УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

Укупно приказа странице

понедељак, 14. децембар 2015.

Бесмртни, Мраморни цар



ХРИШЋАНСКИ свет је 2013. године славио велики јубилеј, 17 векова од када је римски император Константин донео Милански едикт. Православни су славили више, јер је утемељивач „Другог Рима“ - Константинопоља или Цариграда, за њих светац. Западни хришћани сматрају да он то звање није заслужио, иако је 313. дотада прогањано хришћанство учинио равноправном вером. 
Срби су с поносом истицали да је Константин Први родом из Ниша. Међутим, ни Србија а ни остатак хришћанског света нису се сетили последњег римског цара Константина Драгаша Палеолога, иако се 2013. навршило 560 година од његове херојске смрти у одбрани Цариграда.
- Константин, по мајци Србин, био је формално заиста последњи римски владар „наследник Августа и Константина“. Нјегова титула гласила је цар Ромеја, што је хеленизован назив за Римљане - каже проф. др Радивој Радић.
Константин је био син последње римске царице Августе Хелене Драгаш Палеолог, супруге цара Манојла Другог Палеолога. Пре удаје, она је била српска принцеза Јелена, кћи моћног велможе Константина Драгаша Дејановића, унука Теодоре - сестре цара Душана и његовог севастократора Дејана Драгаша.
- Ромејске царице су биле политички веома утицајне, а то је нарочито важило за Јелену Драгаш. Она је била саветник, а неки савременици кажу и савладар Константина. Он у титуларно владарско име уноси и њено презиме Драгаш. Тај чин има политички контекст и наглашава његово српско порекло. Могуће је да је то био далеки одјек Душанове идеје о српско-ромејској држави - каже проф. др Радић.
СТРАХ ОД БЕСМРТНОГ ЦАРАЛЕГЕНДА настала после пада Цариграда каже да цар Констнатин Драгаш Палеолог није погинуо већ се претворио у камен док не дође време да се тријумфално врати кроз Златну капију Цариграда. Колико је ово веровање било јако говори чињеница да су сујеверни Турци вековима држали зазидан тај пролаз у зидинама. Кад је сер Томас Пој, тадашњи амбасадор Енглеске на Порти, покушао у 17. веку да узме неке античке статуе са Златне капије, умало је линчован јер су сујеверни Турци мислили да ће оживети Константина. У 18. веку турски стражари су ухапсили посланство које је носило египатску мумију у Француску, јер су мислили да је реч о Константиновом телу. Мумија им је одузета, за сваки случај.
Односи западног и источног хрићанства у време пада Цариграда су разлог због кога Европа не жели да се сећа 1453. године.
- Није уобичајено свечарски се подсећати тешких пораза, сем оних који за поједине народе симболички зраче као историјско-митска упоришта националног идентитета, као, на пример, Термопили за Грке, Масада за Јевреје или Косово поље за Србе. Уза сву своју судбоносну далекосежност, пад Цариграда међу православнима такав ореол из низа разлога није стекао. С друге стране, католички Запад је на „шизматичку“ Византију доследно гледао с одбојношћу, па и непријатељством, тако да њену историју, укључујући и пад у османлијске руке, не доживљава као део своје историје. Уосталом, довољно је сетити се страшног крсташког разарања Цариграда 1204. године, с којим се по окрутности може упоредити једино освајање султана Мехмеда 1453. године - каже проф. др Дарко Танасковић.
С друге стране, у Турској се дуго и темељно припремала прослава јубилеја 560 година освајања Константинопоља. Снимљен је и најскупљи турски филм „Фетих (освајач) 1453“ који је у неосманском духу приказао пад Цариграда и остварио рекордну гледаност у Турској.
- Турци, наравно, неоосманистички наглашено славе пад Цариграда као велику победу својих предака чију надмоћ на Балкану у савременим околностима и формама желе да обнове. Европа је заборавила да је Истанбул некада био Константинопољ, а „Бизант“ је постао синоним за левантинско лукавство и неморалну превртљивост, иако је култура Византије својевремено за неколико копаља надмашивала западноевропску. Индикативно је да и један Семјуел Хантингтон у познатој књизи „Судар цивилизација“, православље, заједно с исламом, смешта у источну хемисферу супротстављену западнохришћанској. Недавно је код нас неко духовито приметио да се граница између Запада и Истока у западњачком виђењу померила с Босфора на Дрину, у чему су добрим делом и корени српских проблема с Европом - каже др Танасковић.
Водећи српски историчари сматрају да би Срби морали да се подсете времена пада Цариграда, због политичког контекста догађаја.
- Ромејско царство, сиромашно, декадентно и подељено, нашло се у шкрипцу између агресивног исламског истока и папског запада. Запад је обећавао помоћ, али само ако се прихвати црквена унија, покатоличавање. Међутим, чак и кад је цар Јован, претходник Константина Драгаша, прихватио унију, помоћ није стигла. На очајничке Константинове позиве, папа не покреће крсташки рат већ шаље кардинала да покрштава - каже др Радић.
Практични значај Цариграда био је огроман јер је контролисао Босфор, спона Европе и Азије. Иако је Константинов град био практично све што је остало од Ромејског царства, његово освајање доносило је освајачу не само велику материјалну корист, већ још већу моралну победу, јер је био симбол империје.
Зато је одговор Константина Драгаша на понуду Мехмеда Освајача за предају града гласио:
- Предаја града није нити моје лично право нити право било ког појединца који у њему живи, јер је наша заједничка одлука да погинемо сви заједно, а не да спасемо свој живот.
Историчари сматрају да подвиг саможртвовања није случајан већ део кодекса усађеног васпитањем под утицајем снажне личности мајке Јелене Драгаш, која је на „пурпурном двору“ обновила мит о светој жртви.
Налик спартанском краљу Леониди или српском кнезу Лазару, последњи ромејски цар се свесно жртвовао. Сведочанства преживелих у бици су идентична: Константин Драгаш је 29. маја 1453. на месту где су јаничари провалили капију скинуо пурпурни огртач и остале царске ознаке и као обичан војник пао у одбрани Цариграда.
Скидање владарских обележја унело је велику забуну међу Турке који су узалудно тражили тело последњег римског цара, да би тријумфовали над њим. Тако је створена легенда о „бесмртном цару“ који ће се једног дана вратити кроз Златну капију на цариградским зиднама и повратити славу Константинопоља. 




Годишњица смрти Константина Драгаша Палеолога: Косовски завет за чувара Цариграда | Репортаже | Novosti.rs

недеља, 13. децембар 2015.

Сеобе Београдске Богородице



ЦРКВА Београдске Богородице и непроцењиве српске иконе изгореле су пре 60 година у Истанбулу током турског погрома над Грцима и православним светињама. То је осујетило намеру академика Александра Дерока да истражи цркву коју су у османској престоници подигли јунаци одбране Београда 1521. године. Током кратке посете 1953, он је утврдио да је Београдска Богородица у Цариграду била близнакиња престоничке средњовековне саборне цркве. Митрополијски храм Успења Пресвете Богородице био је надалеко чувен по својој чудотворној икони Мајке Божје, заштитнице града, коју је насликао Свети Лука.
Дероко је ишао трагом великог историчара Стојана Новаковића, који је 1898. обишао места где су живели цариградски Срби: село Београд на периферији Истанбула и Београдско насеље недалеко од Златне капије у древном Теодосијевом зиду Константинопоља. Ту их је доселио 1521. султан Сулејман после освајања Београда. Поштедео их је јер се угарска посада предала да би сачувала животе, док су Срби из унутрашње тврђаве Горњег града давали огорчен отпор још два дана. У дневнику Сулејмановог похода забележена је наредба да се ови "ратници одведу у Цариград под стражом".
- Ови пресељеници су по допуштењу султановом, из Београда понели и своје светиње: мошти Свете Петке, мошти царице Теофаније и икону Мајке Божје, живописану руком Светог јеванђелисте Луке - забележио је Новаковић. - Београдске пресељенике, због светиња које су носили, у Цариграду су дочекали патријарх, православно свештенство и мноштво народа.
СЛАВНА И НА ЗАПАДУИКОНА Богородице Београдске је уживала велики култ и на Западу, где се веровало да лечи од куге, забележили су средњовековни хроничари. У Угарској је једно време владало веома живо уверење да су угарски војници из Београда 1521. донели чудотворну икону. Мирјана Татић-Ђурић је забележила предање да је икона пренета у Печуј, где је проплакала пред Ракоцијеву буну: - Затим је ова икона, прослављена као чудотворна, по налогу Леополда Првог убрзо пренета у Беч, већ 1697, где је доживела велику пошту, и најзад пред Први светски рат поново проплакала.
Новаковић се надао да ће у Београдској цркви у Цариграду наћи чудесну икону којој је краљ Драгутин подигао саборну цркву. Наиме, Београд је постао српска престоница у време његовог Сремског краљевства, а архиепископ Данило Други је оставио сведочанство о богородичином култу описујући посету краљице Симониде својој јетрви краљици Кателини:
- И ту, у великој Саборној цркви митрополијској поклонише се са умиљенијем чудотворној икони Пресвете Богородице. Сви који су их видели дивили су се њиховом изгледу, тако да је ваистину било видети њихов одлазак украшен царским оделом и златним појасима бисером и драгим камењем: пурпури царски и багренице бацали су зраке светлећи се као многи цветови.
Икона Богородице Београдске не помиње се у веку после Драгутинове смрти, кад се за власт над Београдом боре угарски и српски владари. Васкрсава кад на рушевинама деспот Стефан Лазаревић подиже нову престоницу и у оснивачкој повељи записује: "Нађох најкрасније место од давнине, превелики град Београд, који је по случају разрушен и запустео, саздах њега и посветих Пресветој Богородици."
- На исти начин је и византијска престоница још од самог почетка била посвећена Богородици, што није као паралела промакло ни префињеном Деспоту Стефану нити његовом ученом биографу Константину Философу, који је детаљно описао цркву Београдске митрополије у којој се чувала чудотворна икона - наглашава се у анлизи чувене историчарке уметности Мирјане Татић-Ђурић. - Он истиче да су кнегиња Милица и Јефимија, одлазећи Бајазиту "разумно свршиле све своје потребе помоћу Богородице на коју и положише све своје наде".
Дерокова мапа на којој су приказани село Београд на периферији Истанбула и Београдсконасеље недалеко од Златне капије / Фрагменти украса цркве
Београд је 1427. после смрти Високог Стефана уступљен Угapској. Угарски војници и већинско српско становништво одбијају неколико османских опсада, све до Сулејмановог похода.
- Велики број страних и домаћих извора износи догађаје о трагичном паду Београда 1521. које је читава Европа доживела као рушење хришћанског света - наводи Мирјана Татић-Ђурић. - Маса Београђана расељена је у Цариград носећи у дугим поворкама своје реликвије, а међу њима и икону Богородице Београдске. Млетачки посланик у Цариграду Тома Контарини коментарише догађаје сведочећи о икони Богородице коју је сликао Свети Лука, а то исто тврди и француски путописац Мишел Бодије.
Олтарски простор у Истанбулу после пожара 1955.
Чудотворна икона се после тога више не помиње, а Новаковић се 1898. надао да је можда сачувана у цркви Београдског насеља. Он разочарано бележи да у њему нема Срба, јер су се потомци храбрих бранилаца Београда с временом хеленизовали, а оне који су то одбили Турци су раселили.
- Од старих становника и њихове народности нема никаква трага. Од свих светиња што су их, по свима сведоџбама, донели овамо Београђани од 1521, свештеници сада показују само четири престоне иконе, за које стоји предање да су донете из Београда. Лако се, на први поглед, видело да су иконе старинске. На престоној икони до левих врата има одозго српско-слoвенски натпис Свети Николај.
Академик Дероко је утврдио да ове иконе потичу из 1539, кад је црква подигнута, и да је "образ Богомајке" највероватније копија чудотворног оригинала. У просторији крај храма открио је старије српске иконе, али их није проучио током кратке посете, јер за његово истраживање тадашњи режим није показао интересовање. Кад је дошао други пут, затекао је само згариште. Судбина оригиналне иконе Богородице Београдске остала је тајна до данашњих дана. Мирјана Татић-Ђурић је веровала да се она може пронаћи у ризници Васељенске патријаршије, када би је неко тражио.

среда, 09. децембар 2015.

