 |
| Небо: Бранка Веддер |
(...)
(Из Афоризама Леонарда Да Винчија)
О, ти који спаваш, шта је сан? Сан је сличан смрти. - Зашто, дакле, не ствараш дело због кога би поосле смрети личио на некога ко је сасвим жив, уместо да живећи у сну постајеш сличан тужним мртвацима.
Сиромашан је онај који много ствари жели.
Међу глупима постоји извесна секта названа хипокритима који стално настоје да обману и себе и друге, али више друге него себ, али уистину, они обмањују више себе него ли друге.
Ништа нас не обмањује толико колико наш суд.
Пријатеља прихвати тајно, а хвали га јавно.
Шта мислиш, човече, о својој врсти? Јеси ли тако мудар као што држиш? Јесу ли то ствари који људи треба да чине?
Пламен разара све што је софистичко, то јест што је обмана; остаје само истина, то је злато...
_____________
 |
| Исто |
= извор: извод из необјављених бележница (крај 1973.)
Ови афоризми су исписани уз следећи одломак:
...Шта ли раде ове ноћи, кога ли љубе? (девојке које сам једном волео). Да ли се спомену каткад мог имена које су заљубљено изговарале под високим дрверћем покрај Пека, Дунава и Дрине, и на дивним чаробним брежуљцима?
Или су ме заборавиле заувек, као душманина, као једну од оних безбројних досадних јесењих киша? Да ли су живе, да ли су срећне, или и из њихових судбина дува неки страшни ветар судбине, неописвом снагом бескрајне туге, греха и патње?
Кад би пролазили Кнез Михаиловом улицом у белим влашким зубунима, као влашки кнежеви (мој пријатељ сликар М. и ја), свет се окретао за нама, као да смо банули из неке покрајинске средњевековне бајке...
Били смо у белом, контраст свему око нас, љупки и тихи, као прави занесењаци уметности, чедни као грлице... Опчињени ренесансом... обновом... (14.XI 1973)
