УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

Укупно приказа странице

петак, 31. јул 2015.

ИЗ КЊИГЕ „ДРЕВНА ПАМЕТАРНИЦА ЗЕМЉЕ И НАРОДА МОРАВА – САКРИВЕНА ИСТОРИЈА СРБА“ – Други том (Два одломка)

Мирослав ДИМИТРИЈЕВИЋ

Уместо увода: Општи приступ
(Први одломак)

       Паметарница Моравске Србије, земље и народа Мораве је нераздвојиви део опште србске* паметарнице, јер на простору Параћинско-јагодинске котлине и дуж тока Велике Мораве до ушћа у Дунав, живот древних Протосрба се одвијао још у најстаријим периодима цивилизације, о чему нам сведоче бројни налази и локалитети из свих цивилизацијских периода и врло бројни историјски записи.
       Овде ћемо говорити о тајној, забрањеној, непознатој, мало познатој, прећуткиваној или заборављеној историји народа Морава.
-----------
   *  Реч Срби и у присвојном придеву пишемо са словом – Б – србски, србска, србско, јер ми смо Срби, а не Српи. И мој професор Раја Павловић, најбољи студент чувеног и највећег  лингвисте Александра Белића, нам је говорио: тамо где језичка промена, једначење по звучности, као у нашем случају, мења смисао, значење и суштину речи – онда се она не врши. Тога се држимо и надаље. И још зато што правило каже да када је властита именица корен изведене речи, онда се она задржава у оригиналном облику, тј. не мења се, у изведеној речи, као што су Србкиња, Србство, србски - изведене речи од имена (властите именице) СРБ.
    „Није страшно што Срби пишу српским језиком, а не србским, ако знају шта пишу тим језиком и какве и чије симболе (и у какве сврхе) користе. Али страшно је ако тога нису свесни, па им се сутра деси да се ћирилица потпуно укине, а везе са нашим коренима потпуно затру.
    У том случају неће бити изненађење да за пола века, или век, на Балкану живи мало племе српа, унијата, који пишу Гајевом латиницом и своје корене траже у Загребу, Бечу и Ватикану“ (Немања С. Мрђеновић, извор: srbski.weebly.com ). И сам реформатор србског језика Вук Караџић је овај придев писао са словом –Б: Србска граматика, Србски речник...
----------
     Писаћемо о древном србском граду на Јухору,  по постанку старијем од Троје и Вавилона, говорићемо потом о Тројан граду на Великој Морави и о култу цара и бога Тројана, о култу бога Бака у околини Параћина, о праисторијском граду Ђерђелину и култу бога Ђурђа, о Аполоновом светилишту код Параћина, неутврђене локације,  упркос постојећим доказима - вотивним плочама. Занимљиво је и штиво о србско-ромејском цару Јустинијану Првом, његовим градитељским подухватима у овом делу Србије, затим и о бројним праисторијским србским локалитетима који се и поред свих материјалних доказа из дубоке србске праисторије, упорно прећуткују. Устаљена је пракса савремених археолога и историчара да се  и најмањем новчићу, случајно пронађеном на овом терену, а да није припадао древним Србима, пише навелико и нашироко, само да би се забашурили бројни праисторијски докази србског порекла. А колико нам је у знању, археологија се не бави само предметима, већ целокупним контекстом историјске приче одређеног временског периода. Такође, вређа здрав разум сваког нормалног човека, а посебно познаваоце праве, истините србске историје – и ноторне неистине „званичне историјске науке“ да су сви други народи и племена овде постојали, становали и градили, пролазили и војевали, само Срба нигде није било. Та накарадна историјска конструкција, Србима не да дубље историјско време, и то на њиховој првобитној родној земљи, од 6-7. века Христове ере.
      То су само неки од разлога што смо се прихватили овог посла. Желимо да читаоцима, пре свега, покажемо раскошну праисторијску културу и цивилизацију древних Срба и Мораваца, који никада до краја, ни у најтежим животним и историјским условима, нису напуштали своју колевку поддунавску Србију, Мораву и „Рајско седморечје“. Океан србског народа у праисторији простирао се и на три суседна континента, и на њима створио и  држао четири србска светска царства којима су владали цареви: Арије Србинда, Нино Белић, Сербо Макеридовић и Александар Велики Карановић.                                                                      



**

Уместо закључка у књизи „Древна паметарница народа и земље Морава – сакривена историја Срба“ – други том
(Други одломак)

ВЕЛИЧАНСТВЕНА ПРАИСТОРИЈА СРБА И СРБСКОГ НАРОДА  МОРАВА
ИЛИ КАКО УПОКОЈИТИ АЖДАЈКИЊУ СРБОЖДЕРКУ

     О величанственој србској праисторији „званична историјска наука“, њени епигони и чувари већ три века уназад не желе ни да разговарају, јер се, према  њиховом тврђењу, име Срби нигде не спомиње у праисторијским писаним документима и да о Србима нема помена пре седмог века Христове ере. За „званичну науку“ једини темељни документ о Србима је спис Константина Порфирогенита ДАИ „О управљању империјом“, где се Срби наводно први пут званично спомињу под својим именом. Међутим, и тај једини документ „званичне историје“ јесте безочан фалсификат, што је научно и доказано.У 17. веку дописивањем списа цара Константина Порфирогенита, који наводно потиче из 10.  века, србску праисторију су једноставно избрисали. Постоји спис “О церемонијама и о темама”, али не, како се већ три века тврди и спис “О народима”. Порфирогенит је био владар и није се бавио историјом, и као историографа га не помиње ни један византијски писац. Али од 17. века устаљена је пракса, да се многи антички списи цензуришу или  преправљају. А шта је био повод измишљања и дописивања Порфирогенитовог списа? Рад Мавра Орбина, врло образованог католичког свештеника који је написао чувено дело “Краљевство Словена”, штампано 1601. године у Пезару. Орбини је приликом писања овог дела цитирао велики број истинитих античких историјских извора, тако да је ово  дело за историју Срба било од прворазредног научног значаја. Хрватски католички свештеници су га, на жалост, тужили Ватикану, наводећи податак да је врло много значаја дао Србима, чак 246 страница, а Хрвате је једва поменуо. Због тога га је Ватикан изопштио из католичког реда, а његову књигу „Краљевство Словена“ забранио. А онда, као „утук на утук“, десет година касније, 1611. у Лиону, у Француској, појављује се спис под ауторским именом цара Порфирогенита, а који су у ствари писали хрватски фратри. Они су направили нечувени фалсификат, горки компот од историје, помешали имена и датуме, и пласирали спис у којем се помињу неки Словени, са назнаком да су они само племе које је у седмом веку дошло на Балкан. Тај су спис промовисали као новооткривен, тврдећи да га је Цар Порфирогенит наводно написао да би свом сину Роману дао упутство како да влада царевином. Али у тим упутствима нема готово ничега, осим неких безначајних описа церемонија. Главнину дела, због којег је спис и фалсификован, чини посебан одељак “О народима”, са фалсификованим подацима. Научну важност и „значај“ том делу први је придао извесни Јоанес Лукиус (вероватно покатоличени Србин - Јован Лукић-прим. М.Д.) из Трогира, Далматинац, у другој половини 17. века. У време такозваног Илирског покрета овом „делу“ је дата још снажнија подршка од стране хрватске и католичке интелигенције.     Наводни Константинов спис је приказиван као ново откриће и главни, а затим временом је постао и једини историјски извор за најранију историју Срба. После католичких свештеника и несрећног Јоаниса,  овај спис фалсификују и многи други, а према својим политичким потребама и освајачким амбицијама, а нарочито после Берлинског конгреса. И са таквим исконструисаним и лажним историјским документом, данашњи „званични историчари“ излазе у научну јавност и даље тврдећи да се пре Порфирогенитовог списа име Србин ама баш нигде не спомиње у праисторији, код праисторијских извора и  писаца. Што је најжалосније, Србска црква подржала је овај спис, и тако се одрекла шест векова своје црквене и народне историје. У такву „званичну и академски важећу историју Срба“, наравно, више нико не верује, чак ни ђаци основци, али се нажалост та неистина и лажна историјска конструкција, сада већ налик на „мантру“, и даље води као „званична наука“ и предаје на свим катедрама. 
     А истинита историја Срба располаже обиљем података, где се србско име спомиње у најстаријим писаним документима на свету, и ми ћемо овде, само у најкраћем и најсажетијем облику, навести оне најважније изворе, који све до почетка 17. века уопште нису били спорни за светску начуну јавност, која је знала, писала и говорила о томе да су Срби „народ квочка“, да је то „свет књиге“, „да је ту „источник писмености“, почетак металургије, рударства и индустрије и „колевка белог човека“ данашњег  - европеида.


