УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

Укупно приказа странице

недеља, 12. јул 2015.

НАРОД И ЗЕМЉА МОРАВА У ПРАИСТОРИЈИ - САКРИВЕНА ИСТОРИЈА СРБА / Мирослав ДИМИТРИЈЕВИЋ



НАРОД И ЗЕМЉА МОРАВА У ПРАИСТОРИЈИ -
САКРИВЕНА ИСТОРИЈА СРБА



Део зидина Тројан града (Хореум Марги) код Ћуприје

ТРОЈАН-ГРАД
НА ВЕЛИКОЈ МОРАВИ
И КУЛТ БОГА ТРОЈАНА
(Проширена верзија)

     У првом тому изабраних дела „Из  историје Срба старе и нове ере – забрањена историја Срба“ (стр. 101-105)/1 писали смо у краћој верзији о Тројан граду на Великој Морави и на крају текста (у фусноти) смо обећали да ћемо у другом тому донети проширену верзију историјата овог праисторијског града, чија се градња везује за време пре Тројанског рата и име србскога и светскога цара Серба Макеридовића, у народу популарног под именом – цар Тројан. Испуњавамо обећање и доносимо нове чињенице у вези са Тројан градом и царем Тројаном, који подиже овај највећи град тога времена у Поморављу, а који потом, у време ромејске империје доби име Хореум Марги. Тројан град је и данас највећи праисторијски град, чији темељи су само делимично откопани, и то само до нивоа одакле су га Римљани надзидали, док праисторијски, првобитни темељи још увек леже под земљом и о њима се не говори у јавности, нити пише у археолошким студијама. Величина Тројан града, обим градских зидина, материјални садржај, распоред грађевина унутар тврђаве, улице и други објекти још увек нису испитани. То је било и практично неизводљиво јер се на овом огромном простору налази касарна са пратећим војним објектима, али и велики број приватних кућа око гарнизона на левој обали Раванице и десној обали Велике Мораве.
     Треба нагласити и то да је ово прва објављена и најобимнија студија о Тројан граду на Великој Морави у нашој, самим тим и у европској историографији данас, јер и поред свих релевантних чињеница, нико до сада није хтео или желео да се бави овим значајним праисторијским градом, нити царом Тројаном (Сербом Макеридовићем) као његовим градитељем. Разлози тако немарног односа према најдревнијој србској историји су познати, што се види и из предсловља „Забрањена археологија и забрањена историја Срба“, студије „Древна паметарница земље и народа Мораве – забрањена историја Срба“- други део“, те  сматрамо да то у овом напису не треба шире образлагати.
    Меди - најразвијеније племе Беласта или Пеласта, односно балканских Арија, први су подигли град на Јухору, којег су касније користили Србаљи, Сорби и Сорди (Скордисци). Он је био значајан војни центар континенталне МЕДИЈЕ, пре и после Тројанског рата. Медијци или Међани се спомињу и у Хомеровој “Илијади”./2 У династичкој лози континенталне  Дарданије, (територија поддунавске Србије) спомиње се Троас (према грчкој говорној варијанти). То је био Тројан, син Ерихтонов и унук Дарданов, који је и родоначелник континенталне Дарданије, а која је допирала на северу до Дунава. Највероватније да је Тројан град у Средњем Поморављу био једно од седишта те древне србске државе. У њему је боравио цар Тројан, јер према легенди овај град се чак и у првим вековима Христове ере у народу називао – Тројан град. Друго народно предање каже да је цар Сербо добио име Тројан због тога што је оженивши се, са првом женом одмах добио три сина – тројке. И пошто је – тројанио, народ му из милоште даде име – Тројан. Бог Сербон или Сербо Макеридовића, био је цар светског србског царства, које се простирало на три суседна континента: Европу, Азију и Африку, па га је и због тог разлога  србски народ звао цар - Тројан. Вероватно је назив Тројан добио и због тога што је после Арија и Нина Белића, или бога Бела, Бала, Вала и слично, био трећи Србин који је ујединио до тада познати свет. Према античком миту, Грци су Серба Макеридовића илити Бога Сербона звали Херакло, (а српски Јеракло или Еракло), Египћани - Сарпион, а Библија га назива - цар Асур.
    Дакле, ради се о историјском времену око 1325-1300. године, значи пре Тројанског рата, а који се одиграо око 1220. године пре нове ере, мада се мишљења истраживача око времена  вођења Тројанског рата разилазе. Нешто раније Бог Сербон или цар Тројан је кренуо у освајање Далеког истока и Индије, и тек по његовом одласку Данајци или Ахејци спремају се десет наредних година за рат против Сербонове (Хераклове, по србски -Јераклове) Троје. Пре тога вероватно нису ни смели помислити на тај подухват.

