ПоРтАл | Сазвежђе З

ПоРтАл  | Сазвежђе З
Заветине

Преведи

Претражи овај блог

ВАСЕЉЕНСКИ ЛИСТ

ВАСЕЉЕНСКИ ЛИСТ
Енигма "Заветина"?

МРЕЖА Забавник - ДИБИДрУС. (КЊИЖЕВНА ФИЛОКСЕРА)

МРЕЖА Забавник - ДИБИДрУС. (КЊИЖЕВНА ФИЛОКСЕРА)
Прозор тзв. Летње кухиње у М. 16. мај 2010. снимак Ивана Лукића

Мирослав Димитријевић



МИРОСЛАВ ДИМИТРИЈЕВИЋ

СРБИ НА СЕВЕРУ ЕВРОПЕ


       Своје праисторијско српско име данас у неизмењеном облику чувају још само Лужички и Балкански Срби, док су други словенски народи, који су се у античка времена такође звали Србима (Сербима), наденули су себи друга имена. Па и поред тога, Чеси, Словаци и Пољаци, и данас у својим историјама пишу да потичу од балканских Срба, а Руси, за себе кажу да су Руси, али своју земљу зову – Расија, баш као што се звала и балканска Расија, Расција, Рашка... Бугари су себе све до 9. века Христове ере сматрали Србима, а Македонија је била јужна Србија  (раније Солунска Србија), затим Бесарабија је уствари Бела Сорабија (Бела Србија), и тако даље.
       Пре него што почнемо опширније да пишемо о Србима на северу Европе, у коју су дошли из Сибира (трећи сеобни правац из Индије) 3060. године пре нове ере и населили обале Српског мора (Балтичко), које су још звали и Ерско море, по највећем племену Ере или Ерули, и како су затекли север Европе ретко насељен, а Скандинавију потпуно празну, и да су српска Ерска или Ерулска племена  пристизала на север Европе све до 1460. године пре нове ере, желимо, дакле, прво да цитирамо нордијске и друге европске историчаре.

СРБИ ПРАСТАНОВНИЦИ
НЕМАЧКЕ, ШВЕДСКЕ И ДАНСКЕ
      
        Најпре да видимо шта о Ерама или Ерулима пише Elias Vessen, чије ћемо цитате користити на наредним страницама:
1. „Ерули су највероватније били раширени по целој Европи пре настанка Римске империје...“
2.  „Ерули су имали постојбину у Скандинавији са којом су увек били у контакту...“
3.  „Ерули су били чувени и тражени војници по целој римској империји и били су трајни контигент „Auxilia palatina“  у Римској војсци...“
4.   „Од праисторије па све до приближно 550. године нове ере о њима се пише да су такође самостално племе и у суседству са Готима (српско племе звано још и Гети) на северним обалама Црног мора...“
5.   „ 267. године Ерулска флота је испловила из Азовског у Црно море и кроз Дарданеле се пробила у Егејски залив и харала обалама Итаке и  у Малој Азији...“
6.   „ У 4. и 5. веку Ерули се не описују само на истоку него су виђени и на западу, као Викинзи и гусари на обалама Галије, Шпаније...
       То значи да је њихово стално пребивалиште било на источним обалама Северног мора, на југозападним обалама Балтичког мора и на Данским острвима...“
7. „Прокопијус пише да су се Ерули после једног већег пораза вратили назад у Северну Европу...“

