашим топонимима потребна су заокружена научна истраживања, којих још увек нема). Владар на самрти је жртвовањем коња, својој души отварао врата космоса, односно сједињења са божанством. Забележено је да се Срби спаљују са коњима, али громиле о томе не пружају никакве податке. У области Галиције има у време Пшеворске културе гробова спаљених покојника са ратничким обележјима и налазима мамуза.353 У ВИ-ИХ столећу са коњем се сахрањују Авари и народи који су са њима живели, као и други номади.354 Подаци из позног средњег века показују да је коњ, као и оружје, код Срба био повезан са схватањем власти: краљ Драгутин је са краљевством над Србима, брату Милутину предао свог коња и оружје, а Законик цара Душана прописује да се коњ и оружје умрлог властелина дају цару.355 У време турске и аустријске окупације владара у том праву наслеђују епископи.356 Несумњиво, корен таквог права је у схватању да равноправни човек може бити само ратник са коњем и оружјем. Дакле, топоними везани за коња нису случајно у близини спомен гробаља са громилама.
Ови примери показују колико се још богатих података може наћи на терену, те да топоними као Палеж или Коњска глава могу указивати на близину гробаља са громилама и њихов положај.
Како се може расудити на основу приказане грађе, тек предстоји проучавање српских погребних обичаја из средњег века, па се могу очекивати многа занимљива открића. Иако су ископавања громила тек почела, могу се сагледати основни делови погребног обреда. Они пре свега произилазе из археолошких података који се могу успешно поредити са другом грађом и подацима из писаних извора о старом погребу Словена, Индуса и уопште Индоевропљана.
Поступци приликом спаљивања покојника за сада се могу раздвојити на три дела: оне који се одвијају у и око куће умрлог, оне извођене приликом подизања громила и оне непознатог места одржавања (прилог 1).
Остаје отворено питање поступка са могућим остацима изгорелих костију покојника. У гробљима која се могу издвојити као српска, на северу, има и громила у којима су нађене изгореле кости, изгледа увек стављене негде над громилу. Можда је те остатке сачувао случај, а мождаје то био утицај погребних обичаја других Словена, што треба да покажу будућа обимнија ископавања. Можда је пепео покојника сипан у реке или вртаче, или је негде излаган времену. Гозба или тризна се могла одвијати на посебном месту у селу. На то указује појам "трзан", који се односи на средишње место близу извора, у неким селима Босне.357
Када се буду предузела свеобухватна археолошка истраживања громила, као и проучавања предања, обичаја, обредних радњи, топонимије Срба, као и других Словена, претпостављен погреб код Срба у раном средњем веку биће свакако потпуније објашњен. За сада је очигледно да се Срби разликују погребом од осталих Јужних Словена у раном средњем веку, а да су блиски Западним, а онда и Источним Словенима. За сада многа питања тих веза остају отворена.
Посебно значење громилама и погребним обредима, даје један хагиографски текст, који је уочила Мирјана Ћоровић - Љубинковић.358 Реч је о открићу и преносу моштију Светог Стефана Првомученика, ученика апостола Павла, 415. године. Свети Гамалил је на свом имању у близини Јерусалима сахранио у за себе припремљеној гробници - Стефана Првомученика, Никодина и свог сина Авива. Пошто је прошло време прогона хришћана, Свети Гамалил се јавио у сну једном свештенику, са жељом да им се откопају мошти. Свештеник, у договору са архиепископом, спремио се да откопа мали тумул - брежуљчић, сматрајући да су светитељи тамо сахрањени. Међутим, Свети Гамалил се јавио неком иноку, и рече му: "Иди и кажи Лукијану презвитеру да се не мучи копањем на том брежуљчићу, јер ми тамо не лежимо; него нека нас тражи крај шуме, са јужне стране, тамо смо сахрањени; а на оном брежуљчићу нас су полагали да нас сахране, и над нама по старом обичају творили плач; и за сведочанство тог плача учињеног над нама, насут је тај брежуљчић."359 По преводу М. Ћоровић-Љубинковић,360 исти податак гласи: "Узалуд ће те се трудити да копате тај тумул, ми више нисмо тамо, ми смо сахрањени на другом месту, док су над нама плакали по обичају старих, и док су дизали на том месту тумул као сведочанство одржаних погребних свечаности у нашу част. " Затим на том брежуљчићу би подигнута црква у коју су положене мошти светитеља.