ХЕРАКЛЕ ЈЕ БОГ СЕРБОН, СРБСКИ ЦАР ТРОЈАН

   Познати француски историчар Прико Де Сент Мари/3  истиче мишљење, широко заступљено код тадашњих и данашњих историчара и писаца, да је Илија или Илирије, био син Бога Сербона, односно Јеракла или Херакла, и да је имао државу у пределу између Неретве, Дрима и у области трију  Морава.
   ''Овде се не ради само о митологији, јер се иза имена Бога Сербона крије реална историјска личност Сербо Макеридовић, велики освајач и вођа трећег аријевског похода у Азију око 1.300. године пре Христа.
   „Сасвим је могуће и потпуно се временски уклапа да је један од његових синова по имену Илија владао на пределу од Неретве до Дрима... јер постоје подаци за тог Илију да је он проширио посед своје државе на запад, преко реке Крке и да је основао градове СЕРБИНУ и ИЛЕНИЈУ, што су савремени  Скрадин и Сплит'', пише професор др Јован И. Деретић./4
   С обзиром да је француски историчар Прико Де Сент Мари открио историјску и митолошку везу Херакла и Бога Сербона, ово научно откриће можемо сматрати заиста непристрасним, пошто потиче од страног истраживача из 17. века, када још увек не постоји квазинаучна идеолошко-историјска  школа о Србима и Словенима као нижој раси, и када се Срби још увек нису били ослободили турског јарма, односно били су у потпуној девастацији и назадовању.
  Да Срби у јужној Русији (Скитији) воде порекло од Јеракла или Херакла обавештава нас и Херодот, нашироко описујући овај моћан и многобројан народ. По њему Херакло је спавао са скитском краљицом и са њом добио три сина. По његовом савету, скитска краљица престо предаде најмлађем и најјачем сину, од кога сви Скити воде порекло. Ово је, наравно, митска прича о Хераклу, односно Јераклу или Ераклу, као оцу, родоначелнику србских Скита.
   Али митолошки Херакло је уствари историјска личност краљ Сербо Макеридовић, чији је син Илија (Илирије) владао Илиријом. А у праисторији сви цареви су истовремено сматрани божанствима, јер су „могли да учине оно што људи не могу“, како рекоше ведски гимнософисти у разговору са Александром Великим Карановићем. Већ и сам податак да је Илија подигао још два града Иленијум и Сербину, посветивши један себи (Иленијум), а други свом србском роду и пореклу-(Сербину), очито говори у прилог србског порекла његовог оца Јеракла или Еракла, кога су као најмоћнијег човека тога доба сматрали и Богом Сербоном, односно Србским Богом. Он је истовремено сматран и проглашен другим богом Баком. Први бог Бак је био Нино Белић. А Макеридовићеву земљу спомиње и Хомер у ''Илијади'', описујући Тројански рат:
   ''Чујемо старче, да и ти некад беше срећан:
   докле захвата Лезб, Макарево седиште горе''./5
   ''Макарево седиште горе'' је највероватније престони град Макаров, односно Макеридовићев.
 Сербо Макеридовић, у Старом завету назван Асур, 1325. године пре нове ере, обнавља србско светско царство које је пре њега створио Нино Белић, који је у Библији познат као Нимброд, у периоду од 2025. до 2002. године пре нове ере. Ниново царство се простирало на целом европском континенту, као и на деловима азијског и афричког континента. Нино  из Рашке, родом са планине Нинаје, у Ниси (Нишу) сакупио је  војску, и после дугих освајања повратио србско светско царство из Аријских времена.
   И Сербо Макеридовић креће из Србије да обнови србску светску империју, што му и полази за руком. Кренуо је опет из Нисе (Ниша), као и његов велики претходник,
 али постоји реална  претпоставка да је један велики део његове моравске војске пошао из Тројан града, који се налазио на ушћу реке Раванице у Велику Мораву. Тај град је у србској митологији познат као Тројан град. Био је изграђен пре 1.325. године пре нове ере, на врло важном стратешком месту, одакле је контролисана цела долина Велике Мораве и велики народни пут дуж балканског полуострва.. Овај град под Римљанима познат као Хореум Марги, постојао је, дакле, већ у далекој србској прошлости. Са својим трупама Јеракло или Еракло, бог Сербон, стиже опет до Индије и тамо формира три србске државе.
    И у првом веку нове Христове ере, али  и касније, као што рекосмо, антички град на ком почива данашња Ћуприја звао се међу Србима - Тројан град, као и много векова пре доласка Римљана у ове крајеве. И по њиховом освајању, србски народ је и даље ово највеће поморавско утврђење звао – Тројан град, иако су га Римљани прозвали – Хореум Марги (Моравска житница).  О томе се можемо обавестити из “Српског митолошког речника”,/6 у легенди о светом апостолу Андрији Првозваном.   
    Да су потомци Меда и у првим вековима Христове ере присутни у Средњем Поморављу може послужити и надимак који је овде добио апостол Свети Андреја. Народ га је звао Мечкадава. А медвед је симболчина и хтонична животиња србских Меда, касније прозваним и Међанима, Медијанцима, Мезима... Да ли је онда баш случајно назив Тројан града толико дуго остао у србској свести, памћењу и народном предању? Зар у њему нису могли повремено боравити и столовати србски цареви, пре свега бог Сербон (Јеракло) илити народски речено србски цар Тројан, а јухорско утврђење на највишем планинском врху у том случају је могло  имати вишеструки значај. Између осталог да буде осматрачница са које се контролишу све капије Поморавља: Сталаћка клисура на југу, северна капија од Јагодине, источни народни пут преко Честобродице и пут из Гледићких планина који преко Јухора улази у Поморавље. Истовремено јухорски град на Великом Ветрену био је први одбрамбени бедем Тројан града са западне стране. Источна капија Средњег Поморавља – Честобродица, могла се контролисати и бранити са утврђења на планини Баби. Северна багрданска капија се бранила вероватно из утврђења на данашњем Ђурђевом брду, а можда и из утврђења у Багрдану. Јужна капија Моравске Србије, имала је војну постају код Сталаћа, где су такође, као и код свих претходно споменутих утврђења, пронађени материјални докази из тога времена и много дубље праисторијске прошлости.
    Како је и када Тројан град преименован у Рамно? Током римске доминације код странаца на пропутовању користио се латински назив Хореум Марги, али Срби су ову древну поморавску тврђаву једноставно звали – Тројан град.  Рамно као назив овог града јавља се касније, око средине нове Христове ере.
   Реч рам - на старосрбском језику означавала је ограђен простор, утврђење, тврђаву. И после примања Хришћанства, Срби су задржали ову реч као-ХРАМ, што је ваистину истоветно са РАМ. ХРАМ је Божја Кућа, Божја тврђава, Божије здање за векове грађено. А велики србски ХРАМОВИ-манастири су и додатно утврђивани бедемима. И као што знамо, на обали Дунава постоји тврђава која се и данас једноставно зове-РАМ. Западно изнад РАШЕВИЦЕ се налази топоним РАМНИНЕ. Близу њега лежи старо гробље, где су пре неколико година откопавани цели скелети и лобање. На истом локалитету власници имања су налазили металне предмете и  новчиће. На основу језичке методе и археолошких налаза, сматрамо да је овде у дубокој прошлости постојала-тврђава или РАМ(НО). Да ово није усамљен назив у нашем крају, потврђује нам и  велика тврђава у Ћуприји, коју су Римљани звали Хореум Марги, а Срби - РАМНО (УТВРЂЕНО). Када је РАМНО порушено, а рушено је више пута кроз историју од разних завојевача, житељи РАМНА се пресељавају на леву, западну обалу Велике Мораве, и своје ново насеље поред реке опет називају сличним именом-РАМНОВО. И данас у пределу Остриковца (насупрот Ћуприји) постоји топоним РАМНОВО, а насеље РАМНОВО се са тог места касније преселило на брдо изнад данашњег села Остриковца.  На основу ових паралелних примера, склони смо да утврдимо да је и изнад РАШЕВИЦЕ у потесу РАМНИНЕ постојала тврђава. Ако се повежу основне чињенице, да је испод РАМНИНА постојало рударско-топионичарско насеље-Металиште, сасвим је извесно, па и логично, да је километар-два од њега постојала тврђава-РАМ(НА), можда власника или господара јухорских рудника. За зидање тврђаве, камена је било у изобиљу, и ту на дохват руке јер се руда гнајса са Јухора пробила средњом косом чак до села РАШЕВИЦЕ, односно до предела Камењар. Тачно је да се ова тврђава у потесу РАМНИНЕ налазила на заравни, као што је  и РАМНО у моравској равници, али та равница није им одредила име, већ су ова утврђења добила своје називе по страросрбској речи за тврђаве-РАМ, РАМНО, РАМНОВО или РАМНИНЕ. Средином 20. века РАШЕВЧАНИ су овај потес називали - Рамнине ('Идемо у Рамнине да прскамо'). Уосталом и ћупријски праисторијски град, страни извори су искривљавали и бележили га као: Равно, Раванела, Рабанела... На крају, зашто би једна планинска река добила име Раваница? Због равнице сигурно - не, јер највећим делом свог тока протиче кроз брдовит, планински крај, кроз  кањон, а само мањим делом моравском равницом? Река Раваница се у далекој прошлости звала-РАМАНИЦА, зато што је протицала поред велике РАМНЕ - ТВРЂАВЕ, која јој је и одредила име. Ова река се јасно  одређивала као река Тврђавица или река РАМАНИЦА. И манастир Раваница је ХРАМ, односно РАМ, изграђен у време кнеза Лазара, и 'рамљен' је јаким зидом, тврђавом са донжон кулом. Аутор ових редова се сећа да су старије жене овај манастир називале РАМАНИЦА. Могућим опортунистима, који ће казати да је река РАВАНИЦА  добила име по граду РАВНО, одговарам противпитањем: а зашто РАМАНИЦА не би добила име по РАМНУ. Разлика је у самогласнику. И на крају, зар није бесмислено да се највећи град праисторијских Србаља или Трибала зове-Равно. Дајте ми још један такав пример? Па и Смедерево је грађено у равнини, а још раније и Морава-град (Маргум) на ушћу Велике Мораве у Дунав, па им не дадоше име-Равно. А примера за тврђаве и утврђења-РАМНА, има много по Србији. Свака црква је ХРАМ  или РАМ-тврђава Божија. Зар не? Ту древну реч Срби су задржали и после примања хришћанства. А можда ће евентуална дубља археолошка истраживања пронаћи на потесу РАМНИНЕ изнад РАШЕВИЦЕ, осим тврђаве, и остатке хришћанских православних храмова у околини, који су подизани на Јухору, посебно око средине 15. века.
      У сваком случају, све време није прекидана историјска веза Тројан града, касније Рамна, и планине Јухор са својим древним и огромним утврђењем на Великом Ветрену (кога данас сматрају највећим келтским утврђењем на Балкану, иако археолошки налази потврђују нашу тезу да и јухорско насеље на Великом Ветрену потиче из Прасрпског доба).

ТРОЈАН ГРАД У ЦРКВЕНИМ ПРЕДАЊИМА

   И у црквеним предањима спомиње се Тројан град. У некој испосници или пећини изнад данашњег манастира Раванице подвизавао је неки Синајац, ученик Светог Андреје. Владика ондашњег града Тројана, позва ученика  на исповест. Ученик начини знак Андријин и изабра највећег медведа из Кучајских гора, кога појаха и стиже у Тројан град пред владику. Владика се уплаши и рече му да најпре склони медведа, а онда поче да га кори што у посне дане  не једе рибу, него пије млеко. Ученик Светог Андреје затражи да му се на сто постави риба и млеко, потом прекрсти рибу и из ње потече крв, а кад то учини и са млеком из њега ниче трава.
     Свети Андреја, је један од дванаесторице Христових апостола, кога је Господ прво позвао, те му отуда и надимак – Првозвани. Он је небески покровитељ Русије, Шкотске, Шпаније, Грчке, Сицилије и многих градова као што су Напуљ, Равена, Бордо, односно свих великих места у којима су живела древна српска племена. Срби га прослављају као крсну славу, а династија Карађорђевића га узела за свог кућног заштитника. И Цариградска патријаршија га је узела за свог небеског патрона. У Цариграду су му лежале нетрулежне кости, све док их крсташи-пљачкаши тог најбогатијег града на свету, кога подиже, такође, један велики Србин – цар Константин, нису пренели у Италију.
    Код Срба у Средњем Поморављу и данас се слави Свети Андреја, заштитник великих животиња. На тај дан Срби на дрвљаник стављају и жито за медведа на коме јаше Свети Андреја, који се још у народу Мораве популарно зове – Мечкадава. И Цигани у Србији, посебно мечкари, славе овог свеца.
    Ово црквено предање, (које се може прочитати и на интернет сајту Српске православне цркве), изузетно је важно и за историју Хришћанства на србској земљи. Наиме, из њега сазнајемо да је Тројан град (данас Ћуприја) у првом веку Христове ере био седиште епископије. А то опет значи, да су Срби Моравци већ у првом веку примали Хришћанство, односно нову веру. (О томе опширније пишем у чланку „Моравска црква старија од римске“ – који се налази на овом сајту). Према Нестору Часном Кијевском/7, апостол Павле је долазио у поддунавску Србију и ту на народном, дакле србском језику проповедао Христов наук. Црквено предање монаха са Свете горе и Хиландара потврђује да је и Свети Сава говорио да су Срби примили Хришћанство од самих апостола: Павла, Петра, Андреје и других Христових ученика.  Према овом црквеном предању, Тројан град је био седиште епископије (можда и патријаршије) центар нове вере, не само у Великом Поморављу, већ и у централној Србији. (И о томе смо опширније писали у тексту „Моравска црква старија од римске“, који се може наћи на овом сајту).

ТРОЈАН ГРАД У НАРОДНОМ ПРЕДАЊУ
          У Средњем Поморављу постоји легенда, која се мало разликује од црквене. Приповеда о томе да је у првом веку нове ере у окапници изнад данашњег манастира Раванице код Ћуприје, боравио Свети Андреја, и народу Поморавља  преносио Христово јеванђеље.
        Кад је командант римске легије, која је била смештена у Тројан граду, Хореум Маргију, позвао Светог Андреју да се покаје и одрекне вере Христове, Свети Андреја је начинио чудо, претворивши млеко у крв, у чаши коју је управо испијао римски легионар. То силно уплаши обесног Римљанина и он отпусти светога човека да и даље проповеда. Свети Андреја се слави 13. децембра по новом календару, и то је слава србског народа Вељића, касније названи Љутићи.
          Тај податак је веома битан и за историју хришћанске и православне цркве, али и народне историје, јер управо ова крсна слава говори у прилог тези, и поткрепљује поменуте историјске  чињенице, да су Срби примили  хришћанство врло рано већ почетком друге трећине првог века, чим су за своје крсно име узели свеца - првог Христовог апостола. У овом случају то је учинио народ Вељићи то јест Љутићи, чији најпознатији јунак из народних песама био Љутица Богдан. Наравно да су истодобно и Рашани (Трибали) и Меди (Мези), односно народ Морава,  житељи Поморавља, примили Христов наук и да су одржавали своје скупове – агапе или вечере љубави.
             Једна од најпознатијих народних прича о цару Тројану је и она која говори о његовим козјим ушима. Сваки берберин који би обријао цара и преварио се да каже  како он има – козје уши, био би убијен. Последњи, најмудрији међу берберима, правио се да није ништа необично приметио. Остао је жив, али је истину морао некоме да саопшти. Одлучио је да ископа рупу у земљи и  у њу је три пута изговорио: „У цара Тројана козје уши“. На том месту израсла је биљка - зова, од које су чобани касније правили фрулице. Свака од њих свирала је, односно понављала берберинове речи „У цара Тројана козје уши“.


Новац Срба Мораваца (3. век пре Христа) нађен у скривници на оближњој Јухор планини.
На аверсу лик бога Сербона- цара Тројана, а на реверсу представа два сучељена јарца
(„У цара Тројана козје уши“)  (Завичајни музеј у Јагодини)

    Према једној од бројних легенди цар Тројан је имао пет кћери: Косану, Ковиљку, Виду и Соку. По њима су многи градови у северозападној  Србији и добили имена: Соко-град, Ковиљача, Видин град и Косанин град (на Церу). Петој кћери се не зна име, те се не зна ни који је њен град.
   Тројан град на Великој Морави опеван је и у народним песмама. Народни певач је сачувао сећање на овај царски српски град и последњи певач који је знао песму о Тројан-граду био је неки Лута (Милутин?) Ђорђевић из Дворице код Јовца, лева обала Мораве, баш насупрот данашње Ћуприје. Упамтио сам га као громогласног певача, високог растом, који би песму започињао још од капије или с врата, кад је долазио код нас на славу. Највише је волео и најчешће певао „Падај, падај Сар (Шар)  планино“, али је певао и песму „Тројан граде, прослављено место“. Као дечак, крајем педесетих  година 20. века, упамтио сам ове стихове:
„Тројан граде, прослављено место,
у те беше цар Тројана престо.
Неста престо, али слава оста
и зидине крај каменог моста“.
    По свој прилици песма је настала у новије време, можда за турскога вакта, у намери да се Срби кроз песму подсете своје славне прошлости, славних људи и места, да се охрабре и сачувају свој јуначки идентитет. То је традиција у Срба још од најстаријих времена, од ведског доба, до преткосовских, косовских и покосовских  циклуса песама, које је Вук Караџић сакупио. Те песме су сачувале народну и историјску свест Срба.


Српски бог Сербон (Сербо Макеридовић, освајач другог светског српског царства) или Цар Тројан,
 на српском новцу из осмог века пре нове ере

Мада Вук није силазио у  Мораву, да би ту сакупљао народне песме,  а вероватно би забележио и горе поменуту песму о Тројан граду на Великој Морави.
У години јубилеја „Два века Вука“, аутор ове књиге је сакупио народне умотворине из Поморавља, околина Параћина и објавио под насловом „Воде ветровите“./8

ТРОЈАНОВИ ГРАДОВИ И БЕДЕМИ

   Колико је цар и бог Тројан био популаран у свесрбском и свесловенском роду потврђује и број топонима, градова и утврда који носе и данас његово име. На Пештерској висоравни, понад манастира Сопоћана, постоји Тројан град, а испод њега језеро. Легенда каже да је ту Свети Ђорђе убио аждају. Међутим, народ Средњег Поморавља је сачувао мит о том догађају, који се збио управо близу Тројан града, у језеру које је постојало мало јужније од њега, а које се и данас зове Змичко језеро или само Змич. То је простор између данашњих градова Параћина и Ћуприје. Народ исту легенду спомиње и кад је у питању Стришка бара, југоисточно од Параћина, а везује је и за Језеро, ресавско село источно од Тројан града, данашње Ћуприје. На највишем врху планине Цер, у западној Србији, постоји Тројанов град или Тројанова утврда.
    Осим поменутих, у Србији постоје и други топоними који носе Тројаново име: Тројанова међа, Тројанов крш, Тројанов зид и слично.
    Врло је занимљиво истаћи и податак да је и древни град код Кулича, где се Велика Морава улива у Дунав, у народу зове – Тројан град. У време римске доминације овај град је преименован у Маргум.
    У праисторији данашња територија Бугарске звала се Доња Медија (римски Мезија), а  тамошњи медски Срби, такође, су имали свој Тројан град. Он је удаљен око 160 километара западно од Софије, а постоји и Тројанов друм, кога су Турци звали – Тројан јол.
    И у Мостару се један мост зове – Тројанов мост. У Румунији, праисторијској Дачкој Србији, постоје: Тројанов шанац, Тројанов бедем и Тројанова ливада. У Кијевској губернији чува се – Тројанов вал или Тројанов бедем.