8. „Постоје оправдани разлози за тумачење да су Ерули донели рунско писмо у Скандинавију... Овоме доприноси и изненађујућа чињеница да је реч ЕРИЛАР, што је Sophus Bugge тумачио као Ерули, нађена је у написима на разним, међусобно удаљеним местима у Скандинавији, на рунским стенама, из времена старије сеобе народа.“
9. Одовакер, који је срушио западно Римско-Германско царство, 476. године, зван је Ерулски краљ...“
10. „За разлику од Германа, који су примили Хришћанство, Ерули су у 6. веку још увек били многобошци „Пагани“...“
11. „Историчари више не поминњу Еруле после 550. године. Та загонетна чињеница наводи на питање да ли Ерули у суштини и даље постоје,али под другим именом.“
12. „Сеоба народа је „најмрачнији“ (необјашњен) период  Европске историје у 5. и 6. веку и доводи се у везу са падом Римске империје.“
       (Elias Wessen, 1927 "De Nordiska Folkstammarna i Beowulf").
       Историограф Огњен Радуловић у свом истраживању Срба на северу Европе ослања се на два угледна швајцарска историчара и каже:
       „У књизи „Цивилизација Германа и Викинга“ издатој 1976. године у Швајцарској, Патрик Лут (Patrick Louth) пише да су 2000. година пре Христа у скандинавске просторе дошли народи из подунавских крајева. За многе истраживаче остали су „мистериозан“ народ.
       Други Швајцарац Јуџин Питер (Eugene Pittard) каже да су ти „мистериозни“ народи населили и обале Норвешке и Шкотске, а сматрали су их припадницима динарске расе, били су високог стаса и лепи. По Питеру, кретали су се од Венеције (Венетије) преко централне Европе и Немачке, до Шведске и Норвешке, а друга грана прешла је мореуз Кале и настанила британска острва. Све су то били наши преци Срби“, наводи Радуловић.
       У Речнику Шведске академије наука 1979. године, нађена је стара шведска именица АРИЛ, са две тачкице над словом А, која се изговара као ЕРИЛ. То слово А у данашњем шведском језику се изговара као отворено Е. Ерил значи огњиште, жариште, ватриште,  па би према томе значењу Ере или Ерули (Ерили) били „ватрени“ борци и ратници. Римљани су по доласку у ове крајеве делимично задржали у свом старолатинском језику назив Ерил за Србе, а током дуге турске окупације име Ера било је погрдно име за Србина. На срећу, име српског племена Ера остало је до данашњег дана у неизмењеном облику, а балканске Ере настањују данас пределе западне Србије око Ужица, Златибора односно Старога Влаха.
        Да видимо сада шта о Србима на северу Европе пише Милош С. Милојевић у делу „Одломци историје Срба“  које је објављено 1872. године у Београду, репринт 2003. године (стр. 222-224):
        „Срби живљаху на бреговима СРПСКОГ (Белог) или данашњег Балтичког мора. Још се звало ЕРСКО МОРЕ по српском племену Ера или Ерула које је живело на обалама... То су они Срби који дођоше из Сибирије (сеоба из Индије, трећи правац), гоњени Китајцима/Кинезима и населише северну данашњу Европу пре свих народа. Још неколико стотина година пре нове ере Финикињани (Феничани данас) су куповали јантар/ћилибар од тих „Балтичких Срба. Из Сибирије су српска племена насељавала данашњу Русију, Данију, Шведску, а отуда (као и из Хвалијског/Каспијског мора и из Мале Азије) насељавали данашњу Ђерманију, нешто Францускје,Белгије.  По Милојевићу, који се ослања и на дело Александра Вељтмана, Срби су живели у целој данашњој Ђерманији пре Ђермана, у Данији пре Данаца која се звала тада баш Србица, и делу Шведске ( Богусланска и Смоландска област) Сама „званична“ историја помиње стварање скандинавских земаља тек око десетог века нове ере, а помињу се Венди (Винди, име за Србе, касније Словене-из Виндије) у скандинавским изворима да су постојали и у петом веку нове ере... Данас су потомци Винда измешани са немачком популацијом, а имена су замењена, па ипак нека се још увек препознатљиво српска“.
       Милојевић наводи српска имена насеља и река у Шведској:
       Богуслан, Смоланд, Богуш, Нерика, Даље карлија, Река, Божан, Смиљан, Здрављан, Јадерн, Медопад, Раба, Села, Даља, Мора, Мотала, Бравичен Умео, Скора...
       Српска племена у Шведској, према истраживању
Милоша С. Милојевића су:
Богуслани, Богуши, Смољани, Рекарни и Миљани.
       Српска лична имена у Шведској су:
Богуш, Гордан, Вулистан, Љуба, Раде, Рашко, Драго, Лакман, Бојемунд, Одо, Ивар, Горда, Сидок, Ласкар, Сваран, Милан, Божа, Радан...
Чак и у 13.веку нове ере забележено је три имена Срба: Вукашин, Ђурађ, Нелпан...
       Краљ Шведски увек је имао у титули да је владар „шведски, норвешки и вендски  (веноски/српски).
Део који је био насељен Србима/Виндима у данашњој Шведској је област Богуслан (пише се као Бохуслан), дакле западно - јужни део (познат је град Готаборг на реци Готи), а  интересантна је прича о Богуславу, скандинавском краљу, који је због круне морао да назове себе Ериком ( од Помераније, земље По-Морја и словенског-српског племена Поморани, данас бисмо рекли - Срби Приморци или Поморци).


