УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

Укупно приказа странице

петак, 27. јун 2014.

НЕЋКАЊЕ / Зоран М. МАНДИЋ




Зокс на имању Дунђерских

ТАЧКА
(есеј о означитељки)

            Сићушна, као траг убода, не одваја се од улоге означитеља. Не робује руци, која је преписује. На крају је сваке реченице. На последњем непремостивом зиду интерпункције. Иако је, не траже, она нађе свакога, чак, и оне, који јој се удварају запетама, или желе да је подмите двотачкама. Тротачком. Увек је испред, или иза себе. У апсолутној тачности оног што једино означава.

ВЕЧНИ ГОВОРНИК
(есеј о негацији негације)

            На високој столици, за пултом шанка, он неуморно вербализује своје негације. Не верује, као Бродски, да естетика може бити етика. Назива је интелектуалном онанијом. Нарцисе гађа суровим погрдама жена. Логику краљицом филозофије. Математику јединим местом на којем изува своје изанђале црне ципеле. Да би одморније газио по другим мишљењима. Фантастично брзо мисли. Једино га време успорава. Док објашњава његове пропусте у тренутку када раскрснице  (за)воде кривине. И оргијају у харему негација.

ВОЂА
(есеј о изгубљеном)

            Само, неспремни постају вође. Држава и њихових квартова. Они још неспремније жуде за воћством неке идеје. Онда се до усијања предају пропаганди. У којој глупи поданици постају цариници речи, а још глупљи цариници портири и чувари цензуре. У метежу «крпежа и трпежа» вођа редовно завршава, као дворска луда. Макар, да је био песник и свој опев сачувао у некој филозофској лудници.

САМОУБИСТВО
(есеј о – иза - зову)

            Фалус је цев сваког ватреног оружја. Који у устима панично споји све шупљине у једну. У том тренутку обе хемисфере мозга алгебри додају анализу битка. Прасак је, само, друго стање смисла, који почива у ирационалној коначности јединице времена. Нису, зато, сви исти када се одлуче да ставе тачку. На себе.

САН
(есеј о фантастичној зоологији)

            Мозак се никада не одмара, чак, ни у сну, који је његово најомиљеније скровиште. У њему он чита своје одложене ликовне и меморијске записе. Упоређује их, као незасита жена своје љубавнике. Нико те списе није прочитао. Њихова тумачења припадају снази нагађања, којима Бог, преко песника, збуњује сањаре. И држи их у вечном сиромаштву, да би га памтили док он њих заборавља. Забрањује и оставља без потомака. Сан је плажа на којој се фантастична зоологија храни људским месом.
МАСКА
(есеј о вечности)

            Цео, васцели Свет је под маском, која га немилосрдно: троши израбљује и уништава. Разводи у личном и венчава у несличном. Маска је лажно лице, коју једино не носе: губавци, нарциси и песници. Када се огули изнутра Свет се предаје измишљеним болестима. Међу којима је најопаснија време. Несвет умочен у унакажени простор, коме је Бог одредио границу инвалидности. А, Природи да буде своја невеста, која не уме да почисти смеће ни испред свог огледала. У свему томе људи су запете за бесобучно исмејавање Језика. И ругање мислима о вечности.

ЉУБАВ
(есеј о опстанку)

            Историја почиње од ње. Најсрећнији су они које није заобишла. Она је највиши врх са кога човек улази у себе. И помаже самом себи. Малом и великом Ја. Све остало је насиље самоће у којој црвена певају етиде белим крвним зрнцима. Док усред Дунава песник сриче свој водени лик. И полако заузима место у прошлости.

МАЈКА
(есеј о подвалама)

            Нестао је њен лик. И док са свог лица скидам паучину дволично огледало наставља са подвалама. Само је она знала како да му се одупрем. Учила ме је черкању. Научила самоћи. Имала је примедби на моје слабости. И сада је чујем када ме пита. «Да ли си јео?». Дуги су наши разговори. Иза зида. Заједничке снове смо пребацили у моје песме. И држали на оку речи. Нарочито, њихове подвале.

НЕЋКАЊЕ
(есеј о зверима)

            У позоришту успомена обијам фијоке. И не бојим се њихових чувара. Тражим Оца. Међу воштаним фигурама. Не налазим ни једну похвалу за непознато. Где свраћам на јефтино неоцарињено пиво. Мој отац више не пије. А, ја сам и даље неодлучан да напустим хартију. И одем на ратиште. И нађем своје звери. И кажем Сотони колико много пуши. И лаже оне у Народној књизи. О мени.

Популарни постови