НАЈСТАРИЈИ ПОМЕН СРБСКОГ ИМЕНА У ВЕДАМА

     Најстарији писани траг о Србима налазимо у светим књигама Ведама. У Рг веди, у осмој химни (РВ 8. 32. 2) помињу се лична имена Србинда и КуСурбинда,  али у овим књигама налазимо и име Сербх, као и мноштво других речи, србофоног порекла и значења, а посебно у географским називима места у Индији, пописаних у „Географском атласу Индије“, који су сачинили британски научници после колонизовања овог потконтинента. Називи места србског порекла и србофоног изговора у Индији су многобројни, али рећићемо само неколико: Срба, Сорбана, Сербанија, Морава, Тимок, Млава, Рамна гора, Ковиље, Мала бара, Бела зора, Град, Кос, Царево, Драва,  Сербистан, Котор, Србељ, Прамен, Сеја, Борје, Чарнигор, Лугоња, Лакат, Сивоња... И на хиљаде других сличних или истоветних речи. Аустријски санскритолог Валтер Вист тврди да је Србинда владар Срба, најбољи Србин. И у савременом србском језику имамо израз - Србенда.
   И једно божанство у ведским књигама се назива Србенда. Помињу се и речи Сурија, Сурбија, а односе се на србског бога Сунце, кога су ведски Срби веома поштовали. Реч Србин се спомиње и код древних Аријаца у Малој Азији. У древном граду С(т)рбину, на реци Србици пронађен је камени обелиск, на коме поред осталог пише: Срби ће проливати крв бранећи ово место”.

И ХРВАТИ ПРИЗНАЈУ ПРВОБИТНОСТ
СРБСКОГ ИМЕНА
     Чак и савремени хрватски историографи признају да је србско име старије од хрватског:Istočni Arijci, stanovnici Serbatije su se prema vedskom sanskrtu nazivali Sarasvati.... “... живели су уsjevernoj Indiji, uz rijeku Sarasvati, oko 3750. godine prije Krista.“/1
      Исти аутор,  такође, тврди: “Prva država prvobitnih Arijanaca ili Arijaca… prostirala se na zapadu od Sredozemnog mora do na istoku 3180 kilometara duge granice, rijeke Ind u Indiji. Na sjeveru je staroiranska država dosezala obale Crnog mora, a na jugu do Omanskog i Perzijskog zaljeva. Ukupno je zauzimala pet milijuna kvad­ratnih kilometara…”. Дакле медски Аријци, праисторијски Срби  Сербатије, у Индији су имали и град Сарасвати. И светски историчари признају србски идентитет  - Сарасвати и повезују га са праисторијским Србима.

СЕРБУЛИ ИЗ АСУРБАНИПАЛОВЕ БИБЛИОТЕКЕ

     Др Јован Деретић проналази србско име и у Месопотамији, на глиненој плочици из царске Асурбанипалове библиотеке у Ниниви. Плочица потиче 1900 година пре Христа и везана је за име Нина Белића, вође првог краљевског похода из Европе. Тамо на сумерском пише: “УР Нина сар Сербула”, “Господар Нино цар Срба или Србије”. Срби се помињу и у старом Египту. У другом глиненом документу из Асурбанипалове библиотеке пише: „Патеси Сирбурла“. Патеси или патеши су били управници појединих области у Вавилонији, а виспатеши су  васпитачи (врло велика сличност), баш како су се звали и у србској Медији и Персији.
САРБАНИСИ ИЗ МИСИРА (ЕГИПТА)

    У Мисиру, у Египту, гарда фараона Рамзеса Другог била је састављена од Срба и она му је омогућила победу у бици код Кадеша, против Хетита. Ту битку је опевао песник мисирски, Пантаур. Он за њих каже Сарбаниси - срца борбенога. Али име Срб налази се и у многим топонимима, именима градова, река језера. Херодот говори о Србовском језеру. То је залив на Средоземљу где пустињски ветар набаца песак који се задржи на површини воде, па се тешко прави разлика између чврстог тла и језера. Према Херодоту ту је у  јуришу налетео неки одред србске коњице и утопио се, па је језеро по Србима добило тај назив.


НА ГЛИНЕНОЈ ПЛОЧИ ИЗ РУМУНИЈЕ – СРБСКО ПИСМО И ЈЕЗИК

     Совјетски археолози половином 20. века пронашли су у Тефтарији (Румунија) глинену плочицу, коју су убицирали у 5700 године пре нове ере.Плочица је ношена око врата и била је знак промене ауторитета у локалној или широј заједници јер је на њој писало: “Ђеде, син твога сина хоће државу“. Архаичном србском азбуком, дакле србским писмом, на србском језику исписане су речи, којим се тражи наследство трона или примат у држави или друштвеној заједници древних Срба у србској Дачији. Прва отаџбина Срба помиње се у списима и као Свето седморечје, предео између седам река: Дунав, Драва, Сава, Дрина, Морава, Тамиш и Тиса. У Библији света земља Медија-Србска зове се Хавила, земаљски рај Седморечја, на старом Хелму (Балкану). Центар је био у околини данашњег Београда, на простору где су сада Винча и Бањица.  Археолошко налазиште у Бањици је много богатије него у Винчи, и ту је нађено више писама него у Винчи, али се у време Титове владавине ту изградила болница и локалитет од пресудног историјског значаја за Србе  је затрпан. (Слична ситуација се догодила и у нишкој Медијани, када је по наредби  Јосипа броза тај локалитет избетониран и на њему подигнути објекти друге намене. А Меди и Медија су били најразвијенији народ и држава, а Ниш – Ниса  један од најстаријих градова на свету – примедба-М.Д.).
    Винко Прибојевић, професор теологије са Хвара,  деловао је с почетка 16. века, тврди да је Аристетел потпуно Србин. Аристотел је пореклом из србске државе Македоније, коју су на ниво светске славе дигли Филип и Александар Карановић. Био је лекар у граду Стигару и матерњи језик му је био – србски. Код краља Филипа био је један од 12 учитеља у посебној Школи за принчеве у Нијази, коју је похађао и сам Александар Велики, цар светског србског царства, проглашен за трећег бога Бака.


СРБСКО ИМЕ КОД ХРОНИЧАРА СТАРОГ И НОВОГ ВЕКА

    „Аполоније Александријски, који је живео око 240. год. пре Христа, пописује србска племена: Себкре, Србе, Облиће (Обилиће?),  Себрениће који су живили у Брегији (данашња Србија) и састављали су део државе Пријамове; имали су и град тог имена Себрене Kebrene. Пеонини Peones — доводе своје порекло од Себкрићи Cрбићи — имали су и градове тог имена. Они су тако прозвани од свог родоначелника, Пона или Пеона. Један део овог племена србског народа звао је сe Србопани Siropaones или Србогосподари, које је живело у Троји и у дан. европској Рашки, око Ибра или Марице“. /2
    ''У западној Азији су живели Срби и Брђани-Србобрђани"."Срби су имали у Малој Азији велико царство (око 70. год пре Христа), чији се цар звао Облак“. (Страбон)
    ''У кинеским хроникама се помиње србско царство Сирбирија, и њихови краљеви, Бане, Јанче, Ранко, а посебно србски цар Танчо са својих 5 синова".(Милош С. Милојевић).     "...Јазиги и Роксолани су Сармати, а Срби су такође Сармати". (Клаудије Птоломеј). Карл фон Зеде: "Прво и опште име Словена је било Сербли“. Калај: "По испитивањима најбољих научника сви словенски народи су се у прастаро доба називали Србима, а Словени и Анти су били само огранци ове породице". "Срб није ништа друго него Сармат, скраћено и преокренуто".(Јан Добровски) Карион, Ј.: "Од имена Сармати је настало име Сарбат, заменом слова“. Бошар каже: Медију данас, већим делом, зову Серван (2 .
I. IV. XXXIII). Ово ''Серван'' читајте - Сербан. Медијски краљ, који је освојио Асирију, звао се Сарбак. Код Диодора са Сикеле стоји ''Арбак'', без почетног слова С (110.II.459). Други грчки писци помињу овога краља као ''Киаксарес''? Његов четврти наследник зове се Сарбиан, а код Диодора ''Арбианес'', опет без почетног слова 'сима'. Ова два имена медијских владара, судећи према њиховом облику, делују као лична имена, пре него титуле. У каснијим временима ми налазимо код партских и персијских царева титуле ''Сарбараза''. Такву титулу је имао, чак у седмом веку н.е. цар Хозрое, ''Chosroes Persarum rех Sarbaraza'' (149.I.721). Неће бити да је Диодор изоставио почетно слово 'сима' у овим именима, него је то учињено цензуром или нечијом грешком. То нијe једини случај преправке српског имена, него је то стална пракса при издавању дела античких писаца. То је толико постало ''нормално'' на Западу, да су те преправке чак потписивали. Приликом издања дела Диона Касиуса, (видети под бројем 175), инспектор париске Академије Е. Грос, скида почетно слово С са српског имена и уместо Сардеји, како је било код Диона, оставља Ардеји. Он ту преправку потписује и на дну странице даје следеће објашњење. Е. Gros: ''Дајем текст онакав какав је код Рајмара, изузев Сардијон који сам ја заменио са Ардијон.''(175.I.259)./ 3
      Многи историчари (А. Буе, С. Робер, М. Грант) и филолози (Фик, Шлајхер, Џајлс), за Србе (Словене) кажу да су староседеоци Европе, а Добровски, да је србински језик најстарији „словенски“ језик са највише корена. Срби су једини европски народ који има посвећење или култ хероја, који су божански пореклом или то постају са задатом речи: Само је бог изнад аманета тврдог, јер, задата реч (иза које стоји одлука) има обредну вредност посвећења.
      По дефиницији, јунаштво је свесна спремност на жртву и духовна објава те спремности. Отуда, култ хероја како су Срби звали сваког покојника, стоји у директној вези са јуначком певанијом, семантички истородне аријском павана, певање, певанија или пет животних дахова који се састају у грленој чакри, где добијају могућност преласка у духовну раван!
     Средином петог века пре Христа, Херодот је у својој „Историји“ исписао србска племена Сербала и Серобана и на територији Скита (Русије), и за ова племена каже да су у великом поштовању околних племена. Херодот је, такође  тврдио да су „Трачани (Рашани) највећи народ на свету, после Индуса“, а ти Херодотови Срби су живели на Балкану. Херодотову тврдњу подупире и Страбон, а „Минхенска хроника“, писана 750. године, у оригиналу дословце тврди:
        „Срби представљају тако велико царство (регнум)  да су из њих произашли  сви словенски народи“. Византијски хроничар Халкохондило у свом делу „О Турској“ дотиче се и Срба и за њих  тврди:
         „Срби – Трибали народ најстарији и највећи, поуздано знам“.
         Ову његову реченицу  др Олга Луковић Пјановић делимично је употребила  за назив своје обимне студије „Срби-народ најстарији“, која се сматра ремек-делом из области праисторије, језика и културе Срба.
        „Срби су остали Срби кроз миленијуме. Веровање Срба, њихова садашња православна вера највише се поклапа са рашанским схватањем загробног живота и „царства небескога“, што се код Срба спомиње и у народној песми“.  „На основу тога закључујемо да Срби спадају у најстарије народе у историји“, тврди др Реља Новаковић, /4

„ПРАВИ ЗНАЧАЈ ИМЕНА СРБ“
(По  Милошу С. Милојевићу)

       „Што се нac самих тиче, и покрај неумрле славе и непобитне и скоро једине вредности г.Шафарика у оној ствари, скромно наводимо: да нам се чини да су његови разлози доста једнострани, да као такви и не потпуни и ако су му сва тумачења основана на истини и правој и темељњој науци, — ипак нису подпуна, потпуно исцрпљена и свестрано објасњена. Ово нарочито излази у речи Срб, Серб, без да је се имало погледа и на друге произношаје код садањих славен. разних, а некада бивших чистих и само србских племена и Срба, као укупног и једног братског срп: народа. Тако нису узалудни изговори једног и истог имена народњег: Срб, Србин, Серб Сербин, Србљин, Сербљин, Сарб, Сарбин, Сирб,Сирбин, Серс, Серсин, Сораб, Сорб, Сјабр, Сјабрин, Сибр, Сибрин, Себр, Себрин, Сурб, Сурбин и т.д.