                ДИНАСТИЈА БОГУСЛАВ
ИЗ ЕРСКОГ ПРИМОРЈА



        Од 11. (до 17.)века, породица кнеза Богуслава (Богу-слав) је владала Померанијом, али се све теже бранила од страних напада и прихватила је заштиту Саксонаца, па је од 1108. године примала саксонске насељенике у пространо Поморје. Некадашње пространо Поморје обухватало је тле данашње северне Пољске, део северне Русије, северну Немачку (наравно и још постојеће Лужичке Србе).
По
Милојевићу, у истом простору, поред племена Поморјана, живела су и ова српска/вендска племена:
РАНИ или РАНЦИ,данас понемчени као Ругијани
;
ВОЛИЋИ или ВЕ
ЉИЋИ;
РУЈАНИ или Рујанци,
данас понемчени Ругијани;
Племе В
ЕЉИЋА или Љутића живело је западно од Одре, а међу њима Укри на истоименој реци. Ови Вељићи или Љутићи деле се опет на 4 главна племена:
РАТАРЕ
: Данас су понемчени у Волгастене...
ДОЛЕНИЋАНЕ
: Данас су понемчени у Волгастене...
ШИРОПАНЕ
: на реци Пени Данас су понемчени у Волгастене...
КИЋАНЕ Данас су понемчени у Волгастене..
.
Племе Љубића, Љубенића, данас понемчени као Љубегсци и Алденбургсци.
Племе СТОДЕРАНА живело је југозападно од Вељића (или Љутића) на реци Спреви и Хавољу и такође су се делили на неколико племена мешу којима је најпознатије било БРЕЖАНИ (при изливу Хавоља у Лабу). И Стодоране и Брежане често зову једним именом ГАВЕЉАНИ
... Данас потомци ових племена носе понемчена презимена Перлберг, Хаволбург.
БОДРИЋИ  (АБОДРИТИ или РАРОЗИ), специјално важни и моћни ВАГРИ,биће посебно речи о њима.
ПОЛАПЦИ (ПОЛАПСКИ СРБИ),
Полабљани, данас понемчени Рацебуршци;
ГЛИЊАНИ,
ГЛИНИЋИ, живели су између Лабе и реке Степенице, данас понемчени Аненбургсци;
ВАРНИ, на истоименој реци Варни или Варнави, данас понемчени као Роштохинци;
РАЦИ или РАШАНИ, у граду РАЦИГРАДУ;
КАШУБИ изумрли у 19. веку); ДОЛЕНИЋИ;
РАТАРИ, данас понемчени Штетинци
;
ВИЛИНИЋИ, ВИЛАЦИ око данашњег Берлина или Брандербурга
;
БРИЗАНИЋИ, данашњи Хавенбурци
;
ЕРЕ или ЕРУЛИ, данас понемчени као Мекленбуржци
;
БРИЗНИЋИ, данас понемчени као Пригнићини и Перлбергци
;
ХАВОЉАНИ, данас понемчени Ховелбургци
;
СЕДИНИЋИ, данас понемчени Штетинци
;
КИСЛИНИЋИ, данас понемчени Грифенвиздци
;
СРБИЋИ, данас понемчени Најбранденбургци
;
БУЦОВЦИ и ГУСТОВИРЦИ
;
СОРАБИ и СЕРБИ( данас понемчени Сервестани);
ЛУЖИЧКИ СРБИ или данас Саксонци, Мисници и Липисцини;
МИЛЧАНИ, данас Саксонци и Пруси
;
       У 14. веку Кнез Богуслав Пети (1326-1372) и његов брат Кнез Барним Четврти (1326-1365) изделили су административно земљу на Предње и Стражње Поморје, односно по природној граници током реке Прситице. Племе Поморјана (Померана) је, иначе, живело на територији од реке Висле до Одре.
