Две песме / Ђуро МАРИЧИЋ

ШЕВИНА ПЈЕСМА ОБМАНЕ

 

Аутор Маричић

Из траве,

Прије него ми гнијездо нађу,

И угрозе моје птиће,

Ја прхнем у висину,

Као тане.

У плаву небеску лађу,

И проспем пјесму материну,

Кап бунила с неба кане,

Па свако створење,

Живо биће,

Ужива у опојној дражи

И не помишља на птиће,

Већ оком у небу мене тражи.

Намјеник,

Очаран сунцем и небом

И мојом малом сићушном точком,

Пјесмом која из ње точи,

Не окреће се за јастребом,

Не тражи моја дјетешца сива.

Опијен чаром постојања,

Љепотом среће и живота,

Заборави да има очи,

Несвјесно свој наум мијења:

Глад што га мори и знатижеља

Од опсјене му сасвим јења,

Он изгуби се и ужива,

А ја сам тад само

Мати и глас,

Чаробна пјесма,

Птићима спас!

               

 БЕРБА ЗВИЈЕЗДА

У крошњи неба

Јагоде звијезда зрију,

Чува их витез мјесец

 Од  крађе и зала свију.

Сву ноћ оне трепере,

Мали грумени злата,

И нико их не бере

До раног јутарњег сата.

А онда дође сунце

И лако, као од шале,

Побере златне јагоде,

Нестану звјездице мале.

     = извор: из рукописа песника: Ђуро МАРИЧИЋ