      Свако то име једног и истог некада само србског, а сада свију славен. племена, народа, има и своје узроке зашто се тако произноси и изговара. Ниједна једина речица, ни један једини звук и глас у сваког народа, није постао без узрока, који је само њему својствен, а не ком другом и којој другој речци. Што је који народ у језику богатији, то он и има више, чинећих, се једнаких речи, које се чине да једно и исто означавају, а кад се добро проучи, онда излази сасвим другчије. Тако греше они који држе: да је онај језик богатији, који једном речју означава више предмета. Тиме се показује само слабост и неподпуност тог језика, као и слаба и нејачка, управо недоносна, створна сила тога народа…“/ 5

ПРАИСТОРИЈСКА ГЕОГРАФИЈА
СА СРБСКИМ НАЗИВИМА
ГРАДОВА, СЕЛА, РЕКА, ЈЕЗЕРА...

     Пошто се само лаж доказује, а истина се једноставно показује, и ми ћемо овде само показати један број србских топонима и хидронима на простору Европе и Азије, али и на родном Балкану, колевци србској, које је помно пописао Милош С. Милојевић, али и други историографи нашег времена. Реч Срб налазимо у најразличитијим облицима:


ГРАДОВИ И МЕСТА СА СРБСКИМ НАЗИВИМА:

    Сараба и sinus Sarabicus у Индији код Птоломеја; према обичном начину читања Сабара; Sarbacum у Сарматији европској;  Сарбана у Индији;  Сарбане у Месопотамији такође код Птоломеја и на Т. Пејт.; Сарбане у Мигдонији, (Mygdonien) код Ам. Марцелина;  Sarbanissa на Понту; Sarmalia у Галицији;   Саварабатис земља у Индији код Птоломеја; Serbetium, Servittium у Доњој Панонији на Таб. Пејт., у Итин. Ант. и код Равенског; Serbinum, такође код Птоломеја; Сермиле у Македонији код Херодота, Тук. и других; Серпа у Хиспанији у Итин. Ант; Sirbitum у Етиопији; Sirpium у Италији на Таб. Пејт. и код Рав; Sorabile на Сардинији у Итин. Ант., код Птол., и Рав.; Sorba у Карнији код Рав.; Sorbiodunum у Британији у Ит. Ант. и на новчићима; Sorpara, Soroba у Кападокији код Птол. и на Таб. Пејт.; Сорва у Арменији на Таб. Пејт.; Sorviodurum у Винделицији; Суруба у Сарматији ас. код Птол. и др; Срб село у личкој регији, такође у Арадском округу; Serba село у Хуњадској жупанији; Serbija село у Зарандерској жупанији; Serbaska село у Крашовској жупанији; Serbeli властела у Загребачкој жупанији; Serben село у Liefl. Kr. Venden; Serbešt село у Бихарској жупанији; Сербљани село у две Банал-регије;  Сербовец село у Берегер жупанији; Серфо, Серфанто острво и место на северозападу од Сифанто;  Серпеиск; Серпухов град у Русији; Sierpe (уместо Срб'ц) град у војводству Plock; Sirb село у Марморској жупанији, такође у Бихарској жупанији, као и у Зарандерској жупанији; Сирби село у Бихарској жупанији и у Сатмарској жупанији; Сирбова село у Темишварској жупанији;  Sorbygdens област намесника у Јужној Шведској Göteborglän;  Сорви уместо Срби острво код Мореа; Срби, Србец села у Чешкој; Србац, Србазан, Србце, Србеи, Србиа села у Бугарској; Србија у Босни;  Србица град у Македонији;  Zerbst (Србиште) град у Немачкој...  
      
РЕКЕ И ЈЕЗЕРА СА СРБСКИМ НАЗИВИМА:

     Сабрина, Сарва у Британији код Тацита и Рав.; Сарабус у Индији код Птол. притока Ганга;  Саравус, Саруба, Sarvix у Галији потврђено на карти Т. Пејт, у Итин. Ант., код Аусон. и Рав., Сараватес, Сербес у Mauriciji caes код Птол.;
Сермиус у Тракији у Акт. С. Алекс.;
Sirbes у Ликији; Sirbonis, Сербонис језеро у Египту код Херодота, Страбона, Птол. и др.; Зиоберес, Зиобрис, степска река у Партији (Parthien) код Куртиуса; Сарабат у Малој Азији; Сарп водопад на реци Glommenelf у Норвешкој,; Сербе, Сарпа река у Астрахану, у земљи старих Сирбен Плинија и Птоломеја; Сарвиз у жупанијама Штулвајсенбурга и Толнера; Сербиша, Сервиша у Персији; Серпенка (Серпејка), у Русији; Sierpcenica у Војводству Plock;  Серви, Севри у Битинији;  Србец, Сорбед у Тирингену;
Србица у Србији; Сребуша долина и река у жупанији Торда; Заб, Зарб више река у Персији; Зербис или Зервис у Месопотамији и многа друга.



СРБСКО ИМЕ НА РОДНОМ БАЛКАНУ
(Према попису Ђуре Даничића)

     Србани - име села у Истри; Србац - место на утоку Врбаса у Саву; Србанин - презиме, или надимак становника села Ловске у пакрачком округу; Србарија - име насеља у старој србској држави; Србар - наесље у Истри, забележено још у 13. веку; Србарица - место у бујском котару, у Истри; Србат - презиме у околини Бедне у хрватском Загорју; Србавци - место у старој српској држави; Србера - име локве у Истри; Србица - село у старој србској држави; Србија земља;Србија - име града у старој србској држави; Србина - место у Црној Гори; Србин Ками - село у Црној Гори;Србиновић - презиме у Лици; Србинов Луг - име пределу; Србињак - заселак у Истри; Србиште - име увале на острву Сестрњу у задарском котару – Србишче; Србљани - географско име у Истри и једног места у Босни; Срб - село у доњолапском котару у Хрватској; Срб - у средњем веку главно место унске жупе, која се простирала око врела уне до утока Унца; Срб - брдо код места Срб. Срботина - име села у фочанском котару у Босни; Србица - село у скопљанском пашалуку од 300 кућа; између којих су око 40 хришћанске, а остале су закона турскога, али говоре србски; Срб - припадник народа и место у Лици; Срба - женско личио име; Србан - врста биљке; Србац - врста траве; Србадија, Србаљски, Србаљство - исто што и Српство; Србачица - име биљке; Србекања - аугментатив од Србин; Србељ – Србљи; Србен - мушко име; Србенда - аугментатив од Срб; Србендић - презиме, или надимак једног сакупљачн народмих песама; Србеница парица - накит девојачки у Србкиња; Србешчица – биљка,  Србетка - презиме или надимак; Србезан,Србезна, Србезно - слободан, независан, јак; Србичка - придев од Србица;Србијанац, Србијанка,  Србијански, Србин, Србинство – Србство; Србињ – Србин; Србити - цинити некога Србином; Срблија – Србија; Србљачки - сто припада Србљацима; Србљак – Срб; Србљак - србска црквена књига, у којој је сабрана служба и житија србских светац; Србљанин - човек из Срба у Лици; Србљење – србити; Србљи – србски; Србљин - Срб, Србаљ, Србин; Србљи - исто што и србска земља; Србљин – презиме; Србљин - име биљке; Србо - хипокористик од Србин. Србобран - име места у Бачкој; Срборит - врста лепила за кров, сложеница од Србо, да се покаже, да је производ србски, а не туђи; Србословенски - исто што и србски; Србовање - именица од србовати; Србовати - живети па српски начин; Србовлах - село у крајинском округу у Србији; Србождер - велики непријатељ Срба; Србуља - стара србска црквена књига, руком писана и штампана, у којој језик није помешан с руским; Србуљица - деминутив од Србуља; Србадија - Серборум натио; генс Серби; Србекања - аугментатив од Срб; Србињаски; Србљак - народна поезија...