Дакле, у првом столећу обављени су погребни обреди вероватно за четири особе на истом месту, на коме је, после скоро четири столећа, преостала хумка од камена; на њој је подигнута црква. Подизање цркве на тумулу примењивало се и код нас. То су цркве апостола Павла и Петра у Расу,361 цркве у околини Требиња362 итд. Првобитно, ова хумка је вероватно била у виду некаквог споменика, који је могао имати камено постоље са неком грађевином, у коју се могао привремено положити покојник. Овај податак је важан, јер указује да громиле могу бити само сведочанство погребног обреда, а и да покојници нису спаљени, већ можда негде у близини сахрањени. Громила откривена код Сјенице, несумњиво подигнута сахрањеном покојнику (тешко је замислити да се неко спаљује 50 километара далеко од епископског седишта, 300 година после завршеног покрштавања), показује да су Срби у XII столећу подизали обредне споменике умрлом, који се данас препознају као громиле. Није искључено да је тако било и у старијој прошлости, да су покојници и у раном средњем веку сахрањивани, па и као хришћани, а да су им подизани обредни споменици - громиле.
Када се буду предузела свеобухватна археолошка истраживања громила, као и проучавања предања, обичаја, обредних радњи, топонимије Срба, као и других Словена, претпостављен погреб код Срба у раном средњем веку биће свакако потпуније објашњен. За сада је очигледно да се Срби разликују погребном од осталих Јужних Словена у раном средњем веку, а да су блиски Западним, а онда и Источним Словенима. За сада многа питања тих веза остају отворена.
Napomene:
315. R. B. Pandeй, 1990, 200-201, 283-284.
316. Redak nalaz takvog štita objavio je E. Šuld iz Velikog Radena - prema Die Slawen, 294, sl. 143a.
317. Teofilakt Simokata, Istorija, VI 9, VIINJ I, 116.
318. Pseudo-Mavrikije, Strategikon, 5, 273, VIINJ, I 132.
319. Sveti Vonifacije, Pisma, 73, prema H. Zoll-Adamikowa, 1975, 282-283.
320. Tacitova Germanija, 46, prevod i komentar V. Čajkanovića, 34.
321. Masudi, Zlatni lugovi, glava XXXIV.
322. Prema T. Lewicki, 1955, 151-152, uporediti i A. Я. Garkavi, 1870, 166.
323. A.Я.Garkavi, 1870, 135-137, 160-169.
324. T. Lewicki, 1955, 151.
325. Isto.
326. R. B. Pandeй, 1990, 190-218, 279-285.
327. Isto, 209-211.
328. V. N. Toporov, 1987, 28-30.
329. T. Lewicki, 1953; 130. i drugde.
330. L. A. Dinces, 1947, 76-79.
331. PVL, I, 15, 211.
332. V. V. Sedov, 1982, 144. i drugde.
333. L. A. Dinces 1947, B. A. Rыbakov, 1987, 89-92.
334. Isto; uporediti V. V. MilЬkov, 1981, 31.
335. Š. Bešlagić, 1982, 372-379.
336. Isto, 359-371.
337. Š. Bešlagić, 1982, 87, T. II/E-1; VIII/b-6.
338. Š. Bešlagić, 1962, 101, sl. 139, 140.
339. Š. Bešlagić, 1982; 104; na stubu iz Donje Zgošće spominje ss ban (Bosne) - M. Vego, 1970, broj 246.
340. T. Lewicki, 1955, 149.
341. Š. Bešlagić, 1954, 208-210, sl. 32-35.
342. I. Pančevski, 1993, 46-148.
343. N. Dudić, 1995,66,7. 98.
344. V. Marković, 1953.
345. V. N. Toporov, 1987.
346. J. Erdeljanović, 1922, 74-75.
347. S. Trojanović, 1982, 2-4.
348. Zakonik cara Stefana Dušana V, 1975 (član 25 u Atonskom rukopisu); II, 1981 (član 11 u Studeničkom rukopisu, član 21 u Hilandarskom, Hodoškom i Bistričkom rukopisu).