ОБЛАСТ ЦРНИЦА (ЦРНА ЗЕМЉА) У ВЕЛИКОЈ МОРАВИЈИ. - БАГРДАН (БАГРДУН) – ЦРВЕНА ТВРЂАВА

 Мирослав Димитријевић
  

ОБЛАСТ ЦРНИЦА (ЦРНА ЗЕМЉА) 
У ВЕЛИКОЈ МОРАВИЈИ

      Tzernabusca – Црница или Црна земља споменута је код Порфирогенита, што се види и на венецијанској карти коју је израдио католички монах Бандур. Tzernabusca је централни    део србске Велике Моравије. Без обзира што је Tzernabusca присутна У историјским документима, нико од припадника немачко-ватиканске идеолошке историјске школе није се њоме позабавио, као ни са другим србским географским називима  датим у „Церемонијама“ и ДАИ.
      Кроз Параћин протиче река Црница, убележена као Tzernabusca на Бандуровој карти (Църнабусца, или Чернобусца, или Църнобуча; скорее всего Църнабуца – “Черный кусок земли”).Према старосрбском, односно и према преводу са савременог руског језика, као што се види – Црна земља би могла бити баш та долина Црнице, Црноречје.         
    Морамо, ипак, нагласити више могућности у вези са Цернабуском. Можда се ради о реци која је јасно уцртана као десна притока Велике Мораве, али и могућност - да се ради о граду из времена Константина Порфирогенита. Постоји још једна могућност  да је у то време цео овај крај, област око поменуте реке добио име - Црница, коју је монах и картограф Бандур уписао као Tzernabusca.    
     Мислимо да ће пре бити да је у питању ова последња могућност, односно, да се ради о територији данас познатој као Црнички крај, односно ради се о целој области која носи име по реци - Црници (Црна земља).
      Не заборавимо ни чињеницу да код села Криви Вир извире Црна река (Црни Тимок) и да се тај крај и сада званично у географским и историјским картама зове – Црноречје. Оба хидронима (топонима) потичу из велике давнине и никада се нису мењали. Црница извире у Сисевцу и тече према Великој Морави у смеру – запад, док Црна река (Црни Тимо) извире код Кривог Вира и тече мало према југу, а онда испод Ртња наставља у смеру – исток. Обе реке су део кучајске хидронимије, ту је практично вододелница, развође водотокова, и некада су обе реке биле много богатије водом.
      Долина и кањон  Црнице и реке Грзе, њене леве притоке, био је најкраћи пут из долине Велике Мораве (Велике Моравије), преко данашње Честобродице и долином Црне реке (Црног Тимока) до источне Србије, Видинске Србије, Трнске Србије.
      То је била и остала најважнија транзверзала из Велике Мораве (Велике Моравије) према истоку, најважнији путни правац, војни и  трговачки од праисторије до данас. И данас у народу Мораве се врло често чује његов стари назив - Видински пут.
      Ако се подсетимо да је овај путни правац спајао велики Народни пут низ долину Велике Мораве (касније Виа милитарис, Цариградски друм) са Гамзиградом и још старијим (вероватно) Sarcel-om, односно Zharcel-ом (царским градом, данашњим Зајечаром) и Видином, који носи име србског народа Винда (Виндин), а који су га и подигли својевремено, онда није случајно топоним – хидроним Tzernabusca  убележен на карти.
      Додатну сигурност  нам даје и податак да је 333. године споменут Сарматес, а чију локацију археолози још увек нису пронашли у околини Параћина, града који хоће да баштини Сарматес као своје историјско наслеђе и повесни континуитет, онда ствар постаје много озбиљнија.
      Прокопије, познати историчар из 6. века, описујући војни пут Via militaris,  наводи и податак да је Sarmates одмах после Horeum Margia прво велико место.
      Три века раније Француски хаџија у „Јерусалимском путоказу 333. године, спомиње Mutatio Sarmatorum, римску станицу за промену коња. Овај податак нам говори да се од станице за промену коња, почетком 4. века, Сарматес развио у град, и то други по велични иза Хорреум Маргиа, односно (слободни смо претпоставити) треће градско насеље по величини у римској Горњој Мезији, односно у долини Велике Мораве. Нема разлога да не верујемо Прокопију, који је врло опширно и детаљно описивао грађевине  Јустинијана Првог, цара србско-ромејског царства, (и србског свеца) односно империја која је за његово доба достигло највећи степен процвата и територијалног проширења. Уз то Прокопија ни једна историјска школа не побија, већ напротив он ужива углед и поштовање код свих истраживача.     
      На важној раскрсници, најважнијих путева на србском Балкану, велики Сарматес је морао играти врло значајну улогу у економском, трговачком и војном смислу, јер је код Сарматеса (данашњи Параћин) постојала и стална војна посада.    
      Јиречек и Милер убицирају Сарматес на локацију данашњег Горњег Видова, док га Феликс Каниц смешта у близини Сикирице, општина Параћин. Саво Ветнић каже да се налазио у пределу „Слатина“, северно од Стакларе, а Душан Рашковић претпоставља да се налазио код данашњег села Стриже... Мислимо да је Саво Ветнић, ипак, најближи историјској истини по питању локације Сарматеса.
      Археолози у овом делу Велике Моравије нису сигурни ни где се налазило поменуто утврђење, односно каструм у околини данашњег Параћина, а које је уцртао Феликс Каниц, док неки истраживачи аматери одлазе у неки запуштен стари град који се налази са леве стране пута Параћин-Зајечар (стари Видински пут), али пре скретања за одмаралиште на Грзи. Ми нисмо имали прилике да видимо тај локалитет, већ смо за њега чули од