СРБИ НА АНТИЧКИМ ГЕОГРАФСКИМ КАРТАМА

     „Плиније Старији (1.столеће после Христа ) сачувао је многе топониме везане за Србе и њихова насеља. Тако он на Балканском полуострву проналази место Сербинум (Serbbinum) у Панонији... као и Серретес (Serretes) и Осерриатес (Oserriates) на Сави... Па ипак, Плиније је, поред места Сербинос у Панонији документовао сличне топониме у Закавказју (Сервии) као и Месопотамији. Плиније нам је оставио и сазнање о постојању србског града на Криму (Сарбацон) као и о насељу Серберион – у које се налазило на ушћу Дона у Азовско море.Сазнања Плинија и Птоломеја коришћена су при изради Ортелијусове карте Паноније и Илирика из 1590. године.
     Помпоније Мела: Читаво столеће пре Птоломеја драгоцене податке о географском положају Срба у прикавкаском басену оставио је Помпоније Мела, римски географ, који је 43. године после Христа написао дело у три књиге под називом ''Опис земље''. Ово дело нам доноси сазнања далеко старија од самог Меле и у њему се, поред осталог, на источном црноморском приморју наводе, поред осталих и племена племе Серри. Овим именом се на много места означавају управо Срби. На овом простору још је Херодот одређену планину назвао Монте Серрорум (или, у слободном преводу, Србска планина) а она би се могла лоцирати као данашња планина Балкан. ...Помпоније Мела помиње и насеље Сербинос/ Сервинос у Панонији. Занимљиво је да племе Серра, Серба многи истраживачи смештају између северозападног Кавказа и источне обале Азовског мора што у потпуности одговара Плинијевом географском смештању Срба које наводи као Серби, Серреи.
Дакле, подаци које су навели Помпоније Мела у ''Опису земље'' и Плиније Старији у делу ''Историја природе'', а оба аутора су живела и стварала у 1. столећу после Христа, доводе нас до сазнања да су Срби били на просторима Балканског полуострва и шире још пре Христа!
     Александријски географ Клаудије Птоломеј доноси још богатије картографске приказе србских насеобина. Стварајући своју карту света средином 2. столећа после Христа, Птоломеј на својој мапи, на територији Балканског полуострва, наводи топониме несумњиво србског порекла. Тако се недалеко од данашњег Сиска налази Сербинум (Serbinum), на картама Римског царства назван и Сервитиум (Servitium). Шире гледано, Птоломеј именом налази Србе (Сербои) у области Кавказа, а тај податак потврђују и други картографи пре њега (Помпоније Мела и Плиније Старији). Јужно од простора данашње Србије и Балканског полутотока, Птоломеј бележи у Мауретанији близу маолазијског града Цезареје србски град Сербетос - Сербетис. О овом месту писали су Милош Милојевић, Сима Лукин – Лазић и Олга Пјановић који су дошли до закључка да су Срби са ових простора северне Африке прешли на Иберско, Апенинско и Балканско полуострво. Недалеко од овог града налази се познато Сербонијско језеро о коме нам податке остављају Херодот и Диодор Сицилијски. Описи ове двојице писаца су истоветни – језеро је дугуљастог облика с тиме што Диодор наглашава да је дубина језера ''чудновата''. За ово језеро Птоломеј као да није знао.Птоломеј бележи на својој карти на обалама југоисточног Црног мора град Србицу (Серрбанисса). 
Појтингерова мапа: Ова мапа света је копија једног римског итинерара из 3. века после Христа. Ова мапа је дужине 7 метара и доноси нам податак да се око данашњег Скадра (Албанија) налазило насеље Понс Сервили... На Појтингеровој мапи још је видљиво насеље Венденис на данашњем Косову и Метохији који, заједно са Понс Сервили, данас сведочи о раном постојању Срба тамо где их данас има све мање.

    Србској историји и, посебно, србским историчарима, предстоји једно велико прочишћење како би напокон испливала права историја Срба на видело и била стављена под окриље институција. Као што смо у овом раду видели, за тако нешто дефинитивно има материјала и потребе“(Подвукао – М.Д.)./ 6


