УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

Укупно приказа странице

уторак, 25. август 2015.

Самоубиство Самосталне радикалне странке / Светислав Стефановић

Самоубиство Самосталне радикалне странке
Република, 18. 08. 1920.

Било је то пре двадесет година када је један неморалан лични режим, бољи, уосталом, од данашњег, што није овако вешто крио своју немо­ралност, покушао да своју немогућу владавину продужи и осигура од сваког изненађења од доле. Изненађења су била допуштена и скоро редовна појава од горе. Не могући ипак одолевати опозицији скоро целог народа, режим је прибегао старом опробаном средству, који данашњи режим тако обилато и издашно употребљава: ком­промитовати у очима народа његове главне вође, за што је најбољи и најбржи пут: деморалисати их. Да би се срушила опозиција радикала лич­ном режиму, требало је главне вође, ако не и целу странку, компромитовати, деморалисати. Наклоности за то било је, богме, доста и у вођама и у странци, којој је дуга опозиција била досадила и која је већ хтела једном да влада. Тежња личног режима и тежња вођа Радикалне странке, неморал личног режима и поремећен морал извесних радикалних вођа, сусрели су се.
И тако је дошло до познате, фаталне фузије радикала с напредњацима, која је почетак свега хаоса који је настао у унутрашњем политичком животу Србије, и који се, само још фатално појачан, продужио и наставља и у Југославији. Тада поремећени критеријуми политичког морала нису се никако више вратили у своје једино могуће исправно стање. Политичке трансакције, све до најниже врсте, од тада су стална појава, то ће рећи стална хронична болест нашег политичког живота, која је тим тежа и гора што дуже траје.
Цела једна група нарочито млађих радикалних интелектуалаца, па и људи из народа који нису слепо ишли за својим брадатим вођом, није хтела примити компромис с напредњацима. Она је, инстинктивно, осетила да је тај компромис у најдубљој основи својој неморалан, и она је претпоставила да се отцепи од странке него да уће у компромис. Тако су постали Самостални радикали, или млађи радикали - који су стварно били све млађи људи, а хтели остати самостални за разлику од фузионисаних радикала.
Но у томе је можда почетак трагедије Самосталних радикала као странке: отцепивши се од радикала, они се нису довољно отцепили, одвојивши се они се нису довољно одвојили. Они нису отишли до једне нове политичке оријентације; нису смели да се до­вољно одвоје од радикалне традиције, већ и зато не што су својим одвајањем задобили, скоро преко ноћ, велику масу, једно време несум­њиво већи део Радикалне странке уза се. Та маса их је држала везане, ако не за радикалне вође а оно за радикални народ. И борба се углавном окретала не у борбу за политичке принципе, него у борбу против вођа Радикалне странке. Зато су у нову странку појурили брзо и сви они којима је политички рачун био рушење радикалних идола. Странка је све више добијала облик једне партијске организације наперене против личности г. Пашића. И то је пок. Скерлић, у свом великом говору на, ако се не варам, последњој Земаљској конференцији бивше Самосталне радикалне странке, нагласио, тражећи један шири, позитивнији програм, једно демократисање целе странке.
На жалост, Самостална радикална странка није ишла у правцу еволуције, него у  правцу дегенерације. Стекавши брзо и на лак начин масе на­родне уза се, она је још брже и лакше, скоро неочекивано, дошла и да влада земљом, и владајући под рђавим, недовољно одређеним, и сигурно ни мало не демократским режимима, она се заразила влашћу, компромитовала неуспесима и рђавим пословима - и дегенерисала се, ево, у невероватно кратком времену дотле да је способна била не за једну привремену фузију с једном ноторно реакционарном странком, него за једно стапање у нову странку са двема реакционарним странкама и са неким сумњивим "демократским" елементима аустријског менталитета.
Самостална радикална странка више не постоји; она је бивша. Они људи који, обмањујући свет, хоће и сада то да тврде врше једну одвратну обману. Она није више самостална јер се неразлучно везала са другим двема странкама. Она није радикална ни демократска, јер садржи у себи либерале и напредњаке који су били огорчени противници радикала, а који никад не могу бити демократи, као што вук никад не може бити јагње, нити један зеленаш пријатељ народа. Самостална радикална странка не постоји јер је овом фузијом извршила над собом самоубиство, јер је пресекла корен из кога је изникла, грану за коју се ухватила.
И као што су, приликом радикално-напредњачке фузије, сви млађи, некомпромитовани, честитији елементи Радикалне странке инстиктивно осетили, као своју моралну дужност, да устану против фузије ма и по цену отцепљења од вођа и странке, тако и данас сви млађи, честитији, некомпромитовани елементи Самосталних радикала имају моралну дужност да не приме ову нову фузију коју су, уосталом, вође странке извршиле без консултовања народа, него да се одвоје од странке, односио од њених вођа. Жалосно искуство Самосталне радикалне странке показује да то одвајање не сме бити лабаво као први пут, него мора бити што енергичније, у правцу еволуције, у правцу прогреса, у правцу праве демократије којој је република прва етапа и први постулат. Одвајање је то тим лакше што у правцу републиканског демократизма сасвим природно еволуирају сви честити, некомпромитовани, млађи елементи целе генерације наше нове интелигенције.

Као што су радикали фузијом с напредњацима завршила са својим радикализмом, и могу сада да трају само као реакционарне слуге једног рђавог режима, тако су самостални радикали својом фузијом с либералима и напредњацима завршили своју политичку каријеру, и могу трајати само као конкуренти радикалима у служби једног рђавог режима. Име демократа које они себи узимају тако је исто једна горка иронија на политички морал, као и име које носи Радикална странка.

___________
     = извор: Светислав Стефановић  СТАРИМ ИЛИ НОВИМ ПУТЕВИМА ОДАБРАНИ ПОЛИТИЧКИ СПИСИ  (1899-1943) . - Приредио / Предраг Пузић. - Артпринт, Нови сад, 2006. - стр. 108- 110

Нема коментара:

Популарни постови