349. S. Trojanović, 1930, 54.
350. V. Čajkanović, 1941, 136-137.
351. Isto, 62, 31. drugde; Я. E. Borovskiй, 1982, 68-69, 99.
352. R. Iveković, 1991, 81-83 (Rgvede, I, 163: "Pohvala žrtvenom konju"); 162-163.
353. D.N. Kozak, 1993,59.
354. J. Kovačević, 1977, 122-123.
355. T. Đorđević, 1958, 143-146.
356. Isto, 147-148.
357. M. Filipović, 1958.
358. M. Ćorović-Ljubinković, 1959.
359. Justin (Popović), 1997, 23-27 (2 avgust).
360. Prema F. Cabrol - H. Leklercq, 1922, 632-647.
361. J. Nestorović, R. Nikolić, 1987, sa literaturom.
У раном средњем веку нема писаних извора о погребу Словена, па ни Срба. Спаљивање Словена није се сматрало необичним, па није ни описивано. Располаже се узгред забележеним податком са краја ВИ столећа да је Мусокије, владар једног словенског племена на доњем Дунаву, био пијан после даће коју је приредио брату.317 Савременици бележе њима стран обичај код Словена, да удовица почини самоубиство. Псеудо-Маврикије пише почетком ВИИ столећа: "... да већина њих смрт својих мужева сматра сопственом смрћу и својевољно се задављују..."318
Слично се понавља и у латинском извору из средине ВИИИ столећа, да жене Венеда, "најгорег" народа, из љубави за мужем врше самоубиство, да би се заједно спалили.319 Пошто су Северни Срби живели на граници према Германима, овај се податак могао односити и на њих. Самоубиство удовица се код разних словенских племена бележи и касније. Наравно, овај податак не треба схватити као правило, већ се он односи на старице или младе жене без деце. Оне су можда пратиле мужеве у рат, као што то Тацит пише за Германе.320 Та околност, природа брака код Словена и љубав Словена према слободи, давно забележена у грчким и латинским изворима, чини такав поступак сасвим разумљивим.
Знатно више података о словенском погребу оставили су арапски писци. Важни подаци о Србима сачувани су у делу Масудија (умро 956/7. године).321 Његови подаци потичу из 8. столећа, како се то може закључити по навођењу народа и племена која су доцније нестала - Лангобарда (Нукабарди), Авара (Аванџа), Дуљеба (Дулаба), итд. Није искључено да се Срби спомињу и у другим арапским изворима, али нису распознати због арапског начина писања.322 Наводим Масудијеве податке по преводима на руски и пољски језик, који су ми били доступни (у косим заградама су различита могућа читања по ауторима превода):
"Казао је Масуди: Словени су од потомака Мадаја /Мара/ сина Јафета, сина Нуха; њему припадају сва племена Словена и њему се приклањају у својим родословима. Обитавалишта су им под Козорогом (на северу), одакле се простиру на запад. Они окупљају различита племена, међу којима има ратничких, и она имају владаре. Неки од њих исповедају хришћанску веру на јакобитски /несторијански/ начин, неки немају писма, не потчињавају се законима; они су пагани и ништа не знају о законима. Од тих племена једно је имало раније у прошлости власт /над њима/, њиховог владара звали су Мађак /Махак, Махал, Бабак ?/, а само племе се звало Валинана /Ваљмана или Ваљјана/. Том племену у старини потчињаваху се остала словенска племена, јер /врховна/ власт је била његова и остали владари њему се потчињаваху. Затим следи племе Астрабрана /Астабвана, Астарана, Вастарана или Вастараја/, чији се владар у садашње време зове Саклаих /Саклаиђ, Садлаиђ, Сакла, Сакланђ/; још племе звано Дулаба /Дулана, Длавана, Дулаја/, њихов владар /у садашње време/ зове се Ванђ-Слава /Ванђ Алаф, Ванђ, Ванџелак, Васхла, Тала/. Затим племе звано Сарбин; то је племе грозно /својим противницима/ из разлога којих би спомињање било дугачко, по особинама, чије би излагање било опширно, и по одсуству закона код њих, коме би се покоравали /или: по њиховом непотчињавању никаквом народу; или у њиховој близини је држава, којој се они потчињавају/. Затим иде племе, именом Морава /нема речи: Затим до Марвана/ затим племе звано Харватин /Џарваник, Хазваш, Харвас, Харванин/; затим племе, звано Сасин /Хасин, Сасну (?)/ и племе по имену Хашанин /Хасабин, Ахсас/; затим племе, по имену Баранџабин /Баданхас/. Наше навођење имена неког владара тих племена уствари су имена позназа /обична/ за њихове владаре.
Племе које споменусмо под именом Сарбин, спаљује се у огњу, када им умре владар или старешина; они такође спаљују његовог јахаћег коња. Они имају обичај, сличан обичајима Индуса; то смо делимично помињали напред у овом делу, при опису планине Кабха и хазарске земље, када смо говорили, да се у хазарској земљи /код хазарског владара/ налазе Словени и Руси, и да се они спаљују на ломачама. То словенско племе и друга ближе се истоку и простиру се на запад".323
"Следеће племе се зове С(а)рбин. Они су народ окружен од Словена поштовањем из разлога, чије би излагање било дугачко, такође из особености, чије би објашњење било преопширно... /Људи из/ племена које споменули, звано С/а/рбин, спаљује се у огњу, када им умре владар или вођа, и спаљују /такође/ његовог /или: своје/ јахаће коње. Њихово поступање /у том погледу/ слично је поступању Индуса..." 324
Овај податак понавља Ибрахим ибн Јакуб: "Племе које споменусмо, што се назива Сернин /С(а)рбин/, спаљује се у огњу, када им умре вођа и спаљују своје јахаће коње. Њихов поступак је /у том погледу/ сличан поступању Индуса".325
Поред података да се Срби спаљују, укључујући вође, Масудијева белешка садржи и значајан податак да је српски погреб сличан индуском. То арапски писци бележе и за неке друге Словене. Поређење Срба са Индусима може се односити само на спаљивање умрлих, али и на друге обреде. У Индији будисти и брамаисти још од старе ере без прекида примењују спаљивање умрлих. Изгорели остаци покојника се обично не сахрањују, па гробова нема. Али у прошлости, па и данас, постоји сахрањивање у урнама и сахрањивање у хумкама. У Индији су погребни обреди до танчина разрађени, постоје разне школе и опширни описи.326 Овде ће бити изнети само они подаци који су занимљиви због поређења са погребом Срба у прошлости.
