Портал Сазвежђе З

Портал Сазвежђе З
Заветине

ЗАШТИЋЕНИ БЛОГОВИ.САЈТОВИ

ЗАШТИЋЕНИ БЛОГОВИ.САЈТОВИ
Пријава! ПРЕТПЛАТА. - Портал Сазвежђе З, садржи преко сто педесетак веб локација. Јавни и доступни су, тј. бесплатни, око двадесетак. Да би заинтересовани, читаоци из земље Србије, бивше СФРЈ, или из света могли да приступе неким од осталих, тј. приватних и заштићених, блогова, или сајтова, постоји један једини начин:ПРЕТПЛАТА, годишња, на неки од тих блогова или сајтова. Заинтересовани се могу пријавити и овде...Висина годишње претплата је 2000,00 дин. - Пријава и Претплата на "ЉУДЕ МЕСЕЧЕВЕ СВЕТЛОСТИ" (Заветине +). Приватни књижевни часопис. Годишња претплата на онлајн верзију 2000,00 динара. Уплата се врши преко Пост нета на тел. уредника + 381 3006950, са обавезним именом и презименом претплатника и кућном адресом. Претплaтник добија на поклон и два годишња приступа локацијама које су заштићене (нејавне, затворене), по свом избору

понедељак, 11. јун 2018.

19. XI 1973.


(...)

  Облаци на хоризонту пепељиворумени, светлоцрвени, љубичасти. Неблагодарни сине! кажем - зашто овог предвечерја седиш у соби са тугом која стеже срце и посматраш небо, а на живот, који води Бог за белу ручицу у свилену кавадићу и жутим ципелицама, заборављаш?
  Да ли се у небу огледаш, слико дивна, стоји ли ти лепо руо сакројено?

  
    Пала ми је и таква мисао на ум: да могу лако да се одрекнем неких жељкованих звезда, да треба да пођем стазом озбиљна живота и праве љубави. Око мене су биле књиге, књиге, зидови од књига, соба пуна књига...Сат је неуморно и једнолично ударао. На дивану је лежао мој тамни смокинг крај црвене торбе од сатканог ћилима и вежена кошуља од сеоског беза, коју радо носим по кући...
     И хрпе папира са некаквим недовршеним фрагментима* у којима сам се губио, саплитао, и тонуо у једва изрециву стварност...

  Било ми је тешко и легао сам. Сан све отклони, излечи, мислио сам. Будио сам се после са осећањем да нисам савлдао нешто веома болно у свести, да нисам пречврснуо у животу и у речи.

________________



        * = извор: извод из свеске бр. 18 (17?).  -  И као пре педесетак година, око мене леже гомиле фрагмената, нових, које расту као и пешчана брда која избацују из утроба златне долине крај златоносне реке. Данас, у повратку из Кучева, видео сам из аута - на брду (село Љешница, - Бељевине, потес) неке старе куће, крај којипостоји пут који води узбрдо према влашким бачијама. Где сам некада ишао по наше овце, да их преузмем са бачије и дотерам у наше село. Не верујем да сам био завршио основну школу, можда шести-седми разред. Сад сам пролетео крај Бељевина, крај тих старих оронулих кућа које сам препознао, сетио се, јер су се пржиле на тропском сунцу, као чварци, као тог далеког заборављеног лета, када су ме послали да дотерам овце. Отац или мајка који су их отерали на влашку бачију нису могли да оду и да их и дотерају. Пут је потрајао до тих влашких салаша у суседном селу; био је полупуст и сив, ца вододеринама, какви су путеви у јулу кад се преузимају овце са бачија. Био је то крај друкчији од нашег села, али пре свега крај другог непознатог језика....
     Наш живот се одвијао у долини покрај Пека, на салашу у Лакомици, у неописивој заједници белих и црних, сурих дудова, трешања, вишања, јабланова, јова, топола и башта, муљака и влаге, и светлуцавих спрудова дуж реке; бачије су биле на планини, на висини, опрљене летом, жегом и влашким говором. Непознатим...  (10. јун 2018.)
     Живот је као дрво, засађен у плодни чернозем, или пукотине у камену. И не може се премештати без велике нужде. Јер се тешко пресађује, ако се икада пресадити може на неко друго место...
     Мој сувозач је био живи деманти ове помисли, пролете ми у тренутку кад смо прозујали поред куће једне влашке врачарице, вернице црне магије...

Нема коментара: