ИНТЕРВЈУ: ЏОН ПИЛЏЕР, ратни репортер
Шта повезује НАТО бомбардовање и грчку кризу
Као и данас у Грчкој, немачка економска моћ одиграла је главну улогу у распарчавању Југославије – подстичући Хрватску да се отцепи
Светски познати ратни репортер и документариста левичарске оријентације Џон Пилџер (75) успео је да протеклих дана опет узбурка јавност у Великој Британији. По свему судећи, нови лидер Лабуристичке партије Џереми Корбин (66) нашао се на тапету критичара, овог пута због позивања на Пилџеров чланак о злочинима на Косову. Политички противници ископали су епизоду из 2004. када је на седници парламента Корбин јавно похвалио текст Џона Пилџера у којем осуђује интервенцију НАТО-а на СР Југославију. У „инкриминишућем” чланку Пилџер је писао о ненадокнадивом броју изгубљених живота које је однела „хуманитарна” мисија на Косову под патронатом НАТО-а и САД „уз свесрдну помоћ Велике Британије”.
На наше питање да ли бомбардовање Југославије можда има заједничких тачака са недавним догађајима у Украјини или Грчкој, или са другим такозваним хуманитарним ратовима’ који су се одигравали у Авганистану, Ираку, Либији и другим земљама, Џон Пилџер каже:
„Постоји заједничка тема моћи која повезује те епизоде. Незаконити напад НАТО-а на Југославију био је удар на сам концепт суверене и економске независности у једном, по америчком и ЕУ рецепту скројеном, ’глобалном’ свету. Нешто слично, само у различитој форми, представља и тренутни напад на Грчку – бомбе не падају на Атину, али агресија има сличне циљеве. Исто важи и за санкције наметнуте Ирану. Независност у било ком облику не може се толерисати. Југославија је представљала другу врсту независности – конфузна у пост-Титово време, али независна. ’Тајни’ додатак споразуму у Рамбујеу је то јасно показао.”
Рамбујеовски споразум је такође био против суверености?
Милошевићу је било наређено да пристане на комплетну војну и економску окупацију земље, или да буде бомбардован. То је био један мафијашки ултиматум. Као и данас у Грчкој, немачка економска моћ одиграла је главну улогу у распарчавању Југославије – подстичући Хрватску да се отцепи. У Украјини, пуч који су организовали САД, НАТО и ЕУ одиграва се по сличним правилима. Оно што је тим силама најнеподношљивије јесте независност Русије. Под Јељцином, Русија је била вазал. Под Путином она је поново независна. Још горе, Русија демонстрира своју независност склапајући савезе који доводе у питање хегемонију САД. Поменули сте Либију. Либијски „злочин” била је независност коју јој је Гадафијев режим годинама омогућавао. Гадафи је постајао све попустљивији, а задржао је ту независност... Напад НАТО-а на Либију и агресија према независној Сирији помогле су да се створи ултимативна „претња” – Исламска држава, дар пропагандних лажи које су се касније и оствариле. Оно што нам све ово говори јесте да највећа сила на свету пати од суштинског недостатка поуздања; њена доминација је доведена у питање. Обратите пажњу на све учесталију пропаганду која у Кини види „претњу”. Опасност по све нас требало би да је очигледна.
Ваш филм „Рат који не видите” говори нам о активној улози коју медији имају у промовисању рата. Можете ли нам рећи нешто више о медијском ратном хушкању пре и током НАТО бомбардовања Југославије?
НАТО бомбардовање оправдавано је тиме да су Срби спроводили „геноцид” над припадницима албанске народности у сецесионистичкој покрајини Косово. Дејвид Шефер, амерички амбасадор са специјалним задужењем за ратне злочине, изјавио је да је можда чак „225.000 албанских мушкараца између 14 и 59 година” било побијено. Тони Блер призивао је представе о холокаусту и „духу Другог светског рата”. Све је то било још појачано у медијима и ретко кад довођено у питање од стране новинара. Кад је НАТО бомбардовање окончано, међународне екипе спустиле су се на Косово да ексхумирају тај „холокауст”. ФБИ није успео да пронађе ниједну масовну гробницу, и вратили су се одакле су дошли. Шпански форензички тим прошао је исто, а његов вођа бесно је осуо паљбу на рачун „семантичких пируета ратне пропагандне машине”. Годину дана касније Дел Понтин трибунал објавио је коначни број мртвих на Косову: 2.788. То је био укупан број убијених бораца са обе стране, и Срба и Рома које је побила Ослободилачка војска Косова. Није било геноцида на Косову. Оптужба за „холокауст” била је лаж; НАТО напад био је заснован на превари. Тим лажима легитимност су дали медији – као што је непостојеће оружје за масовно уништење Садама Хусеина постало медијска лаж која је у смрт одвела читав милион људи.
Написали сте да је Грчка постала колонија и да је евро колонијална валута. Такође сте веома давно написали да империја не очекује ништа мање сем да јој се комплетно преда суверенитет других земаља. Како гледате на данашњу ситуацију у Грчкој и притисак Европске уније?
Грчка је пример како спољне силе намећу своју вољу насупрот вољи народа. Грчка је данас у суштини колонија центара финансијске моћи у Европи. Изнад свега, Грчка представља издају наводно левичарске владе, која је учинила супротно од онога што је Грчки народ захтевао од ње. То је најважнија лекција Грчке. Сириза се промовисала као „радикална” странка. Није била ништа налик томе; то је типично за политичке странке укорењене у добростојећој средњој класи, окупљене око једног истакнутог лидера. Оне су, за припаднике радничке класе, политички непријатељ изнутра. Британска Лабуристичка странка, аустралијска Лабуристичка странка, скоро све социјалдемократске странке у Европи мање или више одговарају том опису. Оне нису „левичарске”; оне заступају интересе естаблишмента док тврде нешто сасвим друго и заговарају принципе тог позајмљеног „идентитета”. Како се ваш критички став према медијима одразио на ваш новинарски и режисерски рад?
Либералне медијске организације преосетљиве су на критику; сувише тога су уложиле у сопствену слику о себи као бастионима слободне мисли и непријатељима цензуре. Једно време сам сарађивао са римским „Манифестом” – часописом са гордом радикалном прошлошћу. Кад сам написао чланак о Обами током његове изборне кампање, указујући на то да не заслужује толику оданост либералних медија, мој рад је одбијен и речено ми је „Морамо му дати шансу”. То је чиста цензура. Нешто слично догодило се и са осталим либералним листовима – нарочито у погледу Украјине. „Њујорк тајмс”, „Вашингтон пост”, „Гардијан” настојали су свим силама да порекну чињеницу да је Украјина жртва америчког државног удара. За њих се хладни рат никад није завршио и проблем је био само руска агресија. Моји чланци, који су заступали друкчије гледиште, нису били добродошли. С позитивне стране, интернет је отворио приступ публици о којој нисам ни сањао; никада нисам имао више читалаца.
Активно сте учествовали у одбрани Џулијана Асанжа и Едварда Сноудена. Шта нам ситуација у којој се тренутно налазе говори о структурама моћи у свету?
Живимо у свету где информације о нама никад нису биле доступније и подложније злоупотреби. Едвард Сноуден је то раскринкао, као што су Џулијен Асанж и „Викиликс” раскринкали лажи и ратно хушкање „наших” влада. Они су хероји нашег времена. Раскринкали су америчке епске злочине у Авганистану и Ираку: убиства десетине хиљада цивила, која су покушали да заташкају, као и амерички презир према суверенитету и међународном праву, што се јасно види у дипломатским депешама које су процуриле.
Нема коментара:
Постави коментар