Агни (= огањ) је весник богова на земљи, који преноси жртве боговима, јер материјално не може да се пренесе. Зато се душа умрлог само спаљивањем може ослободити и придружити душама предака. Душе праведних иду Јами, а душе лоших Ниррити, небитисању. Душе сахрањених у земљу постају зли духови. Труднице, деца и божјаци не морају да се спаљују, јер су "чисти". Пре него што умре, самртник бира место сахране: на доброј земљи, одакле се воде сливају ка југу и западу, а теку на север и исток. По смрти покојника, ватра која је у то време горела на огњишту износи се из куће. Она је коришћена за паљење погребне ломаче. На покојника се пред спаљивање могу стављати разни предмети из домаћинства и жртвена храна. Спаљивање удовице је напуштено још у време Веда, али се сачувало симболично, као део обреда. Зато се повремено обнављало до новијег времена. Када се заврши спаљивање, следила је гозба и паљена је нова ватра у кући. У доба Веда уз гозбу је почињала игра и весеље. У доба сутри остаци покојника су могли да се ставе у урну или у завежљај од коже црне антилопе који се окачи на одређену врсту дрвета. Урна се сахрањује, или се кости сипају у реку, море. У погребном обреду понекад се појављује чамац, брод, мада често симболично. Може се подићи хумка и том приликом се обављају разне обредне радње.327 У хумку се ставља храна, а посуде које су коришћене потом се разбијају. Разбијене посуде коришћене за купање покојника и друге обреде, као и друго, могу се похранити у посебне јаме. Основа хумке се претходно чисти, посипа ситним каменом, пооре и посеје. Овакав погреб и сличне обреде примењивали су сви Индоевропљани, а увели су га по свој прилици Аријевци. За разлику од осталих Индоевропљана Европе, Словени су тај погреб и обреде задржали знатно дуже. Поред Словена, такав погребни обред сачували су и Балти до XИИ столећа.328
Арапски писци опширније описују погреб Руса, а у тим описима има занимљивих података о погребу Срба. Тако, Ибн Рустех и Ибн Фадлан бележе да се за умрле угледне Русе прави привремен гроб сличан кући, са кровом.329 Даље Ибн Фадлан пише (922. године) да обичне покојнике смештају у чамац у којем их спаљују. Моћник, кнез, спаљује се у лађи, заједно са женом која добровољно одлази у смрт пре спаљивања умрлог мужа (због сусрета са родитељима, са свим прецима, са мужем који је чека у врту са другим брачним паровима). На крају се на изгорелој ломачи наспе хумка и постави стуб са именом кнеза (писмо?). У руским земљама има и у овом веку "надгробника", дрвених стубова наткривених дрвеним кровом на две воде, под којим може бити икона.330
Једини словенски опис погреба сачуван је у Предању о прошлим временима.331 У њему се бележи да су Радимићи, Вјатићи, Северјани и Кривићи, као и други пагани, приређивали тризну покојнику, затим су га спаљивали, а остатке остављали у некој посуди на "стлп" поред пута. Овај опис погреба не подудара се са арапским описима погреба Руса. Поред тога, овакав погреб није потврђен ни археолошким ископавањем хумки поменутих руских племена.332 Додуше, код тих племена постоје кургани без остатака покојника, али су то ипак изузеци, а не правило. Зато се оправдано поставља питање на које време се односи овај податак, а чини се да би требало поставити питање и на кога се односи. Тумачење појма "тризна" још није сасвим усаглашено, али је појам "стлп" разјашњен. У Русији се "стлпом" називала мала зграда или кула, пирг. Најречитији је опис посете архиепископа Антонија цркви Свете Софије у Цариграду: да у њој стоје многи стлпови од црвеног мермера, лепо украшени, у којима су свете мошти.333 Нема сумње да је реч о саркофазима са поклопцима на две воде византијских царева, направљеним од порфира, који су стајали у цркви Свете Софије до крсташког освајања Цариграда. Према томе, под појмом "стлп" подразумевала се грађевина налик малој кући. Такве надгробне грађевине су познате у руским земљама од Средњег века до наших дана (сл. 210). Обично су имале врата, понекад мали прозор. Називају се домовина, срубец, жаљник.334 Значајно је да их има укопаних у земљу, али и оних дигнутих на стубове изнад раке. Приликом ископавања се наилазило на темеље таквих грађевина које су биле изнад кургана. У неким случајевима су у курганима кружне основе, са угљенисаним дрвеним темељњачама, нађени отисци стубова правоугаоне надземне грађевине (сл. 211).