НАРОД МОРАВА ПОСТОЈИ ОД ПРАИСТОРИЈЕ ДО ДАНАС

    Владајуће историјско мишљење, и поред свих наведених доказа и аргумената, чињеница и извора, података и цитата, (а све их не можемо ни навести у овом закључку-поговору,  јер такав подухват захтевао би  више томова књига) дакле званична историја, ипак, и поред свег проверљивог и доказног научног материјала, не признаје србско име пре 612. године Христове ере.    
     Званична наука још мање признаје народ Морава, чије историјско постојање је, такође, научно доказљиво и доказано. Једноставно народ Морава не постоји за званичну историографију. Упркос бројним праисторијским изворима који помињу народ Морава, упркос географским  именима река, планина, села и градова, краљевства и царстава, епископија и архонтија која носе име – Морава, а простиру се широм сељене од Индије, до Ирске,  и од Тибета до Роданије (Француске), савремени србски историчари остају глуви и неми према овим доказима. А нема земље у којој не постоји име -Морава, било као хидроним, ороним, топониним, етноним, што је несумњив и необорив доказ да су ту некада живели Моравци, грана великог србског стабла, за „званичну историју“ они се не узимају у обзир.
      „ Када смо већ почели од најдаље Мораве у  Индији, морамо да наведемо и речи руског историчара Мороскина који пише да је „од хималајских до индијских планина живео народ под именом Сјамскрита или Срби“, творци самскритског или санскритског језика и писма и такозване ведске културе на индијском  потконтиненту и  „у тој унутрашњој Индији биле су главне државе Празија, иза ње велика држава Сабарска, затим Сербанија и у приморској Индији – Пановска (Панонска, можда и Господска) држава“. О србској постојбини у Индији, о тим Индоаријцима или ведским  Србима – Самскрићанима, сведочи нам и цитат из „Ритера“ (стр. 29):  „Са врха Мера (света србска планина у Индији, станиште богова на челу са Сварогом-примедба М.Д.), пружају се његове гране као Химават, Хенакуташ и Нишадес, на којима је живео сурови и одевен у одело од коже народ Серба или Срба“.
        Срби су тамо живели на простору између хималајских и индијских планина, много хиљада година. О постојању србских држава у Индији говоре и записи Александра Великог Карановића, цара србског, који је у четвртом веку пре Христа обновио велико србско светско царство на три суседна континента. Милош С. Милојевић је имао увид и у већину познатих географских и историјских карата, па је, поред осталих, прегледао књигу и карту „Британска империја у Индији“, коју је средином 19. века сачинио гроф  Бјорнштајерн, на којој се читају типична србска имена река: Морава, Млава, Тимок, Драва, Буна, Дунаи (Дунав), као и називи места: Котар, Рунић, Даљ, Даб, Равна Гора, Дрвар, Србумпур, Сербинагор, Мићани, Сарбја... Иако немају индијско значење, у Индији и данас постоје географски називи: Србица, Сарбалин, Сабије, Пољача, Јарак, Лујан, Гора, Нана, Божан, Чујан, Драгор, Сањарин, Јара, Неда и на стотине других назива србскога порекла и значења. Речна — зове се један предео међу Робом и Ченабом рек: а Баре између Бијаше и Рабе реке, — Панинпут, Рупара, Куда, Која и Дуб на ушћу Инда, Котовар, Мирпур, Пињара пл: Гилан, Морава сел: Лака и Лека пл: Богатор...  Дакле, у Индији налазимо  две Мораве Мораву реку и Мораву село.../7
     Масуди даље наводи и племе Сарбин „племе веома опасно за своје противнике, племе Морава (Моравци), а одмах до њих Морвани (племе сродно Моравцима), племе Сасин (Саки или Заморављани, што ћемо касније видети и код Бергмана), онда племе Баранџаби... Племе Сарбин (Србин), пише даље Масуди, они су народ окружен Словенима, у великом поштовању од свих других племена, којима су владали, а зашто су толико били поштовани, требало би много да се казује, из разноразних разлога“, наводи арапски хроничар.
  За све казано имамо ових старих и историчких дата у именима места, народа и т.д. као: Ниш, Драгијана и народ Драги, Драгићи, Пура, Морава — Margus — Морављани, Суза, Азара, Рађе, Вера, Лариса — наша Лариса — Нина, или Ниновија, Загора, Спасин — Spasinu — Борсипа, Гилане и Морава код дан; развалина вавилонских“. Овде, дакле, налазимо Мораву која означава народ који се зове -Морава, заправо Морављани, поред других србских  племена/народа: Драгића, Пурића, Сузића, Спасинића (Спасића) и тако даље, али истовремено Милојевић бележи и    племена/народа: Драгића, Пурића, Сузића, Спасинића (Спасића) и тако даље, али истовремено Милојевић бележи и Мораву код данашњих развалина вавилонских“. Очигледно да је реч о месту, насеобини Морављана или Мораваца, вероватно главном центру овог племена, главном граду Морављана.

МОРАВЕ У ЈЕРМЕНИЈИ И СРЕДЊОЈ АЗИЈИ

       Милош Милојевић проналази Мораву и у Јерменији:
       „Даље се спомиње о Рацима у Ерменији, који се зову Сарбабаре или Сарбапар т.ј. Сарб или Серб, глава, главар независан, господар... Морави, Брдачор, Цара, Сурб,
       „Даље по другим данашњим државама средње Азије, као: Афганистану, Курдистану, Бухари ,Туркестану и т.д. које се немогаше обићи без српског имена, стан или станиште, налазимо ова чисто српска имена: Србјанд, Сикира, Србах или Сарбах… Сирбанд, или Србад, Meрочак, Сардаба, Србдуба,... Сарбуан, Маргилан, или Морава, Гилан, Дувно, Јармазар,Сузак, Уратепет, Уратупа, Сигуна р., Ђурђена р. Балканске план., залив и река Балкан...“ / 8      И тамо у Азији и овде су биле реке и градови тога имена... Темна — Тemnon планина, вид: наш дан. Темнић...“, пише Милош С. Милојевић.      И тамо у Азији и овде су биле реке и градови тога имена... Темна — Тemnon планина, вид: наш дан. Темнић...“, пише Милош С. Милојевић.
        Јован Деретић у свом делу „Античка Србија“, наводећи  Равенског Анонимуса даје још један нови податак о постојању реке Мораве и народа који се звао Заморавци или Заморављани, дакле, они који су се настанили и живе – за Моравом:
       „Између земаља Аријане и Бактријане налазила се река која се на санскритском помиње као Маргус, (што тврди и Милан Будимир о хидронимији Маргус наша примедба), а код грчких писаца као Маргианис, код неких источних народа као Мархава, а чије је право име било Морава (43. ст.23). Саке, који су живели преко те реке, називали су За-Моравиас, што значи Заморавци. Херодот ово име помиње као Хамургиес (39. VII.64). Грци ту земљу помињу и као ''Аморхеис''.
Тако је краљ племена Дервика, који је био побеђен од персијског цара Кира Великог, назван краљем Аморхеоса што је преличено име Заморавља.
Једна владарка Сака (Заморављана), односно Меса-Гета, помиње се као Зарина, (Зеринех на персијском), за коју се каже да је била пореклом из аријевске земље и да је наследила свога мужа на престолу. Владала је у време Астобара краља Медије (43.ст.23/24)./9
     Милош Милојевић је истраживао језичку и културну баштину Тибета и пронашао је неколико десетина чисто србских назива и имена:
       „Тако да почнемо од Тибета:... Бинча p. наша Винча, Морава — Бинче гp... Дакле и на Тибету,  на  реци Бинча (Винча) налази се град Морава-Бинча. Овога пута Морава је србски топоним на Тибету, „крову света“.
     У Италији Милојевић набраја и описује на стотине србских племена, поред осталих и такозване Самнићане под редним бројем 7): „Марши, Марућани, Вестини, Френтани и Пељни, била су племена Самнићана, а Виргилије назива их Маruvii и земљу њихову Marubia — т.ј. Морављани, Моравија — Главни град им се, у време Виргилијево, звао Moreva — Морава и т.д. У Самнићана је био град Језернија— Aesernia — Бојана, Темна (Темнић)...“ У поглављу „Трагови живљења српског у Ђерманији“  Милојевић бележи србске реке: Златица, Нишава, Требињица, Пена, Травна, Свала, Лаба, Бистрица, Моравица,  Дриницa, Тимок, Љиг, Јасеница, Рибница и т.д. Хрват Фрањо Рачки је такође писао да су пре Немаца на тим пространствима живели Полабски Срби, и то племена: Љутићи, Ратари и Моравци. Још једном се у историјским изворима јавља неуништиво племе, односно народ Мораваца.
Чешки историчар Плацки записао је да се за Чешко име чуло тек у деветом веку, а Чеси рачунају своју државност од времена кнеза Самка, који је био оснивач Моравског царства, а који је био уједно и кнез Лужичких Срба. Чеси и Словаци изводе своју државност и порекло од Срба, од србског Моравског царства у деветом веку, и за себе тврде да потичу од балканских Срба. Чак и хрватски историчар Рачки, затим руски летописац Нестор и пољски научник Суровјецки тврде у својим делима – да су Срби Венди прастановници Европе. Павле Шафарик посведочује да су Срби присутни у Европи  најмање 5000 година, односно најмање 3000 година пре Христа. Средњовековни грчки хроничар Халкохондило, осим што поуздано зна „да су Срби Трибали народ најстарији и највећи...“, већ тврди за србског цара Душана да је имао намеру да опет створи, односно обнови „европску империју србског народа“. Кроз Норик од југа к сјеверу: Ларић — Larix, Cиjaнтикa, Вируна, Сироте, Жаботинка, Овилаба, Кукале, Гравјаци, Упела, Белидрум — Biliandrum, Пучина, Милета —име лица — Сербјано
т.ј. Србјани, Веруга, Јасиница, Залога. И даље по другим местима: Сава р. Морава, Мокра, Мана, Треб...“/ 10
       Нестор Часни Кијевски је био први словенски хроничар. У његовом летопису из 1113. године можемо прочитати: После рушења вавилонске куле, раздвојише се народи човечанства: населе синове Сима источне стране, а Хамови јужне. Јафетови синови населе запад и северну страну. Међу 72 народа био је и словенски народ, од племена Јафетова... После много времена населили су Словени и Подунавље где су сада угарска и бугарска земља. Од тих се Словена неки издвојише и узеше ново име по месту које населише. Тако се населише на реци именом Морава и назваше се Моравци...“ / 11 „Године 822. Ајнхард спомиње на сабору у Франкфурту изасланике ових народа: Абодрита, Сораба, Вилца, Бохема, Мораваца, Преденецената и Авара (''In quo conventu omnium orientalium Sclavorum, id est Abodritorum, Soraborum, Wiltzorum, Boheimorum, Marvanorum, Praedecentorum et in Pannonia residentium Avarum legationes cum muneribus ad se directas audivit''. Ајнхард поводом тог сабора јасно каже да је био сазван ради сређивања прилика у источном делу царства (''ad utilitatem orientalium partium regni sui.. .". Ради тога он позива изасланике најпре свих источних Словена, наравно оних који су улазили тада у састав франачког царства а затим и Авара. Међу народима чији су изасланици изишли пред цара били су, као што смо видели, Абодрити, Срби Вилци, Бохемци, Моравци, Предеценти и Авари.    О архонту Моравије нагађа се веома много, а највише се помишља на неку архонтију у области реке Велике Мораве... Што се тиче Моравије, можда би се требало вратити једном старијем мишљењу по којем се сматрало да је у питању Велика Моравска или, још вероватније, неки њен најјужнији део“./12