ТРОЈАНОВА ЗЕМЉА

    Др Радивоје Пешић протумачио је чувену „Велесову књигу“, урезану на дрвеним дашчицама, иначе врло значајан споменик словенске писмености и културе, у којој се помиње – Тројанова земља: „Постоји одломак који нас обавештава: "Били су Кимри (Кимерци) оци наши, и ти су потресали Рим (вероватно се односи на Одоакра итд.), а Грке су растерали као преплашене прасиће." Интересантан одломак, који успоставља сродство Руса са Кимеријцима или Кимрима. Истовремено се указује и на ширину деловања древних Руса од Рима до Грка.
    Једна од дашчица доноси нам следећи цитат: "Римљани су нам завидели и смишљали зло, дошли су својим колима и железним оклопима и ударили на нас, и зато смо се дуго бранили и избацили их из наше земље, а Римљани, видевши да одлучно бранимо свој живот, оставили су нас на миру." "...Грци су такође хтели да нас узму у ропство код Корсуња (Херсонес-а.), али смо се ми борили... велика борба је трајала 30 година и завршила се..."
На једној дашчици призивају се "соколови да налете на Корсуњ" и освете се за увреде.
"...и нису дали нашу земљу (Грцима), као ни земљу Тројана Римљанима, да не буду осрамоћени Дајбогови унуци..." Овај важан одломак повезује Велесову књигу са "Причом о Игоровој војсци", у којој се такође срећу изрази "земља Тројана" и "пала је срамота на снаге Дајбогових унука". Могуће је да овде имамо пример позајмљивања.
"Прича" је била написана 1187. године, а Велесова књига нешто пре 890. године, односно, око 300 година раније. Није за чуђење да је аутор "Приче", који изгледа није далеко одмакао од паганства, користио архаичне изразе или уобичајене конструкције оног времена. Поменимо да има још неких речи које повезују ова два изворника. Тако се, на пример, у оба текста срећу изрази "изстјагну ум" и "харалужниј".
Очигледно да је после Велесове књиге постојала извесна традиција, јер "Прича" није могла настати сама из себе. Несумњиво је имала потпору у вековима писмене културе. Овде се поново помиње "земља Тројана" у вези са Римљанима. Радња се вероватно одвијала негде у области Дунава, пише Др Радивоје Пешић и наставља:
"... и говори та птица о јунацима-Борускима, који су пали у борби са Римљанима око Дунава, близу Тројановог бедема". Овде је место борбе са Римљанима прецизно дато - на Дунаву, на Тројановом бедему. Тројанов бедем је штитио Римљане од напада варвара са севера. Зашто је Тројанов бедем носио то име није нам познато. Назив није везан искључиво за императора Трајана и његово време, пошто су Тројанови бедеми постојали и недалеко од Кијева. Сасвим је могуће и да Тројан и Трајан уопште нису синоними“./9

ЦАР ТРОЈАН У КЊИЖЕВНОСТИ

    Вук Караџић у свом „Речнику...“ о цару Тројану оставио је следећи запис: ”На планини Церу, у околини Шапца, у близини Тројанова града, живљаше неко лице под тим именом. Сваке ноћи иђаше он у Срем код какве жене или девојке. Бојаше се сунчаних зракова, да га не спрже, и зато од драгане одлажаше пре сунца. Кад дође код своје драге, даду коњима зоби; а кад они поједу зоб, и петао запева, он се одмах враћа у свој замак. Једне ноћи брат или муж једне његове драгане метну у зобнице коњима песка место зоби, па посече језик свима петловима, да га певањем не пробуде. Кад цар помисли да је време да иде запита свога слугу да ли су коњи појели зоб. Слуга одговори да нису, а петлови не могаху певати, те се тако Тројан одоцни код своје драге. Најзад видећи у чему је ствар, уседне на свога коња и појури замку. Тројан је у том бежању оглувео у селу Глушци, изгубио табане близу села Табановци, ослепио поред села Слепчевић, изгубио штит поред села Штитари, а највећа му се несрећа десила близу села Десића. Сунце га на крају стиже на путу; он се сакрије под један пласт сена; но дођоше волови и растурише сено, те тако Тројана дохвати сунце и спржи.” /10
      У свом делу „Кнежевина Србија“ Милан Ђ. Милићевић је забележио исту легенду, са мало измењеним детаљима: „У једном замку на планини Церу живљаше цар Тројан. Имађаше три главе. Једна гуташе људе, друга животиње, а трећа рибе. Дању  борављаше у свом замку на Церу, а ноћу у Ширину, на Сави. Народу се није допадао овакав начин живота, те оде и потужи се Светом Димитрију, једном од Тројанових слугу, и замоли га да упита свог господара: чега се он боји: „Бојим се сунца“ одговори Тројан. Дознавши то, Свети Димитрије да коњима пуне зобнице песка место јечма, а људима закаже, да сваки својим петловима повади језике, да не би певањем објавили Тројанову зору. То њега омете те се задоцни и сунце га ухвати.Он се зарије под пласт сена; али дође бик те преврне сено и он се растопи. Прича даље вели да је Тројан у том бегању оглувео у селу Глушцу, изгубио табане близу села Табановци, ослепео поред села Слепчевић, и изгубио штит поред села Штитари, а највећа несрећа му се десила близу села  Десића“./11

