ШЕВИНА ПЈЕСМА ОБМАНЕ
 |
| Аутор Маричић |
Из траве,
Прије него ми гнијездо нађу,
И угрозе моје птиће,
Ја прхнем у висину,
Као тане.
У плаву небеску лађу,
И проспем пјесму материну,
Кап бунила с неба кане,
Па свако створење,
Живо биће,
Ужива у опојној дражи
И не помишља на птиће,
Већ оком у небу мене тражи.
Намјеник,
Очаран сунцем и небом
И мојом малом сићушном точком,
Пјесмом која из ње точи,
Не окреће се за јастребом,
Не тражи моја дјетешца сива.
Опијен чаром постојања,
Љепотом среће и живота,
Заборави да има очи,
Несвјесно свој наум мијења:
Глад што га мори и знатижеља
Од опсјене му сасвим јења,
Он изгуби се и ужива,
А ја сам тад само
Мати и глас,
Чаробна пјесма,
Птићима спас!
БЕРБА
ЗВИЈЕЗДА
У крошњи неба
Јагоде звијезда зрију,
Чува их витез мјесец
Од
крађе и зала свију.
Сву ноћ оне трепере,
Мали грумени злата,
И нико их не бере
До раног јутарњег сата.
А онда дође сунце
А онда дође сунце
И лако, као од шале,
Побере златне јагоде,
Нестану звјездице мале.
= извор: из рукописа песника: Ђуро МАРИЧИЋ