ШТА ЈЕ ПОТРЕБНО УЧИНИТИ ДА БИ СЕ ОДНОС ПРЕМА НАУЧНОЈ АРГУМЕНТАЦИЈИ ПРОМЕНИО?

     Ово питање из поднаслова закључка ове студије, постављено је својевремено нашем познатом филологу, санскритологу и историчару Слободану Филиповићу, чији одговор доносимо у целости:
    „Потребно је да држава стане иза србистике, јер ми смо једина земља на свету која нема институцију за проучавање сопствене културе. Леонтјев каже да нема неморалних народа, већ постоје само неморалне државе, а колико је то важно сведочи Љотић, када каже да је држава „инструмент судбине једног народа“. Људи склони избегавању конфликта, обавезно западају у конформизам који подразумева прилагођавање групи или друштву. Уколико овај конформизам дуго траје, долази до стагнације и поремећаја личности. Иван Иљин то назива „новом елитом“, која долази одоздо, „са школом туђег мишљења и слепом покорношћу“.
     За почетак је довољна употреба логике и промена терминологије, која је фалсификована, измењена и измишљена. Узмимо за пример Сарбине старинце Апенина, којима су скинули слово „р“ па их данас зову Сабини или чак Абориџини. Сарбини су сами себе звали Расени, па зашто их онда зову измишљеним именима „Етрурци“ или још натегнутије „Коловени“? У науку би требало увести правило, да се сваки народ зове именом каквим он сам себе зове! По правилу владајуће науке, кадгод су Срби (Словени) у питању ништа се не зна или се погрешно и непотпуно представља! Суреби су главно племе српских Германа, којима је такође скинуто фамозно слово „р“, које се само у српском језику употребљава као самогласник. Тако су они постали „Свеви“, „Суеби“ и „Швабе“. Исто су прошле и сирбиле, свештенице и пророчице бога Сербона које се данас зову „сибиле“.  Зашто се Раси или Рашани редовно називају по јелинском изговору Траки или Трачани? Зар Сарбате треба звати Сармати, само зато што Јелини не могу да изговоре правилно ову реч? Не постоје никави „Трибали“, у јелинским облику изговора, већ само Срибали најстарији народ свету, са којима су семантички и етнички у сродству латински сервили (сербили), племство Алба Лонге и тројанске лозе Јулија! Бројни су примери бесмислица у научнј терминологији, који нису произвољни већ срачунати и наменски уведени. Посебно су штетни „Индоевропљани“, „Грци“ и „Словени“, па постоји потреба да се они поближе објасне. Лингвистичка кованица „Индоевропљани“ лепо звучи али етнички не значи апсолутно ништа, иако је идеолошка замена за „мајку народ“ Арија (Аријеваца) који су сами себе звали Срби. “Индоевропљани“ су само корисна измишљотина, која је непозната у историји до пре нешто више од два века.  „Грци“ су погрдно име хуритских дошљака на Хелм, којим су Римљани назвали Јелине осам векова касније, када су их окупирали у другом веку старе ере. Не постоје никакви „стари Грци“, поготово „не као носиоци културе“, јер су брзо нестали са историјске сцене пре око три хиљаде година. Постоје само Јелини (Хелени) како сами себе зову, али они не воле погрдно грчко име, па своју земљу зову Јелада. Уосталом, да су Јелини старином од Пелазга или Рашана, античких Срба, то и они сами признају.
     За оне које данас зову племенским именом „Словени“, више десетина историчара и лингвиста кажу да је њихово старо народно име било Срби. Назив „Словени“ је данас збирно име за дванаест српских народа, а колико је он апсурдан у својој идеолошкој потреби, показује чињеница да народ под овим именом не постоји! Па каква су онда папјазанија тек „прасловени“? Нарочито се руска историографија „посипа пепелом по глави“, па у последња два века ниједан посао не започиње без Словена и такође измишљене „Византије“ алијас Ромеје или Источног српско-римског царства, што има посебно штетан утицај. Срби и Руси су два имена за исти народ (Срба или Рашана), све до стварања Русије под Рурићем или до Ивана Грозног, јер су Срби конститутивни елемент Руске царевине. Разлика између имена Срби и Руси, (Роси, Раси, Рашани, Расени), само је у томе што је српско име опште и старије, што је пресудно за културни континуитет, поготово када се зна да је постојбина Арија или српских народа на илирском Хелму (Балкану). Енглези греше када кажу да су Срби „мали Руси“, исправније је рећи да су Руси „велики Срби“, јер, сујета је дозвољена само у општем интересу“./13
    (Напомена: Опште народно име Срби (Словени), треба разликовати од националног (Срби, Јужни и Лужички), поготово што је историографија деветнаестог века поистоветила нацију са државом из политичких разлога. Старија ортоепија српског имена је на Истоку познатија у облику Сабири, што се и семантички разликује од имена Срби. Без обзира на ортоепију и семантику, баш је згодно вратити у науку име Сарбати уместо „Словена“ који су ионако потомци Сарбата у Европи и Азији. - Сл. Филиповић)