КУЛТ ЦАРА И БОГА ТРОЈАНА У СРБА

    Цар Тројан је био врховни бог србског митолошког система, хиљадама година био је опеван и врло омиљен бог у Срба, али са доласком нове хришћанске вере, почео је добијати нове, односно све лошије атрибуте и квалитете и као цар и као бог. Те ниже моралне и етичке вредности које је добио цар Тројан, у новој вери, могу се видети у народним песмама.
    У Милићевићевој приповести, у новом религиозном периоду код Срба, видимо нове карактеристике врховног бога Тројана. Тројан је без слуха и вида, нема табане - постао је сакат, и остао је без штита. Закључујемо да су му Срби, већ покрштени у Христовој вери, почели приписивати особине бога мртвих, ноћног бога, јер су описане особине биле основне карактеристике бога мртвих. Због чега је врховни бог хром, пита се Веселин  Чајкановић, односно откуда хромост Дајбогова или Дабова (Криви Даба)? Чајкановић нас подсећа да је и Водан био у једно око слеп, а Тир у једну руку сакат, те поставља питање да није у овом случају у питању можда „превентивно ровашење“ сакаћење врховног бога, који је, према наивном народном схватању, баш зато што је највећи од свију н нама најскупљи, у исто време и у највећој мери урокљив? Није ли то одбрана од урокљивости врховног бога Тројана?.
    Бог Тројан се саобличава врло често са воденим божанством коме се приносе људске жртве, што се може видети из народне песме:
Постоје три варијанте ове песме.I варијанта. Најпре то је песма коју је забележио Петрановић под насловом: Анђели благо дијеле (Петран., II, 1989: 7-14). Окосницу чине поступци које је Огњена Марија морала да чини да би уразумила град Тројан, који јој је припао према подели компетенција, а у коме важи неморал, безакоње и, што је посебно важно, тамо се народ клања тзв. "сребрном", паганском богу, али не и "Богу истиноме". Њена су браћа познати светитељи: Петар, Илија, Никола, Ђорђе.
"Светој госпи блаженој Марији
Дадоше јој проклетог Тројана,
У коме се безакоње ради,
Да умири и закон постави".
Обишавши живот у Тројану граду, светица се жали да је стање изузетно тешко, посебно на моралном плану:
"Скоро сам ја од Тројана града
Тамошнога умирит не могу
Ту не пази млађи старијега,
Но брат брата на мејдан зазива /.../
Не светкују свете неђељице.
И те бих ти јаде халалила
Не моле се Богу истиноме
Нег' од сребра Бога саковали
Па се моле Богу сребрноме".
Тражећи савет од браће како да тамо ствар поправи и уреди, светитељи јој саветоваше да покуша са трећом казненом мером над становништвом Тројана града:
"Проговара светитељ Илија
'Немој тако, мила секо моја!
Но да треће сјетовање дамо:
У Тројану крај краљева двора
Нека пукне зелено језеро
А у њему несита аждаја
Нека ждере момке и ђевојке
Све на ноћцу по једну ђевојку
А на јутро момка нежењена".
Поступивши по савету, дође тако ред и на краљеву кћер, наиме, да се мора жртвовати воденој немани. Краљици, мати несуђене девојке, дође на сан шта јој ваља чинити да би спасила кћер своју:
'"О госпођо, од Тројана града!
Довече ћеш шћерцу опремити
Не спремај је ноћу, ни акшаму
Но кад сване и огране сунце;
Овако ћеш цуру с'јетовати:
Како дође до воде језера
Нек умије пребијело лице,
Па с' окрене сунцу на истоку
Нек помене Бога истинога,
Не спомиње Бога сребрнога,
Па што њојзи Бог и срећа даде"'.
Када је све то учинила девојка, чекајући крај језера, у неко доба наиђе "незнани јунак", коме се она пожали у каквој се невољи налази. Он јој рече да ће наслонити своју главу на њено крило и да му "поиште перчин". Он је заспао, а затим:
"Заљуља се зелено језеро,
Док ево ти шаровите гује",
коју је, дабоме, јунак савладао. /12
А то „зелено језеро“ из народне песме, може бити баш Змичко језеро, које се налазило између данашњих суседних градова Параћина и Ћуприје, а недалеко од Тројан града. А Змич и даље постоји као топоним.
       Др Веселин Чајкановић, један од наших назначајнијих етнолога, тумачећи Вукову причу о  цару Тројану, објашњава зашто Тројан, у људском облику, иде сваке ноћи код смртних жена и девојака. По њему то је чест случај у народним причама, а богови узимају људски облик да би задовољили своје еротске прохтеве./13
      Волови који у Вуковој причи растурају пласт сена и во из друге Милићевићеве приче, такође, су део древне религије и фолклора. Наиме, знамо да је Сербо Макеридовић,  Бог Сербон, такође себе сматрао другим богом Баком (Биком), и на древним цртежима приказиван, као и први бог Бак – Нино Белић, као бик са човечијом главом. То што се „жене и девојке без отпора, чак врло радо, подају Тројану има опет свог дубљег разлога. Ту се ради о породу. Најбољи јунаци, по веровању нашег народа, потичу од таквих демона као што је Тројан, затим од Змајева или Вила. „Што год има Србина јунака/ свакога је одгојила вила/Многога су змајеви родили“, бележи В. Чајкановић.
        Колико су жене и девојке жуделе за њим, описује нам и Растко Петровић у роману „Бурлеска Господина Перуна Бога Грома“: „Једна девојка на ужас целог народа збаци одећу, стаде гола иза капије, почека, и најпре брата успава отровним травама. И ошинута стоји и чека од јутра до поноћи и мрмља чекајући: "Очи су ти козје, уши су ти јареће, руке су ти као јаблани, дођи!" Народ дође раздражен, исприча Дажбогу. Прва жена. Тако да су сва већ сеоска деца стала певати витлајући се сокацима: "Очи су ти козје, уши су ти јареће, руке ти вити јаблани, умирем од жудње; ох, ох; ах, ах“. У жељи да зачну децу са највећим и најбољим, са србским богом и царем Тројаном (Сербом Макеридовићем), помама је обузела милијарде жена, пише даље Растко Петровић:  Да он напусти драгану брзо и заведе другу, a она га прва још увек чека. Драгана прва, драгана друга. A гле нова мила не уме да нађе других речи, већ не знајући ни сама, понови оне што је чула: "Очи су ти козје, уши су ти јареће, руке јабланске, најлепши, горим!" Ускоро га безбројно девојака, хиљаду, милион, милијарду, седамдесет седам милијарди, бескрајно милијарди чекало, певало за капијама, свака засебно. Бескрај жена чекало, a само једна није патила. И тако редом и ужасно, много бола и патње трепери у ужасу. Душе дигоше руке увис, па стадоше да се клањају и клањајући се ударају главом о земљу; и да преклињу; душе мртве за оне што осташе живе“. А какав је јунак био Бог Тројан, налазимо његов опис такође у роману Растка Петровића: „A веле да је долазио на коњу и да је одскочивши са коња, дочекивао се у један мах на обе ноге раскорачене. Кад стигне, величанствен је и велики. Ускликне: "Груди ми се рашире и толико израсту да собом свет испуне, и толико сам велики да сам пољубац устрептали. Као копци залећу се моји коњи у непријатеља, затежу се лукови, са њих стреле одскачу, на мишицама је дух божији, земља се тресе, грми, киши, киши огањ. Ја сам ужасан; кад се залетим, свалим једног по једног као биволе у воду, и онда се разбесним поврх лешева нагомиланих, развичем се, разгрмим, почешем се по глави. У мени су све планине. Кога данас оборим да више не устаје. Слећем с коња као кад се цела гора топола обара. Руке су ми тако размакнуте и раширене као рај да хоће и љубу бога Перуна да загрле /14


