ИНТЕРВЈУ: ДЕЈАН СТОЈИЉКОВИЋ, писац
Добрица je боље прошао код Басаре, него Басара код мене
У тој једној песми, кроз шаку стихова, Том Вејтс успева да каже више него многи прозаисти кроз читаве томове књига, то је напросто мајсторска моћ приповедања
(Фото лична архива)
У новој књизи приповедака Дејана Стојиљковића „Кишни пси” („Лагуна”) названој по чувеном албуму и песми Тома Вејтса, у препознатљивом маниру аутора, фантастични оквир искоришћен је за тематизовање односа добра и зла, живота и смрти, стварности и надстварног, чак и књижевности и квази-књижевности. Препознајемо ту јунаке Стојиљковићеве прозе: официра Немању Лукића (лик из романа „Константиново раскршће”), црнорукце, писца Иву Андрића, ликове вампира, затим древне паганске култове, над којима се надвија апокалиптична атмосфера последњих времена. Позоришна верзија Стојиљковићевог романа „Дуге ноћи црне заставе” отворила је недавно смедеревски позоришни фестивал „Театар у тврђави”.
Како се речи песама Тома Вејтса огледају у световима ваших прича?
Постоји тај „вејтсовски сплин” како га је дефинисао Александар Благојевић, преводилац Вејтсових песама на српски, и он се огледа у томе да Вејтс у већини својих песама у ствари приповеда. Чувена нумера „Downtown Train”, рецимо, у ствари је прича о човеку који је заљубљен у девојку коју сваке вечери види у метроу, он не зна ко је она, не зна јој чак ни име, али свеједно, то је предивна минијатура о танкој лини између стварног и могућег, живота и маште, о томе како смо крхка бића која робују жељама и сновима. Тај тип из метроа се никад неће усудити да приђе жени коју воли и ту је сва величина и трагика те немогуће љубави где он на крају каже: „Сви моји снови обрушавају се попут кише...” У тој једној песми, кроз шаку стихова, Вејтс успева да каже више него многи прозаисти кроз читаве томове књига, то је напросто мајсторска моћ приповедања, и ја сам кроз своје приче покушао да ухватим бар делић тог „сплина”. Читаоци нека пресуде да ли сам успео.
Данило Киш у вашој прози први пут се појављује као убица вампира или се он заправо обрачунава са пороцима учмале књижевне чаршије?
Инспирација за ту причу била је Кишова борба са оним делом чаршије која га је својевремено оптужила да је плагијатор. Он је ту борбу водио на начин који оличава исконску суперхеројштину. Наспрам себе је имао масу крвопија, а он сам је био наоружан знањем и иронијом оштром попут самурајског мача.
Како сте дошли на идеју да једног нашег познатог писца и угледног колумнисту прикажете као студента?
Читајући његове романе. У ствари, применио сам сличан поступак који он користи у својој прози. Тако у Басариним романима Добрица Ћосић левитира над Београдом, а у мојој новели Басара носи чварке газда Јефти, вампирском јатаку. Ценим да је Добрица ипак боље прошао код Басаре, него што је Басара прошао код мене.
Kритичари се хране туђим стваралаштвом као што се вампири хране туђом крвљу. И уместо да тумаче књижевно дело, они често тумаче његовог аутора, трудећи се да се, као прави стрвинари, не загрцну од сирове џигерице…Друга врста су библиотекари…, каже ваш јунак Киш. Ако „књижевни радници” посао отаљавају механички, како по вашем мишљењу, може да изгледа освежена књижевна сцена?
Не бих знао шта су то тачно „књижевни радници”, али добар део радника у српским културним институцијама је углавном на та места доведен страначком комбинаториком, па самим тим и не чуди да је маса њих некомепентна и полуписмена. Прокрстарио сам Србијом промовишући своје књиге и нагледао се и наслушао свега и свачега, просто је невероватно шта све обитава по библиотекама и центрима културе. Књижевна сцена је већ освежена тако што је у њу на мала врата ушао тржишни капитализам. Некима се то свиђа, некима не. Мени лично одговара, јер за разлику од већине колега, живим од продаје својих књига.
У причи „Кишни пси” Србија блиске будућности је гетоизирана војна хунтица, престоница је из Београда премештена у Ниш, док се у Грчкој и даље налази хеленска опредељеност да се живот настави упркос општој апокалипси. Да ли је то ваш омаж Сиризи, ономе што су Грци покушали да обнове у Европи?
Та прича је написана, објављена и преведена на грчки много пре него што се појавила Сириза, тако да нема никаквог омажа, само здраве прекогниције једног писца. Мада, не мораш бити много паметан да би схватио да живимо у предворју апокалипсе. Политика ме не занима, свеједно ми је ко је на власти у Грчкој, левичари или лилипутанци. То што се њима сад догађа је њихов проблем, ми бисмо требали да гледамо своја посла и бавимо се нашим проблемима. Дао Бог, па их имамо напретек.
Мислите ли иначе да је уметност стрипа унела неопходну свежину „у смрад стереотипа, прежваканих фраза и општих места” наше културе?
На западу свакако јесте. Неки од највећих приповедача данашњице су стрип-аутори, поменућу Алана Мура и Била Вотерсона, два аутентична генија. Стрип је нарочито освежио безидејну кинематографију, тако да сад велики редитељи, попут Кенета Бране, Кристофера Нолана или Сема Мендеса, режирају филмове који су адаптације стрипова. А ти филмови нису пука забава, некад је било незамисливо да глумац добије Оскара за улогу стрип-негативца, као што је то пошло за руком покојном Хиту Леџеру, али ствари су се промениле. Погледајте само Нетфликсову серију „Дардевил”, то није тек прича о слепом дечаку који постаје суперхерој и ноћу млати криминалце, то је мрачна химна о борби добра и зла, готово шекспировска када је у питању поставка радње, ликови, њихова унутрашња борба... Код нас се, ипак, неће ништа променити у догледно време јер се стрип и даље доживљава као треш уметност са киоска. На томе можемо у доброј мери бити захвални доминантној затуцаној струји међу српским књижевним критичарима и теоретичарима.
Како видите живот вашег романа „Дуге ноћи и црне заставе” у позоришту, после смедеревске премијере, да ли су редитељ и глумци оправдали ваша очекивања?
Од самог почетка сам био свестан да је позориште другачији медиј и да ће се представа доста разликовати од романа па нисам имао нереална очекивања. И даље мислим да је веома тешко од једног таквог епског, акционог дела направити представу. Једноставно није писано тако. Има изузетних глумачких остварења у представи, Влада Милојевић је бриљантан као Милан Топлица, Марјан Тодоровић је моћно одиграо Бајазита, док је минијатура Александра Михаиловића који глуми разочараног и сатрвеног Марка Краљевића просто генијална.
Нема коментара:
Постави коментар