        Кнез Богуслав Пети је имао седам потомака: једна од њих је била Маргарета од Поморја (*1366+1410 ), коју је 1392.г. оженио прилично млађи Ернест Гвоздени (*1377), надвојвода Карантаније (данашње Словеније). Претпоставка је да је Ернест желео овим браком да обнови династичке везе између две словенске (вендске) државе.
       БОГУСЛАВ, касније Ерик од Поморја, краљ Данске, Шведске и Норвешке пуних 40 година. Ерик од Поморја (краљ 1397-1439)имао је контролу над целим Балтиком. Планирао је да оснажи нордијску Унију Краљевстава, Даније, Норвешке и Шведске, али није успео у тој намери. Родио се 1382. године, у српској породици племена Поморјана. Његов отац је био Вратислав Седми, кнез Поморја, владао је до 1394.г (убијен је).
       Мајка му је била Марија из Велиграда (понемчено Мекленбург), ћерка велиградског кнеза Хенрија Трећег и мајке Ингеборг из Данске.Рођена је 1363. (живела до 1402.), а њена старија сестра била је Маргарета Прва, Краљица Данске (р.1353+1412), по удаји и Краљица Норвешке, сахранила и мужа и сина, а после 1389. и Краљица Шведске. По теткином наговору, и да би био проглашен за краља, Богуслав усваја име Ерик, и бива крунисан у Калмару у Шведској 1397.г. Рођена је Калмарска Унија-три краљевства! Звали су га Ерик 7. у Данској, Ерик 3. у Норвешкој и Ерик 13. у Шведској. Већ 1405. жени ћерку Краља Хенрија 4. од Енглеске, али нема деце са њом и остаје удовац 1430. (жени се поново Сесилијом.
       Краљ који је имао само 15 година на крунисању, морао је да препусти је тетки Маргарети да води Унију. После њене смрти 1412. године узео је пуну управу над владом, али било је све више тешкоћа- изгубио је контролу над Шведском 1436, а три године касније и у остале две земље.Повукао се у родно Поморје и умро у Дарлову ( понемчен назив Ригенвалде),које данас припада Пољској... Сахрањен је у цркви Свете Марије 1459. године
И док су у прошлости Поморци Срби морали да се одрекну дрвених и златних идола Перуна и Световида због наметаног хришћанства од стране Гота, 1534.приме лутеранску/протестантску веру, а 1618. букне верски тридесетогодишњи рат између лутерана и папинаца.
И домаће и непријатељске војске у току рата нанеле су велику штету градовима Поморја, а две трећине Помораца је убијено или прогнано, док су многе области изгореле до темеља.
       Последњи потомак српске поморске династије био је Кнез Богуслав Четрнаести... Умро је 1637. године а Поморје је испрва била под владавином Изабраног Принца из Бранибора (понемчени Бранденбург) који је оженио девојку из Богуслављеве породице.Он је такође узео и земље Источних Боруса/ Пруса (Тевтонских витезова) и насловио се титулом Краља Прусије и Помораније. (Стражње, јер је Предња Померанија припала Шведској 1815. као Вестфалија).