ЛАЖНИ  „ТРАЧКИ КОЊАНИК“ ПРОНАЂЕН КОД ПАРАЋИНА  ПРЕДСТАВЉА  УСТВАРИ ЦАРА ТРОЈАНА
Одмах морамо нагласити да култ „трачког коњаника“, као ни култ „подунавског јахача“, никада нису постојали код Срба у праисторији, нити у првим вековима хришћанства. Њихове „култове“ су измислили савремени археолози и историчари, иначе строго контролисани и на материјалном и теоретском плану, од страних ментора и мецена, како не би обелоданили право значење тих јахача на коњу, који су врло присутни на многим археолошким локалитетима. Већ сама та чињеница говори да је такозвани „трачки коњаник“ или „подунавски јахач“ неко врло важно божанство древних Срба, које се не сме именовати, јер би тај артефакт, врло дубоко у историјској прошлости убицирао његов порекло, што наравно не иде у прилог заступницима антисрпске измишљене историје. Осим у светилишту изнад Параћина, плоче тзв „трачког коњаника“ су још пронађене у Банату, источној Србији, источној Македонији, западној Румунији и западној Бугарској. Коњаник има огртач, штит и копље, око њега су пас, лав и змија, дрво живота и рог обиља, симболи који указују да би то могло бити и божанство плодности.  Треба рећи да је и стари србски бог Tриглав повезан са коњима, а можда је чак и коњ један од његових облика. Триглав се може поредити са царем Тројаном. Са доласком хришћанства Триглав је потискиван, али је зато у народу табуизиран у цара Тројана. Зато сматрамо да Трачки коњаник , Подунавски јахач, ведски Тримурти и наш србски-словенски бог Тројан су уствари једно исто прастаро србско божанство. Међутим, ту чињеницу „званични историчари“ не желе да уваже, јер би тиме србској митологији и религији дали исувише дубоку прошлост и значај. На њихову жалост  истина се не доказује. Истина се показује, а лаж се доказује. И на мермерним (вотивним) плочама које су нађене на Карађорђевом брду код Параћина „трачки коњаник“ држи исте или сличне „исигније“. А познато је из народних предања, које званични  археолози и историчари не узимају у обзир, да је и цар Тројан био, поред осталог и симбол плодности. За „трачког коњаника“ ахреолози и историчари кажу да је био посредник између смртника и богова, наводно Рашани (Трачани) су веровали у њега и њему у част су прављена светилишта где су му се широке народне масе клањале и молиле. На тим светилиштима Срби су приносили дарове-захвалнице, вотивне плоче, како их сада зову археолози, али не трачком коњанику већ богу. У ведској цивилизацији Срба у Индији то је био Тримурти – Троглави,  у Европи бог Триглав, потом цар и бог Тројан, чији се један од градова  налазио на десној обали Велике Мораве, код данашње Ћуприје. У праисторији имамо сличан случај и из времена Александра Великог Карановића, освајача трећег српског светског царства. На пространству његовог царства било је десет „белих Александрија“, подигнутих њему у част. Најпознатија је била она у Египту. По свој прилици ни други по реду освајач света цар Сербо Макеридовић или народски речено цар Тројан није имао мање градова посвећених њему. Можда чак и већи број градова и бедема и данас носи име цара Тројана. Такозвани коњски дани, у хришћанству се називају Тодорови коњи, али нису везани за светог Теодора (Тиронског) и не светкују се на тај дан, већ у следећу суботу. И та чињеница нам указује да је овај култ или обичај био везан за персонализовано божанство – бога Тројана, освајача светског царства, а који је то царство освојио јашући на коњу, да би у хришћанској цркви био скривен иза имена Тодорови коњи – који у приличној мери, довољној да се „Власи не досете“,  кореспондира са синтагмом - Тројанови коњи.  Са доласком нове вере прослављали су се, у суботу после празника Светог Теодора (Тиронског) – Тодорови коњи или коњски дани. Ево шта о томе пише Саватије М. Грбић:  „Тога дана, они који имају коње, месе колач за здравље коња. Колач се меси округао, а на средини пробушен, тако да би га човек могао натаћи на руку. Тога дана ваља да се коњи јашу или прежу. Обично се искупе повише коњаника, сваки коњаник ваља да натакне на леву руку онај колач и тако са колачом мало пројаше коња. Пошто се коњ мало пројаше, изломи се онај колач и даде се мало и коњу, да од њега поједе." /15
   Зато верујемо да се иза празника Тодорова субота крије стари србски-словенски претхришћански празник посвећен коњима али и богу Триглаву. Трачки коњаник“ је уствари, цар и бог Тројан, често приказиван и са три главе, односно ведски Тримурти и србско-словенски Триглав представљају једно исто божанство које, због удаљености и раздвојености једног истог народа, и касније доласком хришћанства, добија мало другачије називе и особине.
АРХЕОЛОШКИ  НАЛАЗИ О ТРОЈАН ГРАДУ
    Праисторијски трагови насеља на територији данашњег града Ћуприје, као и на територији ћупријске општине, пронађени су на више места. Последњи налази су откривени на траси будућег новог колосека железничке пруге Београд-Ниш, јужно од Ћуприје, према Параћину. Због свог повољног геостратешког положаја ово подручје Средњег Поморавља било је настањено још у раном палеолиту, а на другим локалитетима наилази се на материјалне доказе живота из свих каснијих периода. На простору некадашњег Хореум Маргија, пронађени су остаци најстаријег насеља, које археолози датирају у бронзано доба, око 2000-1000 година пре нове ере. Дакле, основни докази о постојању најстаријег насеља крај Мораве и Раванице постоје и откривају нам истину да је овде заиста постојало насеље, односно град у време цара Тројана или цара Серба Макеридовића, који је пре Тројанског рата кренуо у освајање светског србског царства. Пре тога је цар Тројан подигао на овом месту град, кога су Срби прозвали - Тројан град.
    Нажалост највеће вредности Тројан града, односно и Хореум Маргија, за сада су недоступне јавности, и стручној и лаичкој, јер се сви докази налазе испод објеката касарне Војске Србије. Откривање целог комплекса града било би највећа драгоценост за генерације археолога, а то је једино могуће ако се премести касарна Војске Србије. Верује се да је највећи број ископаних материјалних доказа, односно покретни материјал, однешен пре и после расформирања првог ћупријског музеја. Ти предмети који су били у првобитној поставци углавном су нестали, а оно вредније што се могло ставити у џепове и торбе – однето је. Иначе, први ћупријски музеј формиран је 1954. године, а 1955. усељен у једну од најлепших зграда у моравском стилу, која се налазила крај Раванице, у пределу данашње зграде суда. Десет година касније река Раваница се излила и поплавила музеј на њеној обали, а највећи део вредних предмета је већ тада нетрагом нестао. Преостали сачувани материјал је склоњен у Народни музеј у Београду и Завичајни музеј у Јагодини. Након тога Ћуприја није имала свој музеј све до 1993. године, иако је то град, и околина, са највећим бројем археолошких налазишта. Данашњи музеј у Ћуприји налази се баш на локацији где је некада постојао праисторијски Тројан град, а касније и Хореум Марги.

----------------
1/ Мирослав Димитријевић: „Из  историје Срба старе и нове ере – забрањена историја Срба“ (стр. 101-105), издавач ИК „Мирослав“, Београд, 2014.
2/ Хомер Илијада, „Просвета“, Београд, 1985.
3/ Прико де Сент Мари: 'Лес Славес Меридионауx Арманд Ле Схеваллиер” (Парис, 1674)
4/ Др Јован Деретић: ''Срби, народ и раса'' ,Београд, 1998.
 5/ Хомер: Илијада, „Просвета“, Београд, 1985. (34, 543-547)
6/ Кулишић, Н – Петровић, М. – Пантелић, Н. „Српски митолошки речник“, Београд,
 „Просвета“, 1970.
7/ Нестор Часни Кијевски (1056.-1114.) летописац из 11-12 века, аутор Повести минулих лета или Несторовог летописа. Издавач „Нико ла Пашић“ Београд, 2003. Први хроничар и заступник аутохтонистичке историјске школе, која тврди да је колевка свих Срба (Словена) Подунавље, одакле су се потом дисперзивно расељавали освајајући нове животне просторе.
8/ Мирослав Димитријевић, Воде ветровите, народне умотворине из Поморавља, околина Параћина, издавач „Светлост“ Крагујевац и „Вук Караџић“ Параћин, 1986.
9/ Радивоје Пешић: „Разматрања и материјали-Велесова књига“, „Пешић и синови“, Београд, 1995.
10/ Вук Караџић, Српски рјечник, Беч, 1852.
11/ Милан Ђ. Милићевић Кнежевина Србија, Београд, 1876.
12/ Др Војислав Шешељ: О старој српској религији -Тројан - врховни бог српског митолошког система?  – Форум српски националисти
13/ Др В. Чајкановић: „Студија из религије и фолклора“, Етнографски зборник XXXIV издање Краљевске академије наука и уметности, Београд, 1924).
14/ Растко Петровић. „Бурлеска Господина Перуна Бога грома“, прва књига: О распуштености богова, „Филип Вишњић“, Завод за издавачку делатност, Београд, 1985. стр. 168.
15/ Саватије М. Грбић, Српски народни обичаји из среза Бољевачког, Српски етнографски зборник, књига XIV Српска краљевска акдемија, Београд, 1909. стр. 109

    =  (Одломак из студије: Мирослав Димитријевић: „Древна паметарница земље и народа Мораве - сакривена историја Срба“ – други део)
     * из пропратног писма аутора Лукићу,То су ти прилози. О овоме до сада нико није писао. Тројан се спомињао
само као бог кога је нова вера осакаћивала и ружила. Што је и било
разумљиво. Овакву корелацију цар Тројан-Тројан град на Великој Морави
-Сербо Макеридовић и култ бога Тројана нико до сада није начинио.

О култу бога Бака у параћинској околини, апсолутно нико до сада није
ни опепелио.

Свако добро теби и твојима жели
Мирослав Димитријевић

Нема коментара:

Популарни постови