О изгледу дрвених грађевина над громилама постоје поуздани археолошки подаци из касног средњег века, који се огледају на стећцима. Низ ових надгробних камених споменика XИВ - XВИ столећа, са простора између река Дрине и Босне, обликован је у виду дрвене зграде са приказаним зидовима и кровом (сл. 212).335 Много већи број стећака који се простиру у јужним крајевима, од Црне Горе (Пљевља - Никшић) до Западне Херцеговине (Имотски - Гламоч), изведен је у виду грађевине од стубова покривених кровом (сл. 214).336 На целом простору ширења стећака има их са кровом на две и четири воде. Осим стећака у виду зграда и сандука, постављених на камена постоља, постоје и неки изузетни облици. Тако има примера стећака у облику чамца (сл. 215).337 Посебно је занимљиво да се приликом ископавања гробаља под стећцима наишло на покојника сахрањеног у чамац (сл. 213).338 Поред тога, постоје и неки стећци XИВ-XВ столећа у виду стуба кружног или осмоугаоног пресека,339 са четвртастим врхом на којем може бити натпис са именом покојника (сл. 216). Они су несумњиво прављени по дрвеним узорима, што се види по украсу. Подизање таквог стуба владару, са његовим именом, неодољиво подсећа на Ибн Фадланов опис постављања стуба са именом кнеза, или стубова са приказаним лицем.340 На траг дрвеног стуба наишло се у средини громиле 6 у Врбнику. Понекад, изнад гроба прво може бити насута хумка, а потом се на њу стави стећак.341
Дакле, на громилама су првобитно стајали дрвени споменици, "стећци". Везу између громила ИВ-ИХ столећа и камених стећака (мраморова) ХИВ-ХВ столећа, успоставља громила 12. столећа из околине Сјенице.
На стећке у облику зграда подсећају руске домовине над гробовима. Таквих грађевина има и код Словена Бугарске.342 Оне могу бити у виду затворене зградице са прозором код којег се оставља храна, али их има и само са кровом на стубовима. Надгробне грађевине тог типа са малим отвором, нису познате код Срба.
До новог века врши се сахрањивање под старе стећке. У јужним крајевима, од Црне Горе преко Херцеговине до Книнске крајине и Лике, праве се надгробни споменици у виду сандука од камених плоча. На странама могу имати приказне стубове или аркаде, мада таквих споменика има и код разних других народа. У сливу Дрине још постоји обичај да се хумка над гробом огради даскама, па се у тако добијени рам наспе земља.343 Некада су такви рамови украшавани шарама или сликама предмета покојниковог заната.344
У руским народним причама има сачуваних успомена на стари начин погреба и нека давна времена (Баба Јага, Совиј, Сидор Карповић).345 Код Срба се таквим изучавањима мало ко бавио после Симе Тројановића и Веселина Чајкановића. Они су прикупили драгоцене податке из народних предања и обичаја, од којих ће неки бити овде наведени. Ретки истраживачи су громиле повезивали са Србима. Доказујући велику старину племена у Источној Херцеговини и Црној Гори, Јован Ердељановић је дошао до "вероватног закључка, да су те камене гомиле подизали Срби у доба пре примања хришћанства али за које време и после тога".346
Сима Тројановић је, поводом објављивања својих откопавања праисторијских хумки, скренуо пажњу на повеље српских владара XИВ столећа у којима се за одређивање међа користе погребне хумке под називима могила и гомила.347 То је било време када се још веровало у делотворност спаљивања тела, што се види из Законика цара Душана:348 "О врачарима који телеса мртвих пале и људе с враџбином ваде из гроба те их сажижу, оно село које то учини да плати вражду, а ако би поп на то дошао да му се одузме поповство". Очигледно, случајева спаљивања мртвих је још било у XИВ столећу, али вероватно изузетно, онда када се мислило да неки покојник угрожава село.