ГЕРМАНИ ДОШЛИ ТЕК У ТРЕЋЕМ ВЕКУ
НОВЕ ЕРЕ

       О Србима на северу Европе пише и наш познати историчар Сима Лукин Лазић у делу „Кратка повјесница Срба од постања српства до данас“. Књига је први пут објављена 1894. године, а четврто издање доживела је 2003. године. Ево шта о северним Србима пише Сима Лукин Лазић, на страницама 18. и 19. поменуте књиге:
       „Дотле се они северни Срби већ беху разместили и учврстили. Они Срби у негдашњој Сармацији, а у данашњој Русији, Пољској и Галицији основаше тамо Велику Србију, која се звала још и Бијела Србија или Бојка.
       Они тамо даље на западу, иза Висле и Одре и око ријеке Лабе, Сале и Мулде основаше Полапску Србију, која се звала Сорабија и Сурбија.
       Ниже њих, у данашњој Баварској и Чешкој, остали полапски Срби основаше другу Бијелу Србнју, која се так
ођер звала Бојка по српском племену Бојки или Боји. А од те Бојке српске касније Швабе створише своју Бојоарију (Баварску) и Бојемију (Чешку), коју Швабе и данас зову: Бемен, па и ми је кад што зовемо Немска, као што и Чехе зовемо Немцима.  Но више свију ових Срба, они најсјевернији Срби дуж Балтичког Мора основаше Балтичку Србију у Пруској, Поморској (Померану), у Мекленбургу и Хановеру на сјеверним странама данашње Њемачке. А од тих балтичких Срба одвоји се велико племе Рујанци и насели се још севервнје у самом Балтичком Мору на великом острву, које се по њима прозва Рујан, а Швабе га данас зову Риген.
       Временом Балтички Срби продреше чак у Данску, па тамо основаше Данску Србију. Но у каснијим ратним походима својим пружаху се балтички и полапски Срби и у Шведску, Холандију, Белгију, Енглеску, Француску, па чак и у Швајцарску, али тамо им је свуда брзо траг изгинуо.
       Сви ови северни Срби дељаху се у многа премнога племена. Најглавнија српска племена беху: Полапски Срби, Лужички Срби, Љутице, Бодрице, Рујанци и Боји илити Бојки. (Боји живљаху и у сарматској и у чешкој Бојки, па и данас има у Малоруса племе Бојки.)
       За све време свога живота ови Срби живљаху одвојено сваки за се у своје племенске државице и мало кад су пословали заједно, али сви држаху једне обичаје и говораху једним истим језиком тако, да им је „готово свака ријеч једнака била“.
       У прва времена живљаху они са свим слободно и независно, негђе под изборним, а негђе под насљедним старјешинама својим. За Србе у Сарматској Бојки зна се, да су имали насљедне кнезове, а Срби Рујанци имађаху своје цареве и посебно своје царство на Рујану. Рујанци бјеху врло велики јунаци, те једно вријеме и сва остала племена српска признаваху њихов првенство и власт.
       Дуго времена сјеверни Срби живљаху мирно и дивно напредоваху у просвјети и радиности. И тек негде у другом и трећем стољећу по Христу дођоше они у ближи додир са Ђерманима (Нијемцима). Нијемци се лукаво и лагацко увукоше међу Србе, па како бјеху у свему много слабији од Срба, дуље времена живљаху са Србима у љубави, У тој слози затече их и
четврто стољеће, кад поче велика сеоба народа и узавре сав свијет…“, пише Сима Лукин Лазић.