СРБСКА КУЋА НИЈЕ НАСРЕД ПУТА,
ВЕЋ РОДНИ ДОМ СВИХ НАРОДА БЕЛЕ ПУТИ,
КОЛЕВКА ОВЕ ЦИВИЛИЗАЦИЈЕ И КУЛТУРЕ

   Зацарила лаж. Аждајкиња лажи хоће да прогута и истину о величанственој србској историји и о србском народу Морава. Тој аждахи се сада, али и два - три века уназад, свакога дана приносе Срби на оброк, било „као топовско месо“, као жртве прогона, као кривци без кривице, без права и без суда, унапред осуђени на пропаст и биолошко уништење.
     А једна од најпогубнијих флоскула, која се може чути и прочитати у свим домаћим медијима, је ова: да  су Срби саградили "кућу насред пута".  Том превејаном  синтагмом, лукаво се улива у свест необразованих и необавештених Срба,  духовно неосвештаних и непросвећених припадника србског народа, да се морају склонити са тог пута. Да своју кућу морају изместити са тог коридора, да више не сметају другима, да се морају раселити, прогнати, сторњати некуд или - изумрети. А то највише понављају управо носиоци „званичне историје Срба“ „како су Срби саградили кућу насред пута“, а онда за њима као папагаји и остали свет, коме је стало до своје историјске самобитности и самосвесности као до лањског снега.
     Прво, србска кућа није насред пута, већ насред нашег дворишта балканскога, где је у прадавно време и постављена: у Лепенском Виру, у Винчи, на Бањици, у Супској (Србској), у Параћину, у Дреновцу, код Сталаћа, и дуж Јужне и Западне Мораве. И дуж свих река „Рајскога седморечја“, и око најлепших језера и  поред морских обала и жала, планина и долина...диљем шара.
     А у тој кући је и колевка белог човека, колевка србског народа и расе, из које се подигоше сви данашњи народи Европе, Мале Азије и Блиског истока... Из те куће србски „народ квочка“ изведе на свет претке и оних друмских разбојника што сваки час насрћу на кућу својих предака, на своју кућу. Посувраћене свести, без знања о свом истинитом пореклу,  уништавају своје огњиште, свој дом, своје историјско порекло и потекло, своје поврзло. Понашају се као харамије. Спроводе својеврсни суицид над србском историјом, односно над својом историјом.
    И чији је то пут са ког Срби морају да склоне своју кућу? И коме треба  да се склоне с пута? И зашто? Па Срби су ту свој на своме, на свом огњишту од почетка историје. Они су и створили тај пут, и физички и метафизички схваћено, и историјски и духовни, и културолошки и онтолошки пут, Срби су створили ову цивилизацију: прво писмо, прве бројеве, први календар, прву металургију, први нагли цивилизацијски напредак, квалитативни скок у будућност, управо су започели и учинили Срби, баш у тој „кући насред пута“. На тај начин Срби су омогућили цивилизацијску и културолошку предност и супремацију белог европеида. Омогућили су његову светску доминацију и поштовање.
    Срби данас имају велики проблем: како се изборити против але – антисрбизма. Како упокојити аждајкињу Србства, чуму која односи децу некада највећег, најбројнијег, најразвијенијег, најпремоћнијег и најкултурнијег народа на свету, творца ове цивилизације – Срба, Серба, Србинда, Сарбана, Сорба, Сербха, Сарбата, Сардана, Србаља, Србенда... који поставише темеље данашње светске културе.
     А онда, пре више од једног века, опет један Велики Србин – Никола Тесла – осветли и просветли свет. Без његових изума, свет би још чамио у тами.
    Срби описменише, Срби освестише, Срби просветише, Срби осветлише овај свет. Ово је србска цивилизација и култура.

Очекујући празник Светог Илије – Илијин дан,
Лета Господњег, 2015. или 7523. године по најстаријем календару на свету, што га
Свети Вид састави и својим Србима и Свету остави
                                                                                             Мирослав Димитријевић 

_________

        Фусноте:
1/ Mijo N. Curić: Staroiransko podrijetlo Hrvata, Nezavisna autorska naklada, Zagreb, 1991., str. 15, 21 i 22
2/ Милојевић, М. „Одломци историје Срба“, Београд, „Никола Пашић“, 2000
3/ Деретић, др Ј. И. „Античка Србија“, Темерин, „Југо Пирс“, 2000
4/ Реља Новаковић др Р, „Карпатски и ликијски Срби“ (стр. 83, Београд, 1997).
5/ Милојевић, М. „Одломци историје Срба“, Београд, „Никола Пашић“, 2000
6/ Небојша Озимић, „Најстарији помени Срба на античким картама Балканског полуострва“ Ниш, Србија
7/ Милош Милојевић Одломци историје Срба“, стр. 36.
8/ М. Милојевић: „Одломци историје Срба“, Београд, 1872. стр. 43).
9/ Јован Деретић: „Античка Србија“, (Темерин, 2000)
10/ Мирослав Димитријевић: „Морава и Моравци – планетарни феномен“, - „Из историје Срба старе и нове ере - сакривена историја Срба“,ИК „Мирослав“, Београд, 2014.
12/ Др Реља Новаковић:Даи, коментар главе 40, „Где су били Срби од 7. до 12. века  (Moravia's Hiistory reconsidered. A Reinterpretation of Medieval Sources by Imre Boba, The Hague, 1971, 14—18, 21—27, 76—85 и даље.
13/ Интервју: Слободан Филиповић, извор:Светлица.орг written by vesnaveizovic. Разговарала Весна Веизовић, Београд

***

Поштовани колега Лукићу,

Довршавам књигу "Древна паметарница земље и народа Морава-сакривена

историја Срба" - други део, па имајући у виду да сам увек, од како

сарађујемо, прве одломке или делове књига, ексклузивно објављивао на

Вашем сајту "Заветине", то чиним и овог пута. Наиме, шаљем Вам два
одломка - уводни део и закључак - поменуте књиге, па ако сматрате, као
што ја мислим, да вреди, дозвољавам да објавите у електронском издању.
Живи били и још много књига написали и објавили
С поштовањем
Мирослав Димитријевић



Нема коментара:

Популарни постови