Занимљиво је да су још крајем прошлог столећа праисторијске хумке биле веома добро сачуване. С. Тројановић бележи да су урне са њиховог врха разбијене, јер се пастири на њима играју. То показује да су хумке као гробови поштоване све до наших дана. Описујући обреде са посмртном ватром, С. Тројановић наводи да се у "целом српству" при повратку са гробља покојниковој кући перу руке, или се умива, а жар се додирне, или баци преко рамена.349 Осим тога, кад неко умре, ватра у кући се гасила, а за купање мртваца ложила се друга, испред куће; жар од те ватре се није уносио у кућу, а негде се бацао у воду. Одећа покојника се може бацати у ватру. И данас у сливу Дрине постоји обичај да се одећа покојника обеси на гране поред потока, јер душа лакше одлази низ воду.
Веселин Чајкановић је претпоставио могућност да је српском богу мртвих чињен култ и на гомилама, па томе у прилог наводи податке Ст. Десића:350 "По народном мишљењу стари су безвјерци... гомиле дизали и на њима се Богу молили... Народ држи да су ово старе богомоље, гдје се народ скупљао и по свом закону Богу молио. Ту би приносили и жртве и куда би се дим повијао на ту би се страну и окретали при молитви". Крајем прошлог столећа Ст. Десић је забележио и да се у то време на тим гомилама крштавају деца која су рођена изван брака, од родитеља које црква није венчала.
Слику о српском погребу у раном средњем веку попуњавају топоними уз налазишта са громилама (сл. 217). Пошто топоними нису истраживани на терену, биће наведени само неки примери са секција. Тако низ топонима указује на спаљивање - Палеж (Горња Лијеска, Раковац, Ресановци, Повлен, Невесиње), Жар, Изгореница (Островица), Пожари (Невесиње), Паљевина (Љутићи, Тара), Гариште (Столац). Више назива указује на места где су вршени обреди - Требичина, Требић, Трбушче (Закмур), планина Требава и на њој Тријебни пут (Добој - Модрича), а затим и Вуков Гај (Буковица), Гајићи (Чечава код Теслића), Сплетена липа (Требава), Русеница (Островица). Топоними као што су Ступ (Закмур), Ступина (Невесиње), Стубица (Повлен), Балвануша (Требава), Болован Камен (Островица) указују на нека дрвена или камена обележја. Понекад се у близини налази Игриште (Лакат, Корита, Требава) и Збориште (планина Тара).
Својим распоредом на тлу бивше Југославије (према секцијама размере 1:50.000), ови топоними обухватају област простирања громила (сл. 227). Топоними Палеж, Паљевина, Паљике и слични, груписани су од слива Јужне и Велике Мораве до Прокупља; одговарајућих топонима (Пожар) има и даље на исток, у Крајишту према Струми. На југу се простиру до правца Врање - Пива - Велебит, као и између реке Крке и острва Пашмана. На северу се спуштају до равнице уз Саву. Топоними као што су Коњска глава, Кобиља глава и слични, јављају се на истом или нешто ширем подручју: на југу до правца Пчиња - Скадарско језеро - Јадранско море, на истоку до развођа између Јужне Мораве и Тимока према Струми и Арчару, на северу до Дунава и ретко преко Саве, а на западу до Покупља, али их има у северозападној Словенији, око Толмина. Овакав распоред управо на подручју громила и српског језика, не може бити случајан. Свакако да се ови топоними не могу приписивати само Србима, али њихов распоред сведочи сам за себе, нарочито околност да их нема у сливу Вардара или даље у Бугарској. Занимљиво је да ових топонима нема око неких важнијих рановизантијских епископских седишта, као што су била она у Београду, Нишу, Скадру, или код Приштине, Требиња, Метковића, Сплита, итд.
Међу називима који сведоче о старим веровањима, најбројнији се односе на коња - Коњска глава (Раковац, Требава, Плавно код Книна), Кобиља глава (Корита), Врана глава (Калиновик), Враничев врх (Црљивица), Коњски бријег (Цимеше), Копито (Горња Петровца), Коњско (Зубци), Врањак. Више пута се у близини налазишта громила налази Црни врх (Горња Лијеска, Корита, Купирово), Црна гора (Лакат), Црни камен (Островица), или Алина стена и Бели брег (Јабука), а громиле су испод Дебелог брда (Купирово), или у Добром пољу, а не у Љутом пољу (планина Тара). Занимљиво је да се "Палеж" и слични називи, где су вероватно спаљивани покојници, по правилу налазе на западној страни од громила. На северо-источној страни су називи "Коњска глава" и слични.
Ови топоними несумњиво указују на веома стара аријевска схватања.351 О великој улози коња у космогонији Аријеваца сведоче и Ргведе и Упанишаде.352 Од делова коња је начињен свет; глава је зора, копита су тло, ржање су муње, итд (за успешно поређење ових података са нашим топонимима потребна су заокружена научна истраживања, којих још увек нема). Владар на самрти је жртвовањем коња, својој души отварао врата космоса, односно сједињења са божанством. Забележено је да се Срби спаљују са коњима, али громиле о томе не пружају никакве податке. У области Галиције има у време Пшеворске културе гробова спаљених покојника са ратничким обележјима и налазима мамуза.353 У ВИ-ИХ столећу са коњем се сахрањују Авари и народи који су са њима живели, као и други номади.354 Подаци из позног средњег века показују да је коњ, као и оружје, код Срба био повезан са схватањем власти: краљ Драгутин је са краљевством над Србима, брату Милутину предао свог коња и оружје, а Законик цара Душана прописује да се коњ и оружје умрлог властелина дају цару.355 У време турске и аустријске окупације владара у том праву наслеђују епископи.356 Несумњиво, корен таквог права је у схватању да равноправни човек може бити само ратник са коњем и оружјем. Дакле, топоними везани за коња нису случајно у близини спомен гробаља са громилама.
Ови примери показују колико се још богатих података може наћи на терену, те да топоними као Палеж или Коњска глава могу указивати на близину гробаља са громилама и њихов положај.
Како се може расудити на основу приказане грађе, тек предстоји проучавање српских погребних обичаја из средњег века, па се могу очекивати многа занимљива открића. Иако су ископавања громила тек почела, могу се сагледати основни делови погребног обреда. Они пре свега произилазе из археолошких података који се могу успешно поредити са другом грађом и подацима из писаних извора о старом погребу Словена, Индуса и уопште Индоевропљана.
Поступци приликом спаљивања покојника за сада се могу раздвојити на три дела: оне који се одвијају у и око куће умрлог, оне извођене приликом подизања громила и оне непознатог места одржавања (прилог 1).
Остаје отворено питање поступка са могућим остацима изгорелих костију покојника. У гробљима која се могу издвојити као српска, на северу, има и громила у којима су нађене изгореле кости, изгледа увек стављене негде над громилу. Можда је те остатке сачувао случај, а мождаје то био утицај погребних обичаја других Словена, што треба да покажу будућа обимнија ископавања. Можда је пепео покојника сипан у реке или вртаче, или је негде излаган времену. Гозба или тризна се могла одвијати на посебном месту у селу. На то указује појам "трзан", који се односи на средишње место близу извора, у неким селима Босне.357
Када се буду предузела свеобухватна археолошка истраживања громила, као и проучавања предања, обичаја, обредних радњи, топонимије Срба, као и других Словена, претпостављен погреб код Срба у раном средњем веку биће свакако потпуније објашњен. За сада је очигледно да се Срби разликују погребом од осталих Јужних Словена у раном средњем веку, а да су блиски Западним, а онда и Источним Словенима. За сада многа питања тих веза остају отворена.
Посебно значење громилама и погребним обредима, даје један хагиографски текст, који је уочила Мирјана Ћоровић - Љубинковић.358 Реч је о открићу и преносу моштију Светог Стефана Првомученика, ученика апостола Павла, 415. године. Свети Гамалил је на свом имању у близини Јерусалима сахранио у за себе припремљеној гробници - Стефана Првомученика, Никодина и свог сина Авива. Пошто је прошло време прогона хришћана, Свети Гамалил се јавио у сну једном свештенику, са жељом да им се откопају мошти. Свештеник, у договору са архиепископом, спремио се да откопа мали тумул - брежуљчић, сматрајући да су светитељи тамо сахрањени. Међутим, Свети Гамалил се јавио неком иноку, и рече му: "Иди и кажи Лукијану презвитеру да се не мучи копањем на том брежуљчићу, јер ми тамо не лежимо; него нека нас тражи крај шуме, са јужне стране, тамо смо сахрањени; а на оном брежуљчићу нас су полагали да нас сахране, и над нама по старом обичају творили плач; и за сведочанство тог плача учињеног над нама, насут је тај брежуљчић."359 По преводу М. Ћоровић-Љубинковић,360 исти податак гласи: "Узалуд ће те се трудити да копате тај тумул, ми више нисмо тамо, ми смо сахрањени на другом месту, док су над нама плакали по обичају старих, и док су дизали на том месту тумул као сведочанство одржаних погребних свечаности у нашу част. " Затим на том брежуљчићу би подигнута црква у коју су положене мошти светитеља.