СРПСКИ КОРЕНИ

       Богислав или Богуслав је постао краљ Шведске, Данске, Норвешке и Вендске 1396 године и узео је име Ерик (Ера или Ерски) повезујући на тај начин српску традицију, праисторију и народно име (етноним) са својим краљевским именом. Отац му се звао Свентибор, и био је пореклом из Помораније, где су и у средњем веку, поред Германа, живели Лужички Срби. Немци су Србина звали и данас зову Венд или Сорб, а Скандинавци и сада балканског Србина зову Серб.
       Краљ Ерик је скинут са власти после 43 године свог владања, остао је без личног богатства и издржавао се гусарењем. Живео је 77 година, што је за ондашње време био веома дуг живот. Ерска или српска Поморанија (Померанија) увек је кроз историју сарађивала са скандинавским земљама у ратовима против католичке Пољске, што је још један доказ да је Богуслав или Богислав био Ера-Србин, а не Пољак, како то хоће да прикажу савремени историчари. Уосталом да је Богислав српско име може посведочити и православни календар у коме се спомиње ово, али и друга слична српска имена: Берислав, Борислав, Братислав, Векослав, Видосав, Воислав...
       Племићка српска фамилија и династија Свентибор била је увек на гласу, па је Шведски краљ Густав Васа Ериксон у 16. веку тражио за жену ћерку Свентибор Богислава, пра-праунука краља Ерика. Све ове податке налазимо код шведског историчара Хермана Линдквиста (Herman Lindkvist "Sveriges Historia frÃ¥n istid till framtid").
       Швеђани у свом језику имају именицу БОГ, која је српског порекла, и данас означава – прамац на броду. У ранијој историји означавала је божанство. Скандинавски богови су били историјске личности и ратници, уосталом као и у целој српској праисторији.
         У близини Штокхолма постоји велико полуострво које се зове БОГУСЕНД, а у средњем веку звало се БОГОЕ, и било је у власништву напознатије фамилије Брахе од памтивека.
Шведско племство потиче од најпознатијих „богова“ то јест војсковођа односно српских или ерских Викинга. Па се тако сматра да породица Брахе, иначе број 1 на списку у „кући витезова“, води порекло од сина бога Водена (Удена) који се звао Брахе. Из историје је познато да је дански научник-астроном Тихо Брахе (Тиха, Тика, Тихомир) био у сродству са шведском фамилијом Брахе. Из националног разлога, Швеђани данас о овоме неће ни да дискутују, али остаје чињеница да се и пре и после Христа у Скандинавији говорио српски језик.
       Данашњи скандинавски богови су пореклом из два српска племена Ванер и Асар. По исландском истраживачу Штурласену (Strulassonu)  Асари су пореклом са обала Црног мора Асовског мора, те отуд им и назив – Асари. Бог Уден (Воден или Виден-Вид) је дошао из Асије (Азије) где се река Дон улива у Асовско (Црно) море. Лево од Дона, према овом научнику, је Ероп, земља Ерила. На десној страни Дона је земља Асија, коју су звали Асланд, са главним градом Асгордом (Асгородом), а у том граду је живео поглавар Уден (Оден или Воден), иначе велики ратник, победник у свим ратовима које су праисторијски Срби предузимали у то време. Касније је Уден или Оден-Воден отпутовао на север, настанио се на једном острву и назвао га Уденово острво, а данас је то град Оденсе у Данској.
       Осим српског племства и српских староседелаца, у Шведску су почели да се досељавају и Срби из Поморја (Помераније) средином 12. века, када су почели да губе рат против бројнијих Германа.
       Лужички Срби су се врло дуго држали своје старе српске вере са Балкана, али су ипак морали да приме католичанство на силу, после изгубљеног рата против Немаца, али су само после три столећа (у 15. веку) пришли Лутеранској протестантској цркви. Сам Мартин Лутер био је пореклом из Лужичке Србије, што додатно појашњава разлоге србског протестантизма.
       Срби на северу Европе били су увек важан војни фактор, па и у средњем веку, о чему нас извештава поменути шведски историчар Херман Линкдвист:
       „Године 1135 нападнута је Норвешка са 650 бродова под командом војводе Ратибора из Померна (шведски назив за Померанију), када је, релативно удаљен, главни град Конунгахелле освојен и спаљен“.
       Ти српски викиншки бродови и данас су цењени у Скандинавији, и готово су остали истоветни оним бродовима којима су се служили српски викинзи, које су поштовали и дански викинзи, моћнији од шведских и норвешких викинга. И ову чињеницу су савремени историчари такозване нордијске школе „заборавили“. Занимљиво је истаћи податак да српски, дански, норвешки и шведски викинзи никада нису били у међусобном сукобу, што опет посредно говори да су северни акваториј под контролом држали већински гусари српског порекла.