уторак, 01. децембар 2015.

ГРАД НА ЈУХОРУ СТАРИЈИ ОД ТРОЈЕ И ВАВИЛОНА



ГРАД НА ЈУХОРУ
СТАРИЈИ ОД ТРОЈЕ И ВАВИЛОНА

Пише: Мирослав ДИМИТРИЈЕВИЋ


Подграђе јухорског праисторијског града на Великом Ветрену (774)
(Фотографија са сајта „Вечерњих новости“)

УВОД

      Праисторијски Срби са Јухора, Великог Ветрена, из Средњег Поморавља, Левча, Темнића, Белице и Кулајне оставили су својеврсну археолошку баштину, цивилизацијску и културолошку тековину од изузетног значаја и вредности. Да споменемо само оне важније налазе: шакасте гривне „типа Јухор“ – јединствене у свету, затим јувелирске и уметничке предмете, изузетне финоће, који су ручно израђивани или ливени у радионицама и ливницама широм ове планине, потом истичемо керамику из палеолита, неолита, бронзаног и гвозденог доба, често посебних одлика и са  оригиналним локалним елементима, затим указујемо на културне групе Остриковац, Мајур, као и на Параћинску културну групу, чији се утицај осећао и на левој обали Велике Мораве...
     Мистериозне камене грађевине на Јухору, подно Великог Ветрена, могле су бити култна места, али и праисторијске (ал)хемијске лабораторије за испитивање руде бакра, злата, платине, као и за стварање других легура (бронза, месинг), а можда су служиле и као прве опсерваторије. Оставе или скривнице са драгоценостима од бакра, злата  и сребра, затим оружје и оруђе из каменог, бакарног, бронзаног и гвозденог доба, бројне „пећине“ – као и прва рударска окна још из енеолита, имају посебан значај. Стратешки је врло занимљив и прстен мањих градских утврђења око Јухора, јер са сваког од њих се види највиши врх Велики Ветрен, са којим су очито били у комуникацији и имали одбрамбени значај за праисторијски јухорски град, један од најстаријих балканских и светских  градова.
   Топоними, хидроними и ороними, са санскритском коренском морфемом: Јухор, Велики Ветрен, Обреж, Главица, Преслош, Медвође и други, живе и данас у народу овог краја као својеврсни доказ старости нашег старосрбског, рашко-белашког језика.
    И на крају – град на Великом Ветрену из Прасрбског доба, старији од Троје и Вавилона, са бурном десетмиленијумском историјом, представља посебну археолошку баштину, коју тек треба обелоданити, тако да с пуним правом можемо већ сада говорити о јединственој–Јухорској праисторијској култури, као својеврсном археолошком, цивилизацијском и културолошком феномену, који стрпљиво чека свој тренутак истине.
   Јухор и сам по себи јесте највећи археолошки локалитет у

Популарни постови