Дакле, у првом столећу обављени су погребни обреди вероватно за четири особе на истом месту, на коме је, после скоро четири столећа, преостала хумка од камена; на њој је подигнута црква. Подизање цркве на тумулу примењивало се и код нас. То су цркве апостола Павла и Петра у Расу,361 цркве у околини Требиња362 итд. Првобитно, ова хумка је вероватно била у виду некаквог споменика, који је могао имати камено постоље са неком грађевином, у коју се могао привремено положити покојник. Овај податак је важан, јер указује да громиле могу бити само сведочанство погребног обреда, а и да покојници нису спаљени, већ можда негде у близини сахрањени. Громила откривена код Сјенице, несумњиво подигнута сахрањеном покојнику (тешко је замислити да се неко спаљује 50 километара далеко од епископског седишта, 300 година после завршеног покрштавања), показује да су Срби у XII столећу подизали обредне споменике умрлом, који се данас препознају као громиле. Није искључено да је тако било и у старијој прошлости, да су покојници и у раном средњем веку сахрањивани, па и као хришћани, а да су им подизани обредни споменици - громиле.
Када се буду предузела свеобухватна археолошка истраживања громила, као и проучавања предања, обичаја, обредних радњи, топонимије Срба, као и других Словена, претпостављен погреб код Срба у раном средњем веку биће свакако потпуније објашњен. За сада је очигледно да се Срби разликују погребном од осталих Јужних Словена у раном средњем веку, а да су блиски Западним, а онда и Источним Словенима. За сада многа питања тих веза остају отворена.
Napomene:
315. R. B. Pandeй, 1990, 200-201, 283-284.
316. Redak nalaz takvog štita objavio je E. Šuld iz Velikog Radena - prema Die Slawen, 294, sl. 143a.
317. Teofilakt Simokata, Istorija, VI 9, VIINJ I, 116.
318. Pseudo-Mavrikije, Strategikon, 5, 273, VIINJ, I 132.
319. Sveti Vonifacije, Pisma, 73, prema H. Zoll-Adamikowa, 1975, 282-283.
320. Tacitova Germanija, 46, prevod i komentar V. Čajkanovića, 34.
321. Masudi, Zlatni lugovi, glava XXXIV.
322. Prema T. Lewicki, 1955, 151-152, uporediti i A. Я. Garkavi, 1870, 166.
323. A.Я.Garkavi, 1870, 135-137, 160-169.
324. T. Lewicki, 1955, 151.
325. Isto.
326. R. B. Pandeй, 1990, 190-218, 279-285.
327. Isto, 209-211.
328. V. N. Toporov, 1987, 28-30.
329. T. Lewicki, 1953; 130. i drugde.
330. L. A. Dinces, 1947, 76-79.
331. PVL, I, 15, 211.
332. V. V. Sedov, 1982, 144. i drugde.
333. L. A. Dinces 1947, B. A. Rыbakov, 1987, 89-92.
334. Isto; uporediti V. V. MilЬkov, 1981, 31.
335. Š. Bešlagić, 1982, 372-379.
336. Isto, 359-371.
337. Š. Bešlagić, 1982, 87, T. II/E-1; VIII/b-6.
338. Š. Bešlagić, 1962, 101, sl. 139, 140.
339. Š. Bešlagić, 1982; 104; na stubu iz Donje Zgošće spominje ss ban (Bosne) - M. Vego, 1970, broj 246.
340. T. Lewicki, 1955, 149.
341. Š. Bešlagić, 1954, 208-210, sl. 32-35.
342. I. Pančevski, 1993, 46-148.
343. N. Dudić, 1995,66,7. 98.
344. V. Marković, 1953.
345. V. N. Toporov, 1987.
346. J. Erdeljanović, 1922, 74-75.
347. S. Trojanović, 1982, 2-4.
348. Zakonik cara Stefana Dušana V, 1975 (član 25 u Atonskom rukopisu); II, 1981 (član 11 u Studeničkom rukopisu, član 21 u Hilandarskom, Hodoškom i Bistričkom rukopisu).
349. S. Trojanović, 1930, 54.
350. V. Čajkanović, 1941, 136-137.
351. Isto, 62, 31. drugde; Я. E. Borovskiй, 1982, 68-69, 99.
352. R. Iveković, 1991, 81-83 (Rgvede, I, 163: "Pohvala žrtvenom konju"); 162-163.
353. D.N. Kozak, 1993,59.
354. J. Kovačević, 1977, 122-123.
355. T. Đorđević, 1958, 143-146.
356. Isto, 147-148.
357. M. Filipović, 1958.
358. M. Ćorović-Ljubinković, 1959.
359. Justin (Popović), 1997, 23-27 (2 avgust).
360. Prema F. Cabrol - H. Leklercq, 1922, 632-647.
361. J. Nestorović, R. Nikolić, 1987, sa literaturom.
= preuzeto: izvor
Нема коментара:
Постави коментар