       Сви поменути скандинавски викинзи су нападали и палили католичке цркве по Европи, борећи се против католицизма.
       Пре него што су Германи „покрстили“ Србе у Немачкој, Сорби или Венди били су сконцентрисани на простору између Елбе и Одре до Балтичког мора, где се и данас налазе и држе до својих традиција и културе, па су многи ортодоксни Срби зато потиснути у горњи ток реке Одре и Елбе јужно од Берлина у Лусатију. И у 11. веку цела Европа је била неписмена, као што се зна, и као што су се балкански Срби уверили приликом проласка крсташких хорди кроз Немањину државу, па су „историју“ почели да пишу ретки католички калуђери, како је њима одговарало. Нови преписивачи тих књига, по упутству својих надређених, чинили су још кардиналније грешке и фалсификате. Тих фалсификата се и данас држе...
Чак ни Шведски историчари и археолози не побијају истину да су Срби били веома важан и присутан фактор у Северној Европи и да пре стварања националних држава, европски народи су били у фреквентном контакту са Србима (Словенима).  „Венди је заједничко име
словенских племена, како су их Германи називали. Венди су углавном окупирали територије око реке Елбе на западу до реке Одре на истоку. Многобројни Германи су били у рату са Вендима тек од седмог века нове ере и тек су их победили у 13. веку, када су их приморали да приме Хришћанство и постану римокатолици. Децидентно племе Венда, који су себе звали Сорби (Сораби) преживело је до данашњег дана. Сорби или Сораби, око 155 000 становника се данас налазе у Горњем току реке Spree u Lušatiji“ и око града којег Немци зову Laušitz (citat mikrosoft Enkarta, 1994). Дакле, шведски историчари помињу Вендску-Српску државу на обалама Балтичког мора, а од 13. па све до 18. века Срби Венди су имали тесну сарадњу са Швеђанима. Чак и после уједињења Немачке, када су Вендски Срби припали Немачкој, шведски краљеви су све до половине 20. века крунисани као „Краљеви Шведа, Гота и Венда (Срба)“. Последњи шведски краљ, који је крунисан 30. октобра 1950. године, носио је, такође, ову титулу“. Први краљ који је себе незванично титулисао „Краљ Шведа, Гота и Венда“ био је „отац шведске нације“ Густав Васа Ериксон, без обзира што његовом краљевству није припадала чак ни јужна Шведска, коју су освојили, као и вендске покрајине, тек у 17. веку његови потомци Густав Други Адолф и Карл Десети Густав.
       Краљ Густав Васа (и данас често име у Срба, као и презиме Васић) је ослободио Шведску од католика и довео протестанте Лутеранце, односно реформисано хришћанство Мартина Лутера из Анхалта, периферија Саксоније, где су живели Лужички Срби и где су држали главне позиције од почетка Христове ере и где се и данас налазе. Међу њима је име Мартин сасвим уобичајено и често. Многи историчари тврде да су градове на северу Немачке основали управо Срби-Венди, а то су поред осталих: Берлин, Штетин, Шверин, Бранибор, данашњи Брандербург и многа друга мања насеља и села. Практично Немачка и данас има српску топографију, без обзира на упорне покушаје да се сви српски називи германизују.
        Дакле, Срби су присутни у целој Европи скоро 2000 година пре Христа и да су господарили тим просторима скоро 3000 година , у сталним борбама и напорима да се изборе за своје постојање, своје државе и своју културу и историју. Дакле Ерули или Ере нису нестали са историјске сцене, они су и сада тамо генетски присутни, мада углавном политички претопљени у друге нове нације, и да их данас зову Вендима или Лужичким Србима. Код Милоша С. Милојевића видели смо која су то српска племена асимилована и претопљена на силу у германску нацију, али је њихова историја величанствена, јединствена и не може се сакрити, упркос настојању страних и домаћих  историчара, едукованих у духу „бечко-берлинске школе“. Срби су на северу Европе били присутни још пре 2000 година пре Христа и да су староседеоци на тим просторима, главни носиоци историјских збивања, културе, писмености, рударства, технологије и цивилизације уопште, а што смо видели и у претходним поглављима ове књиге, по историјским сведочанствима највећих и необоривих светских ауторитета.


(Извор: Мирослав Димитријевић: „Сакривена историја Срба“, Удружење свесловенске учености, Београд, 2011. године)

________________
ЛеЗ 0003071    

Нема коментара:

вез

вез
КОСОВСКИ ВЕЗ